Prince of Persia: The Lost Crown (2024)

Od kako sam video da Ubisoft sprema povratak serijala Princa od Persije i to u obliku 2D akcione igre sa potpuno novom pričom, moram priznati da sam bio vrlo skeptičan kako će sve to da ispadne i da nisam imao neka očekivanja, međutim i te kako sam pogrešio! Prince of Persia: The Lost Crown je najveće osveženje u poslednjih nekoliko godina koje smo dobili od Ubisofta, umesto fokusa na prelepu grafiku (pod uslovom da imate vrhunsku konfiguraciju ili konzolu) dobili smo povratak u dane kad su igre bile male i slatke. Jednostavan, ali ne i repetitivan gameplay i šarena grafika koju slabiji računari podržavaju bez problema, pa ima li lepše?

Ako nikad niste igrali Princa od Persije, imam dobre vesti za vas – The Lost Crown se ne oslanja na stare delove tako da vam ne treba nikakvo predznanje da biste ga igrali. Po prvi put u serijalu, glavni protagonista nije princ od Persije već pripadnik njegove lične garde, tj. takozvanih besmrtnih pod imenom Sargon. Nakon potpuno neočekivane pobede u bici protiv osvajača, sedmoro besmrtnih pod velom noći uživaju u plodovima trijumfa, kad odjednom princ Ghassan biva kidnapovan i odveden na ukletu planinu. Mount Qaf je mesto krcato opasnošću od najdubljih špilja pa sve do samog vrha, međutim kako bi spasili svog princa moraju da skupe hrabrost i probiju se kroz sve što im stane na put – pa valjda su sa razlogom besmrtni, zar ne?

Iako je u pitanju 2D igra, gameplay je vrlo zanimljiv i postaje sve zanimljiviji s vremenom. Combat se sastoji od osnovnih mehanika kao što su light attack, heavy attack i parry, ali ga čine mnogo dinamičnijim dodaci kao što su brojni dashevi, knock-up, niz moći koje se otključavaju kako igra napreduje, posebne “fatality” animacije za koje je potrebno pogoditi parry u pravom momentu i luk koji se da koristiti i kao bumerang tako da je potrebno malo vremena dok se čovek pohvata sa svim mehanikama, međutim kad se usvirate – ne prestaje da bude zabavno! Vremena za vežbu imate na pretek, s obzirom da su checkpointovi bukvalno na svakom ćošku i da se neprijatelji uvek vraćaju u prostoriju makar ih ubili 77 puta do sad, jasno je da je igra osmišljena da se konstantno bori i ako treba umire sve dok se ne nauči kako da se pređe bez problema.

Pored standardnih neprijatelja imamo i boss fightove koji su mi dali veliki nalet nostalgije na igre koje sam igrao kao mlađi. Svaki boss je priča za sebe i potrebno je promeniti stil igre kako bi ga pobedili, od trola koji beskonačno podseća na primerka kakvog je Legolas ubio u prvom delu Gospodara Prstenova pa sve do rogatog zmaja sa škorpijinim repom pod imenom Jahandar, ali svaka borba koju sam imao do sad je bila prezabavna i iako sam znao da umrem i do 10 puta nisam se nervirao – samo sam hvatao šta treba da promenim.

Za mapu planine Qaf može samo da se kaže da je ogromna i prepuna detalja, međutim prilično je jednostavno otići s kraja na kraj pošto postoji ogroman broj liftova koji iz dubina vode direktno na vrh i hodnika koji idu na sve strane, kao i fast travel na pojedinim lokacijama. Kao što je vrlo često slučaj sa Ubisoftovim igrama, postoje istraživački mod gde igrač sam treba da se orijentiše slušajući hintove i guided mod gde sama mapa pokazuje glavne questove, ali postoji toliko potencijalno pogrešnih skretanja koja vas odvedu na potpuno drugi kraj mape da je istraživački mod praktično neizvodljiv tako da ga nikako ne preporučujem ako baš nemate viška vremena.

Pored combata, veliki deo gameplaya nose raznorazne puzle koje testiraju mahom reflekse, ali isto tako i mozak. Kako napredujete kroz igru, s vremenom se otključavaju skillovi kao sto su ogromni dash preko prepreka i teleport tako da svi delovi mape polako postaju dostupni, ali ipak su mi najteže pale prepreke na osnovu kombinatorike gde morate da pogodite tačnu kombinaciju šta ide gore, šta ide dole, koji zupčanik treba zaključati i tako dalje, ko je igrao stare Tomb Raider naslove biće mu vrlo poznato.

Razvoj samog Sargona i njegovih moći je odrađen sjajno! Na svakom checkpoint-drvetu možete odabrati moći koje koristite kad se tokom borbe napuni bar u donjem desnom uglu, a takođe po mapi imate i prodavnice gde za kristale koje skupljate igrajući možete kupiti amajlije koje donose pasivne moći ili razviti oružje za bolje statove. U suštini, u pitanju je sistem u kom se isplati skupljati kristale, a opet nije neophodno razvijati se da bi pobedili bossa i nastavili dalje kao što je Ubisoft imao običaj da uradi u nekim drugim naslovima.

Dijalozi u igri su odrađeni u stilu koji sam viđao u igrama nekada davno. Voice acting je odličan, ali stvarno nisam očekivao da ću u 2024. čitati tekst sa ekrana uz sliku lika koji ga govori – ne kažem ništa loše pošto se koncept jako lepo uklapa uz old-school vibe koji ova igra daje, samo sam vrlo prijatno iznenađen!

Što se grafike tiče, prvi utisak je da je vrlo šarena. Za razliku od starih Prince of Persia naslova, ovog puta su dizajneri nagazili color saturation do daske što se jako lepo uklapa uz ambijent i celokupan dizajn, sve je napravljeno da podseća na igre od pre 15-20 godina koje su mnogima obeležile detinjstvo. Takođe se i zahtevi lepo uklapaju u tu priču, procesor iz 2014. i grafička koja se lepo uklapa s njim su bez problema izgurali naslov na preko 150 frame-ova po sekundi što je sjajno, s obzirom na izgled nisu se ni očekivali nekakvi specijalni zahtevi, ali za PC igrače je uvek lepo videti da je optimizacija urađena kako valja.