Borderlands 4 (2025)

Postoji trenutak u svakom gejmerskom životu kada shvatiš da te franšiza koju voliš tretira kao bivšeg partnera: javlja ti se svake tri godine, obećava da se promenila, a ti opet poveruješ. Bez obzira što te zove u pet ujutru u pijanom stanju. Ili ti ostavlja poruke po kolima (promenio si kola dvaput od kako ste raskinuli!). Posećuje ti roditelje i tako dalje. Kapirate, tipična toksična veza. Mislim, tako sam čitao na Internetima, ne bih znao jaaa…. Khm, da. E, tako sam i ja ušao u Borderlands 4 – pun nade, sumnje, i blage traume od trojke, o kojoj i dan danas pričam sa psihologom. Gearbox i 2K su ovaj put odlučili da se „vrate korenima“, što u prevodu znači: priznali su da su se u prethodnoj igri baš lepo izgubili u sopstvenom haosu. Da li su naučili lekciju? Uglavnom – da. No, da krenemo od početka! Vežite se za sedišta, idemo u jedan prilično psihotičan crtać!

Gearbox Software je studio koji je još od 2009. definisao kako izgleda dobar „looter-shooter“ – pa makar to značilo da ćete 70% vremena provesti u sortiranju inventara umesto pucanju. Prva dva dela Borderlandsa su im donela kultni status. Takozvani „cell-shaded“ vizuelni stil, i humor koji je tada bio osveženje, a danas… pa, recimo samo da te forice iz 2009. godine nisu baš najbolje ostarile. Drugi deo agresivno napada kravu muzaru zvanu Borderlands franšiza – meni nije nešto legla, ali je uglavnom prošla dobro kod publike. E sad kreće pakao. Nakon Borderlands 3, gde je sve otišlo nizbrdo (priča, dijalozi, likovi, pa i zdrav razum), studio je znao da mora da se vrati formuli koja funkcioniše. Novi kreativni direktor, nova planeta, stari duh.

E sad, znate kako neki studio, ili vlasnik autorskih prava, mahnito šamara kormilo pokušavajući da vrati brod studija na trasu profitabilnosti i fanovske ljubavi? Uglavnom, legenda kaže da je i Titanik tako skončao. Ili zato što je kriv Bili Zejtin, ne znam šta je verovatnije… znam znam, slažete se, oba su podjednako. Avaj, istorija će pokazati vremenom… Isto tako, Borderlands 4 je pokušaj mešanja nostalgije sa modernim trendovima, i to ne u onom „ajde da izvučemo pare od fanova“ smislu, već deluje kao iskren pokušaj da franšiza ponovo ima dušu. Ali, da li će i ovaj brod naleteti na ledeni breg sa mikrotransakcijama iznad površine, a DEI-em, lošom izvedbom, bankrotom kreativnosti, kokainskim navikama i kamatašima ispod nje? Iskreno mislim da je ova barka preživela katastrofu. Da, i meni izgleda neverovatno.

Radnja Borderlands se odvija na planeti Kairos – novom pesku u kome Gearbox može da pravi svoje zamkove. Kairos je pod kontrolom „The Order“-a, autoritarne organizacije kojom vlada The Timekeeper, baja koji izgleda kao da je pomešao plan svetske dominacije sa korporativnim sastankom. Igra počinje vašim zatočenjem, implantiranjem kontrolnog čipa (što je, realno, samo fensi način da vam igra kaže da ste rob glavnog zapleta), i bekstvom uz pomoć pobunjenika.

Nakon toga postajete deo Crimson Resistance-a, novog pokreta otpora koji vodi, naravno, ludi i obožavani frižider na točkovima zvani Claptrap. Da, on je i dalje tu. I da, i dalje priča. Mnogo. Ali prokleto ne zaklapa! Ali ovog puta nije centralna figura, već samo povremeni sarkastični GPS koji vas vodi kroz haos. Zamislite kupite najnoviji BMW i dobijete glas Caneta iz Partibrejkersa na GPS-u (“Alo majmune, kako vooooziš, ovo je zona škole! Stigao si u Valjevo! Mislim, Kraljevo! Ma Kraljevo Valjevo, isti %$’&” – zamislite sa Canetovim glasom, prim. aut.). Priča deluje kao mešavina klasike iz Borderlands 2 i političke satire, ali bez onog „cringe“ faktora koji je stravično mučio trojku. The Timekeeper je zanimljiv negativac, deluje hladno, racionalno, i nekako previše ozbiljno za svet u kome svaki drugi lik ima mentalnu dijagnozu.

Kad smo kod likova, oni su konačno dobili prostora da dišu. Novi Vault Hunteri – Vex, Rafa, Harlowe i Amon – nisu samo generičke ljušture za igrače, već imaju identitet, motivaciju, i međusobne interakcije koje zaista nose priču. Jedina zamerka je što kraj deluje previše „DLC je već u pripremi“ – sve se završi pre nego što dobijemo pravi payoff. Ali barem ovaj put nisam hteo da isključim zvuk tokom dijaloga. Napredak! Borderlands 4 koristi Unreal Engine 5 i, verovali ili ne, izgleda bolje nego što biste očekivali od igre koja i dalje izgleda kao strip sa epileptičnim napadom. Celč-shaded fazon je naravno ostao, ali sada ima više dubine, senki i refleksija koje daju živost svetu. Kairos izgleda prelepo – od pustinjskih zona do metalnih gradova pod vlašću The Order-a, sve ima svoj identitet.

Performanse su fenomenalne. Na PlayStation 5 fat prvoj generaciji sve radi izuzetno glatko, osim povremenog srozavanja frameratea kada eksplodira pola planete. Na PC-u ima sitnih problema – povremeno učitavanje tekstura, animacije koje zapnu, i standardni Borderlands haos u menijima. Ali ništa katastrofalno. Najveći minus je ovde interfejs. Meniji su sterilni, kao da gledate Excel tabelu u svemiru. Borderlands je oduvek imao karakter čak i u svom HUD-u, a sada je to samo funkcionalno sivilo. Kada ukombinujete činjenicu da bukvalno većinu vremena provodite u sortiranju inventara, dobijate ujedno i najmučniji aspekt ove igre. Definitivno sam najmanje uživao u ovim radnjama i ponekad sam provalio da namerno scrap-ujem oružija i korisne stvari samo da se ne bih mučio po menijima.

Borderlands 4 zadržava sve što je činilo serijal zabavnim – tona oružja, eksplozije, besmisleni dijalozi, i osećaj da ste ludak sa RPG sistemom. Ali sada je sve to dodatno začinjeno otvorenim svetom. Da, dobro ste pročitali – nema više zatvorenih zona koje se učitavaju svake tri minute. Kairos je podeljen na četiri ogromne regije koje možete istraživati gotovo slobodno, čim završite uvodni deo.

Navigacija ovim džinovskim svetom je na svu sreću jako dobro odrađena. Jedna od najboljih inovacija je Glidepack – naprava koja vam omogućava da klizite kroz vazduh. To možda zvuči trivijalno, ali verujte, osećaj kada letite iznad neprijateljskog logora, bacate granate dok se derete „GLOVOOOOO!” je neprocenjiv. Tu je i grappling hook, koji dodaje vertikalnost borbi i menja dinamiku kretanja. Više niste samo hodajući arsenal – sada ste hodajući arsenal koji leti. Primetićete trend letenja u ovoj igri. Dobro, dobro, svakoga dana u svakom pogledu, sve više napreduješ (tapše igru po glavi)!

Borba je i dalje eksplozivna i haotična, ali čini se balansiranijom. Oružja imaju više „težine“ dok ih koristite, a build sistemi su detaljniji. Sada su klase dizajnirane tako da možete napraviti prave male čudovišne kombinacije. Ja sam igrao sa Vex – čiji „Phase Familiars“ prave male duhovne verzije vas samih koje napadaju zajedno sa vama. Kada ih buffujete dovoljno, izgleda kao da ste poveli armiju svojih klonova na porodični piknik pakla. Ovo me je neodoljivo podsetilo na Diablo 4 necromancer build gde predvodite zombi apokalipsu na demonsku armiju. Neprocenjivo!

Što se neprijatelja tiče – AI je i dalje… Borderlands AI. Ponekad vas okruže kao da su na steroidima, a ponekad samo stoje i gledaju vas kako punite oružje. Neki se teleportuju, neki zabaguju u zid, a neki izgube volju za životom pre vas. Na težem nivou sve to postaje zabavno, jer neprijatelji imaju više HP-a nego likovi iz animea. Što je najluđe od svega, kretanje protivnika poput kokoške bez glave mi nekako ide u okvir Borderlands imidža. Čudno ali stvarno.

Side misije su bolje nego ranije. Imaju više humora, reference na stare igre, i poneki dragulj. Na primer, misija gde Claptrap pokušava da napravi svog „prijatelja“ od delova tostera i miksera – i naravno, sve eksplodira. Klasični Borderlands haos, ali sa više kontrole i manje „tinejdžerske ironije“. Loot sistem je takođe prepravljen. Legendarni predmeti su ređi, što znači da svaki drop zaista ima težinu. Zaboravite na to da vam inventar bude pun nakon svake borbe – sada zapravo želite da pređete misiju da biste zaradili nešto vredno. Što je jako dobrodošla inovacija, zbog gorepomenute težine upravljanja inventarom.

Muzika je i dalje Borderlands miks elektronike, roka i ludila. Zvuk oružja je bolji nego ranije – svaki pucanj ima više „mesa“. Glasovna gluma je izuzetna, posebno negativac Timekeeper, koji zvuči kao kombinacija Darth Vadera i HR menadžera. Jedino što može da zasmeta jeste previše Claptrap-a. Ozbiljno, čovek (robot) ne zna kada da ćuti.

E sad, bagovi. Borderlands bez bagova bi bio kao Fallout bez glitcheva – prosto nije prirodno. Jeres, neki bi rekli! Igra ima par klasičnih situacija: neprijatelji zaglavljeni u teksturi, misije koje se ne registruju dok ne reloadujete, i grafičke anomalije koje izgledaju kao moderna umetnost. Ali sve to spada u „šarm“ franšize. Ali, ako očekujete savršenu optimizaciju, kupili ste pogrešnu igru. Ali nema veze! Ionako sve to može da se ispegla! Zar ne, Gearbox? (Anakin koji se smeši). Zar… ne? (Anakin koji je ozbiljan).

Borderlands 4 je najzdraviji i najstabilniji korak u serijalu još od legendarne dvojke. Gearbox je konačno shvatio da ne mora da izmišlja točak – samo da ga vrati na kola (i upali Caneta na navigaciji, hvala za Claptrapa!). Igra donosi sve što fanovi vole: sarkazam, oružje koje eksplodira na tri načina, i neprijatelje koji umiru u vatrometu boja. Humor je ponovo u formi, ali zreliji. Svet je otvoren, ali ne prevelik. Borba je poznata, ali svežija. Borderlands 4 ne pokušava da bude GTA, Destiny, ni Marvelov film – samo Borderlands. I to je konačno dovoljno.