Došli ste da pročitate recenziju novog Dead Islanda? Nema problema, ali prvo sledi kratka BONUS priča od našeg novog autora kako je do iste došlo…

Preludium: Zombi Apokalipsa u Ada Mall-u

,,PANDEMONIUM! Bato! Silazi više sa tih glupih igrica, kako možes pobogu da se igraš dok traje apokalipsa?“, usplahireni kolega mi je vrištao na uvo, vukući me za ruku. Predivno. Upravo sam promašio lopticu na fliper mašini. Zavukao sam ruku u džep. Ovo mi je bio poslednji žeton. Pa zaista predivno. Prolećna letargija udarila je jako, ne ostavljajući mi volje za bilo čime, a ponajmanje radom. Pogledao sam na sat, odlučio da mi se još uvek ne vraća u redakciju. Nezainteresovano sam povukao štap za ispaljivanje kuglica u prazno, kao oproštajni gest, i odaljio se od mašine.

Oko mene su odzvanjali najrazličitiji zvukovi arkadnih mašina. Kakofonija zveckanja, zvonjenja, digitalnih alarma i ostalih mozgo-strugačkih instrumenata simfonije haosa dizajniranih da privuku mlađu populaciju obećavajući dobar provod na mene nije uticala. Čuo sam sve nekako prigušeno. Zagušljivost Ada Mall-a me je pritiskala. Uzeo sam svoj neobično težak ranac i izašao na terasu u nameri da udahnem malo zagušljivog vazduha Beograda. Prilazivši ogradi na terasi, osetio sam dodir sunca na licu koji me je trgnuo iz torpora. Udarac u potiljak od strane mog kolege je takođe malo pomogao.

,,Bato! Počeo je Rat! Nemci prelaze Dunav!“, kolega me je drmusao, vrišteći mi u lice. Osetih ubod izdaje i upitah: ,,A ja nisam pozvan? Kakav je to način? Gde, šta… “. ,,Ama ne zaista! Veliki Rat je odavno gotov! To sam rekao samo da pridobijem tvoju pažnju! Nije počeo nikakav rat, samo zombi apokalipsa! “, usplahireno mi je objašnjavao kao detetu, dodavši, ,,Moramo da se evakuišemo! Mobilizacija može da počne svakog momenta! “. Zombi apokalipsa. Kraj sveta kakvog znamo, kraj civilizacije. Veliki reset. Od jednom me je prožela neobjašnjiva radost. ,,Zombi apokalipsa! Pa to znači da sam konačno slobodan, više neću morati da otplaćujem kredit za BMW! “ Moj pobednički ples prekinuo je kolega jednim odmerenim šamarom iz bekhenda. ,,Ti nemaš BMW-a! Saberi se, treba da odemo odavde! “, rekao mi je, okrećući me ka pokretnim stepenicama koje su bile zakrčene ljudima koji su uspaničeno bežali. Ovaj tržni centar ima svega dva seta stepenica, i oba su naravno bila neprohodna. Dok smo pokušavali da otvorimo požarna vrata sa motornom testerom, pitao sam se na šta sam ja to potrošio pare od kredita. Au, prolećni umor stvarno može da poremeti čoveka. Kao i dve flaše Džonija prošlo veče. ,,Potrošio si na PlayStation 5 i gomilu igara! Nešto si trabunjao preko telefona da si opet našao svoj poziv da treba da pišeš nekakve recenzije, nemam pojma! Molim te, skoncentriši se na preživljavanje!“. Preživljavanje… recenzije… Pa da! Znam kako ćemo da izađemo iz ovog pakla!

Uhvatio sam drugara za rukav i odvukao ga u toalet. Njegove proteste sam ućutkao rekavši mu, sa maksimalno dobro odglumljenom odlučnošću, da znam šta radim i da imam rešenje. Stao sam pred ogledalo.

,,Pravi Nick!“
,,Pravi Nick!“

,,Pravi… “

Zastao sam na momenat. U meni je počela da se javlja sumnja. Da li je ovo pametno? Šta ako jednu apokalipsu zamenim drugom? Šta ako izazovem nešto još gore? U očima mog kolege video sam čuđenje. Sad je već siguran da sam izgubio razum. ,,Patetično!“, začuo sam sasvim tiho onaj stari šapat. Odmah sam prepoznao taj glas. Konačno, prelomih. Nije majka kukavicu rodila!

,,Neka mi Onaj gore oprosti! PRAVI NICK!“

Usledila je eksplozija iz obližnje kabine. Vrata su izletela iz štoka, smrvivši zombija koji je baš u tom momentu krenuo da nam se približava. Prvo što sam ugledao je ogromno hrastovo deblo koje se promolilo iz zadimljenih ostataka kabine. Potom se promolio Kratos, bog rata, noseći to deblo na ramenu. Kolega je gledao apsurdnu scenu u neverici. ,,Pa ti si uspeo da prizoveš Kratosa! Kako…“ Njegovo bunilo postalo je još izraženije kada smo primetili da Kratosa u stvari na ramenu nosi još krupnija bradata prilika sa kačketom, koja je svojim izlaskom iz kabine smrvila goruće ostatke na zapaljene komadiće. Bio je to Pravi Nick. Koji je na ramenu nosio Kratosa. Koji je na ramenu nosio odsečeno deblo hrasta. Ja zaista, ZAISTA moram da prestanem da pijem.

,,O pa gde si ti tebre? Ne javljaš mi se nešto u zadnje vreme. Nadam se da pišeš onaj tekst koji si mi dužan! Šta se ovde dešava, neka zombi apokalipsa? Lepo lepo, konačno mala promena dosadne dnevne rutine! Šta ste me zvali vas dvojica? Zašto dođavola pominjete moje ime sami u veceu?“ Baraž pitanja zatekao me je nespremnog. ,,Pa tri puta smo pomenuli tvoje ime u ogledalu da te prizovemo! Počela je zombi apokalipsa i treba nam tvoja pomoć!“, objašnjavao sam usplahireno! ,,Moja pomoć? Nisam bre ja došao ovde da vam pomognem! “, smejao se Nick, “Ja sam došao ovde da mi daš PSVR 2 koji si pozajmio od mene! Aj daj to ovamo, ja te vozim kući da bi pisao tekst koji znam da nisi započeo!“ Nisam ni stigao da odreagujem, već mi je skinuo ranac preko glave. Stavio ga je Kratosu na leđa, ne spuštavši ga na zemlju ni u jednom momentu. Kolega nije prestajao da ga posmatra, skrenuvši samo povremeno pogled da sa razočarenjem pogleda u motornu testeru koju je on držao u ruci.

U samom Ada Mall-u bio je haos. Ljudi su se sudarali dok su pomahnitalo bežali pred hordama zombija koje su se pojavljivale niotkuda. Taman sam se okrenuo da pitam Nicka gde treba da idemo, kad sam opazio da je potrčao ka obližnjem Maxiju, izgovarajući mahnito neke nemačke reči. Setih se njegove dnevne rutine, zaključio sam da je ušao da kupi svoje omiljene Ritter Sport čokoladice. Pogledao sam se sa kolegom i odlučili smo da pratimo krvavi trag pokolja i raskomadanih zombija u potrazi za njim. Pronašli smo ubrzo, kako se svađa sa prodavačicom, uporno pokušavajući da joj objasni da on plaća samo karticom. ,,Gospodine, ovo je Maksi! Ne možete ubijati zombije ovde! A i kartice nam ne rade jer je pao sistem zbog apokalipse! Evo piše na ulazu! Čitajte!“ Nakon kraće rasprave, Nick joj je vešto odrubio glavu sa čokoladicom, i zaputili smo se ka požarnim stepenicama. Na putu do tamo, pomahnitalu masu je razdvojio svojom moćnom bradom. Svako ko se drznuo da nam priđe bio je udaren sa Kratosom, tolikom silinom da bi se raspao. Spustili smo se stepenicama u garažu. Nismo morali dugo da tražimo njegovo prevozno sredstvo, zato što je bilo parkirano na krovovima dva slupana BMW-a. Beli Volkswagen Scirocco imao je ogromne niklovane felne koje bi možda pristajale nekom monster truck-u, ojačane branike i šiljke postavljene svuda okolo. Zavezao je Kratosa za haubu, pa je pogurao suvozačevo sedište da uđemo.

Put do kuće, koji smo proveli gazeći zombije po ulici, me je bacio u razmišljanje. Šta zapravo čini dobru zombi igru? Da li je to solidna priča? Koliko uopšte može biti bitna priča kada su zombiji u pitanju? Sigurno dobra mehanika, grafika, oružije… ali igra o kojoj ja pišem poseduje sve te stvari! Zašto mi se onda ne dopada? Šta je to što mi nedostaje? Gde su omanuli ljudi iz… pa sva tri studija, koji su na igri radili u nekom trenutku!

Dead Island 2 – EmuGlx Recenzija

Dead Island 2 je dugo očekivan nastavak brutalnog hack&slash survival horror naslova Dead Island, gde ste igrali u koži junaka koji istu pokušava da sačuva od horde zombija koji su preplavili tropsko ostrvo. Igra je bila poznata po tome što je koristila elemente borbe prsa u prsa, imala sistem otvorenog sveta gde ste mogli da se slobodno krećete po prostranim nivoima, kao i da tragate za lekovima, oružijem i ostalim potrepštinama. Njegov nastavak, Dead Island 2 gleda da nastavi istim koracima, smestivši radnju u… Los Anđeles? Čekaj bre, gde je tu ostrvo? Ovo neobično poklapanje prvi je u nizu pokazatelja da je ova igra ipak možda malo predugo provela ,,u rerni“. Za čitaoce koji nisu upoznati sa situacijom zamalo nesuđenog nastavka igre, Dead Island 2 je bio zaglavljen u svojevrsnom ,,razvojnom paklu“, što je ime kojim se opisuje pojava kada neka igra, spletom nesrećnih okolnosti, ostane zaglavljena u razvojnom periodu, često zauvek. To je scenario koji zamalo nije zadesio Dead Island 2, nakon što je igra promenila tri razvojna studija, dobila je reputaciju ukletog projekta sa kojim niko ne želi da se bavi. Na svu sreću, Dambuster Studios je spasio situaciju, konačno udahnuvši život igri. Da li su u tome uspeli, ili su napravili Frankenštajnovo čudovište? Odgovor je jako složen.

Počnimo od najočiglednijeg. Grafika u igri Dead Island 2 je prelepa. Za igru koja je više od deset godina bila u zaglavljena u razvoju, ovakva grafička prezentacija nas je zaista prijatno iznenadila. Zapaljeni (figurativno i bukvalno) asfalt Hell-A, kako u igri sada zovu Los Anđeles, nikada nije izgledao tako dobro, a ni tako uništeno! Razvojni tim nije štedeo sredstva da nam svoju apokaliptičnu viziju grada anđela predstavi na najvišem mogućem nivou, dostojnom nove generacije konzola. Razorene ulice preplavljene su vodom iz uništenih vodovodnih mreža, neobuzdani požari divljaju, dok su horde zombija ostavile svoje tragove na svakom ćošku u vidu krvavih tragova borbe.

Najimpresivnije dostignuće ove igre po našem mišljenju je definitivno model uništenja tela na zombijima. Igra će vam dati na raspolaganje brojne alatke za usmrćivanje nemrtvih stvorova na jako kreativne i brutalne načine. Ljubitelji Romerovih horora će obožavati detaljnost ove igre, jer svaki rez mačetom i svaki udarac macolom ili pajserom će ostaviti vidljive karakteristične tragove na telu zombija, baš na tom delu gde ste ga i naneli. Laceracije nanesene sečivima ostavljaće ogromne krvave brazde, dok će udarci tupim predmetima otkidati komade mesa, lomiti udove i slično. Vatra takođe vizuelno utiče na stanje neprijatelja, progresivno im menjajući izgled što su joj više izloženi. Taj gnusni preobražaj je posebno očigledan na velikim zombijima, zato što oni mogu da podnesu mnogo više štete, pa samim tim i više ,,propadnu“.

Iskustvo borbe sa zombijima je na zadovoljavajućem nivou. Postoji više različitih vrsta protivnika, i svaki od njih zahteva malo drugačiji stil borbe. Doduše, svaki od njih se svodi na blokiranje udaraca i brzi kontra—napad koji će često usmrtiti zombija ako ga pravilno izvedete. Ostalo su varijacije nanošenja udaraca različitim predmetima koji uključuju, a nisu ograničeni na: bejzbol palice, letve, motke, pajsere, čekiće, poljoprivredno-režimoobarajuće rekvizite kao što su kuka i motika, mačete sa lancem od motorne testere koje gore i puštaju struju i slične sumanute kontrapcije. Zamerka koju imamo za kraj je da borba, tokom dužeg vremena igranja igre, postane dosta ponavljajuća i ume da dosadi. Igra se previše oslanja na svoj gore engine da borbu učini zanimljivom, ali čak i odvaljivanje vilice zombiju čekićem dosadi posle pedesetog puta.

Veći zombiji zahtevaju više truda da se usmrte, a grupe zombija predstavljaju posebnu opasnost. Zato nam je razvojni tim pripremio čitav sistem korišćenja predmeta iz okoline za pravljenje zamki i kontrolu protivnika. Obzirom da je nastala apokalipsa, kao i da brojni zemljotresi potresaju grad, infrastruktura je potpuno uništena. To vam nudi razne prilike da opasnosti na terenu iskoristite protiv zombija, tako što vodu iz kante možete iskoristiti da napravite liniju odbrane, do trafoa koji varniči. Vatra je takođe element koji se može iskoristiti, jer u igri ima jako puno zgodno smeštenih propanskih burića kao i zapaljivih kanti sa gorivom koje možete da detonirate u spektakularnoj sceni roštiljanja i pokolja. Igra će vas namerno smeštati u ,,arene“ prepune ovakvih zamki, gde možete iskoristiti svoj talenat za uništenje da sredite veću količinu zombija.

Što se tiče koncepta sveta Dead Island 2, ova igra je daleko linearnija od svog prethodnika. Nivoi su koncipirani u stilu Resident Evil igara, gde imate uske ulice i prolaze, bez mnogo mogućih devijacija. Po koja dodatna zgrada ili kutak su dostupni za istraživanje, ali to nije ni blizu hub-ovima iz prethodnika ove igre. Da stvar bude još gora, kratki nivoi odvojeni su checkpointima, koji dodatno remete ritam igranja.

Tokom igranja igre posetili smo više lokacija u Los Anđelesu. Ulice Bel Era, fiktivni luksuzni hotel sa pet zvezdica, male kuće na Beverli Hilsu, sve ove lokacije odaju utisak kao da su do skora vrvile od života i aktivnosti. Kuće bogatih influensera su kod nas pokupile bonus poene, sa svojim detaljima raskalašnog materijalizma. Poseban detalj koji nam je zaokupio pažnju bila je bela tabla sa naslovom ,,Apology Script“ u jednoj od takvih kuća. Na osnovu objašnjenja koje stoji na tabli, izgleda da se neko malo šalio na račun zombi pandemije, možda govoreći u javnosti kako treba ići u šoping u Milano, ko zna! Tabla je opisivala tok obraćanja fanovima, gde bi dotična osoba od influensa trebalo da se izvini i ,,plače zbog sažaljenja“. Ovakvi detalji dosta dodaju na dubini sveta u kojem smo se našli.

Umesto regularnog skill tree-a koji je postao standard za sve igre sa bilo kakvom progresijom veština, Dead Island 2 se opredelio za kartični sistem veština, što je po nama samo nepotrebna komplikacija zbog lošije preglednosti. U igri postoji ukupno 15 kartica sa veštinama koje možete steći ubijanjem protivnika i nalaženjem u specifičnim delovima nivoa. Ove kartice će vam otključavati izvesne mogućnosti i poteze u borbi. Velika većina ovih kartica radi na bilo kojem liku koga odaberete, tako da to ne bi trebalo da utiče na vaš odabir lika.

Lika koga jednom odaberete više nećete moći da menjate, i zbog toga je jako bitno da se prethodno informišete o likovima i njihovim stilovima borbe da biste napravili pravi izbor. Mi smo tokom našeg prvog prelaska odabrali lika koji se oslanjao na dodge defanzivnu veštinu, ali smo ubrzo shvatili da je gotovo beskorisna. Odabir drugog lika koji blokira udarce nam je doneo daleko bolje iskustvo igranja. Postoji ukupno šest protagonista od kojih možete izabrati svog lika, i svaki je iritantan na svoj način. Koji god da je vaš izbor, bićete počašćeni krindž monolozima ili šalama na koje bi se i neka američka verzija Andrije Miloševića zgrozila. Naš izbor je bila Carla, hispano devojka koja ima šaljivi komentar na sve, sa uzbuđenjem reagujući ,,Wooo! Weee!“ na svaki događaj i svaku eksploziju od kako je igra počela. Svaka reakcija je isforsirana i prenaglašena (a da ne pominjem što je njena zombi apokalipsa moj svaki petak u redakciji, prim. aut.) i odaje utisak veštačkog šarma.

Sistem modifikacija oružija u ovoj igri je od vitalnog značaja za prelazak jer vam omogućava da oružije koje nađete unapredite u nešto ubojitiju verziju. Možda biste pomislili da nema razloga modifikovati oružije koje je potrošni materijal, pošto se lomi tokom nekog vremena eksploatacije, ali u igri je data mogućnost popravke slomljenog oružija. To nas dovodi do onog malo luđeg dela igre, gde od sekira i mačeta pravite Warhammer 40k verzije iz arsenala Svemirskih Marinaca. Adepti Mechanicusa će vas juriti po ulicama Los Andjelesa jer ste ukaljali čast i duh mašine svetog Chainsworda zarivši ga u lobanju svežeg zombija sa Bel Er-a. Ali takva oružija imaju brojne prednosti, na primer ako dodate perk koji daje element vatre ili struje nekom oružiju, vi ste upravo napravili upaljač. Dovoljno je da nađete prvu lokvu benzina i moći ćete da sa lakoćom eliminišete veću grupu zombija.

Glavni problem koji smo imali tokom igranja ove igre je ultimativno manjak sadržaja. Likovi su površni, antipatični i nezanimljivi a dijalozi su živi očaj. Priča je praktično nepostojeća. Da biste unapredili oružija koja posedujete morate kopati po mapama sakupljajući gomile đubreta, što vas dodatno odvraća od traženja drugih stvari, a ponekad i od neposrednih opasnosti. Grafika i sistem borbe su jedine dve stvari koje su zaista vredne pohvale u ovoj igri. Pitanje koje se nameće je, da li je to dovoljno da bude pokretač ove igre? Da li je to dovoljno da nas natera da se ovoj igri vratimo, čak i posle pisanja ove recenzije, da je pređemo i možda jos jednom odigramo ali ovoga puta sa drugim likovima? I kao finalno pitanje, da li je po našem mišljenju ova igra vredna novca koji se za nju traži. Odgovor će ipak morati da bude – ne.