Mafia: The Old Country (2025)

Dobrodošli na Siciliju, ostrvo koje je i pored vina, maslina i ostalih čari Mediterana, najpoznatije po mafiji nalik nijednoj. Nakon tri dela u Americi u kojima smo prošli tri različite epohe u cipelama tri potpuno različita lika, ovog puta se vraćamo na sam početak priče kriminalaca u gospodskom ruhu i u to ime putujemo na čuveno italijansko ostrvo, u vreme kad su konji još uvek bili glavno prevozno sredstvo.

Nakon 9 godina čekanja, Hangar 13 ekipa nas je konačno nagradila sa novim Mafia naslovom i nakon prilično neuspelog open-world projekta pod imenom Mafia III, ovog puta su krenuli u potpuno drugom smeru napravivši jednu potpuno linearnu igru u stilu filmova čuvenog Fransisa Kopole, međutim koliko god da je zamisao važna, realizacija je mnogo važnija, a realizacija ovog puta nije baš na nivou koji se očekivao.

Kad opisujem ovakvu vrstu igara, prva stvar koje moram da se dotaknem je priča i, iskreno da vam kažem, još uvek nisam sasvim siguran šta mislim o ovoj priči. Mafia: The Old Country sa sobom donosi novog protagonistu pod imenom Enco Favara, momka koji je mladost proveo u rudniku sumpora i pukom srećom uspeo da pobegne iz tog života ušavši u život mafijoze iz porodice Bernarda Torisija, ali koliko god delovalo da mu iz godine u godinu ide sve bolje, takav stil života uvek donosi opasnost i čovek nikad ne zna šta će ga snaći. U njegovog slučaju, snašla ga je nevolja u obliku žene koju ne sme da ima – ćerke dona Torisija pod imenom Izabela… Pored troje spomenutih, od važnijih likova je tu i donova desna ruka Luka (čije prezime je direktna veza sa likom iz prvog dela, obratite pažnju), donov sestrić Cezare, znatno podmlađeni Leo Galante i stari savetnik pod imenom Tino i moram priznati da su svi likovi vrlo lepo napisani i da imamo celu paletu različitih motiva i karaktera.

Sama priča je podeljena na 14 poglavlja i sve vreme pratimo Encov uspon i razvoj, zajedno sa odnosima koje formira sa ljudima oko sebe, međutim koliko sam uživao u prvih 12 delova / chaptera (iako je sam početak previše spor za moj ukus), toliko su mi poslednja dva pokvarila ceo doživljaj jer sam stekao utisak kao da su autori samo želeli da zbrzaju kraj i da zatvore priču po svaku cenu, nema veze što je sav razvoj likova bačen kroz prozor i što sva dešavanja imaju manje smisla od osme sezone Igre Prestola. Bilo kako bilo, moram priznati da sam na kraju ostao malo razočaran i da mi je u glavi i dalje pitanje “šta bi bilo da su se zapravo potrudili oko poslednja dva dela?”

Što se gejmpleja tiče, od početka sam očekivao dosta elemenata karakterističnih za akcione igre kao što su Mafia ili GTA i manje više to što sam očekivao smo i dobili, jedini problem koji imam s tim je što smo na novu Mafia igru čekali skoro deceniju, a napredak u odnosu na prethodne delove je gotovo neprimetan. Jedina velika razlika u odnosu na trilogiju je što su Sicilijanci izgleda baš opsednuti noževima i u svakom poglavlju nas čeka barem jedan boss fight prepun seckanja i ubadanja.

Od vatrenog oružja je u igri cela kolekcija pištolja, zajedno sa nekolicinom vrlo ozbiljnih pušaka (čak i pretečom snajpera) i lovačkom puškom koja je iznenađujuće dobra na dužem dometu, međutim najveće iznenađenje u borbi mi je izdržljivost neprijatelja čak i na medium težini. Kad nekoga spucaš lovačkom puškom s metar, obično od njega ostanu samo dugmići, ali ne – ovde su ljudi u stanju da ostanu na nogama i nastave da se bore. Sem headshot mehanika koje su potpuno realne, ostatak pucanja bi valjalo izmeniti zarad boljeg iskustva igrača jer mi Old Country po tom pitanju čak nije ni ostavio utisak najbolje igre u serijalu, da ne kažem da bih mnogo radije ponovo odigrao Definitive edition prvog dela.

Najjači utisak od svega u igri mi je ostavila vožnja, “simulacija” mod sa povećanim realizmom i mogućnost manuelnog šaltanja brzina je učinila da mi vožnja bude ubedljivo omiljena stvar u igri, da ne pričam o kolekciji automobila koja je iznenađujuće velika s obzirom da se igra dešava u periodu pre Prvog svetskog rata. Verovali ili ne, motorsportovi su se voleli još od prvih dana automobilizma i u igri imamo neke vrlo egzotične primerke preteča Formule 1, konkretno moji lični favoriti su Garzia Tumulto sa 188 konja i samo dve brzine i Carozella koja vas čeka u jednoj posebnoj misiji (neću previše da otkrivam, ali spremite se za Veliku Nagradu Sicilije).

Za razliku od trećeg dela koji su ljudi zamrzeli zbog prevelike količine nepotrebnog sadržaja, autori su ovog puta rešili da prođemo direktno kroz priču bez ikakve slobode da se prošetamo ostrvom ili da odradimo neke side-questove, tako da je sloboda igrača u igri vrlo niska i ako npr. želite da se provozate jer uživate u mapi i autu, sve što možete da uradite je da odete dužim putem na misiju i tako razgledate Siciliju do mile volje.

Sam ambijent Sicilije je prelep i vizuelni elementi igre su savršeni na oko, ali je igra na PC-u potpuno neoptimizovana i čak i sa premoćnom RTX 4080S sam morao da se oslonim na DLSS kako bi sve radilo savršeno. Čini se da je razvoj AI pomagala doveo dotle da autori više ne žele da gube vreme na optimizaciju, već da očekuju od igrača da će se oslanjati na AI kao osnovnu funkciju bez koje se ne može. Sve u svemu, ukoliko ne koriste najmoderniju i najmoćniju grafičku kartu na svetu, igranje u native rezoluciji više nije opcija… Pored grafičkih problema, takođe sam primetio dosta bagova u samom gejmpleju gde su npr. neprijatelji leteli deset metara u nebo ili nije bilo moguće završiti misiju jer mi je put preprečio auto koji je čarobno završio na krovu, tako da mi je igra između ostalog ostavila utisak nedovršenosti i da je uz još malo finog poliranja mogla biti znatno bolja i prijatnija za igranje.