Aragami Shadow Edition (2018)

Po mom ličnom, skromnom mišljenju kao entuzijaste kvalitetnih šunjalica, takvih igara nikada nije dosta. Igre koje iziskuju koncentraciju, reflekse, planiranje i trial and error mehaniku su uvek dobrodošle, ali ih nažalost u današnjem svetu prebrzih šarenih pucačina nema dovoljno. Zahvaljujući indie studiju Lince Works, dobili smo prihvatljivu šunjalicu u kojoj ćete se igrati sa senkama i svetlom i boriti protiv neprijatelja tame – Aragami.

U ulozi ste prekul dizajniranog nindže po imenu Aragami, prizvanog od strane misteriozne devojke Yamiko. Yamiko mu na brzinu objašnjava da je ona zarobljenica vojske svetla, Kaiho. Sve što treba da znate jeste da imate jednu noć da obavite svoj herojski podvig, jer vi kao duh senki ne možete da izdržite sunčevu svetlost. Morate osloboditi Yamiko pre izlaska sunca, i pokušati da ubijete ili poštedite što više neprijatelja u svakom od velikih nivoa. Ne znam kako bih definisao prezentaciju priče ali svakako ne kao dobru. Nemojte očekivati glasovnu glumu jer su se dizajneri odlučili za pristup kratkog fiktivnog prikaza glasa dok ispred vas stoji ispisan dijalog. Osrednja izvedba je najbolje kako bih mogao da definišem. Ništa nejasno, lako se prati i dovoljno zanimljivo. Tokom igranja ćete imati i intrigantne, ne tako kompleksno urađene flešbekove koji će da upotpunjuju priču na drugačiji način pored samih konverzacija koje ponovo ni same ne otkrivaju mnogo sem klasične priče tame protiv svetla, dobra i zla.

Lince Works treba pohvaliti na izboru dizajna, jer nikada ne možete da pogrešite sa cell shaded grafikom kada su video igre u pitanju. Kao i Okami, koliko god napredno vreme da dođe, igra će i dalje izgledati lepo i vremenski aktuelno. Izabrana tematika Japana uvek poželjna kada su stealth igre u pitanju, ovu igru će kao često upoređivati sa Mark of the Ninja, što i nije tako loše. Iako su igre kompletno drugačije izvedbe, čitav koncept sakrivanja po senkama i tihe eliminacije neprijatelja su veoma slični. Sam dizajn Aragamija mi se svideo na prvi pogled jer stvarno izgleda kao baja kojeg se treba plašiti u gluvo doba noći i zaobilaziti mrak i senke da vas ne bi progutao. Neobjašnjivo me je ceo dizajn podsećao na Raziela iz Legacy of Kain serijala gde ste takođe pozvani iz mrtvih da biste krenuli putem osvete, a da bi efekat bio još moćniji, poderani plašt i krpe na vama ne mogu nikako biti višak. Ne zaboravite ni činjenicu da je prilično neprimetno da je ova igra izašla za PC i PlayStation 4 pre 2 godine, a da na Xbox One izgleda i dalje dobro, a što je još bitnije, i dobro radi.

Jedina, a možda i najveća zamerka jeste prost dizajn sveta koji može da smeta na svakom koraku. Igra u trenucima izgleda kao da je rađena ili portovana za prethodnu generaciju i manjak poligona je prilično zastupljen. U jednom trenutku ćete gledati kako se maestralno teleportujete u od senke do senke a u drugom ćete videti jednodimenzionalnu grafiku trave i kamena, koji su sve, samo ne iz ovog doba. Druga stvar koja treba da bude napomenuta je loš dizajn neprijatelja, jer pored nekoliko bossova, nećete videti više od dva ili tri različita modela neprijatelja. To ume da ubije draž i uvlačenje u svet igre, jer sam pri kraju primetio da se osećam kao u virtuelnoj streljani gde skačem od tačke A do tačke B i eliminišem sve u želji da budem što efikasniji i što brži. Sem samog Aragamija, teško da sam išta imao da zapamtim kao unikatno i nešto što će mi takođe ostati u sećanju na ovu igru.

Kao i svaka šunjalica, Aragami se oslanja na svoju mehaniku sakrivanja u senkama i to radi dobro. Osećaj i dalje nije tečan kako bih voleo da bude, ali je dovoljno zadovoljavajući da drži pažnju. Kao što je napomenuto u gornjem delu teksta, vi ste mrtvi ratnik koji manipuliše senkama na različite načine i tako dolazite do svog krajnjeg cilja u nivou. Prva mehanika sa kojom ćete biti upoznati je Shadow Jump, iliti skakanje sa senke na senku. Na samom badass crvenom plaštu ćete imati indikator stamine koja je potrebna za te akrobacije, a stajanje na svetlu će da vas iscrpi i učini bespomoćnim jako brzo. Borba ovde nije opcija, kao na primer u Dishonored. Kada vas stražari svetla primete, jednim zamahom mača će da vas ubiju i vi ćete prosto ispariti u tami. Tačnije, igra vas primorava da igrate sakriveno, tiho i oprezno. Tokom nivoa ćete se susretati sa raznim spisima koji će vam omogućavati da uložite u sebe i da otključate mnoge mogućnosti da biste bili efikasniji i više uživali u svom stealth pristupu. Pored očekivanog markiranja naprijatelja, omiljena mehanika jeste što nećete morati da brinete o telima eliminisanih, već ćete prizvati senke da ih progutaju i ostave trag iza vas neprimetnim. Često volim da se fokusiram samo na tihe mehanike u stealth igrama, ali sam probao i ofanzivne metode u obliku zamki i čudovišta iz senke, i gledajući kako Zmaj proždire neprijatelja je čudno zadovoljavajuće.

Svaki nivo u kojem se budete našli daje osećaj velikog prostranstva i kompleksnosti. Generalno, igra nije kratka, dovoljne je dužine da se opustite tokom nekoliko sedenja, što je veoma bitno za jednu indie igru. Iako kao što napomenuh, nivoi izgledaju veliko, i dalje ćete znati kuda treba da idete i igra će da vas vodi kroz svoj niz hodnika, do sledećeg areala sa više neprijatelja, gde treba da razvijete svoju strategiju, šta, kako i koga. Izazov je skoro pa nepostojeći u igri, što je za mene bio veliki minus. Umetnost je napraviti dobru i izazovnu stealth igru. Sve one su u suštini jedne velike puzzle sa drugačijom izvedbom, gde se jako često srećem sa izazovom gde je developer znao kako da mom pristupu doskoči svojom nekom začkoljicom. To u Aragamiju ne postoji. Patroliranja su prilično jednodimenzionalna, stražari ti daju dovoljno mesta za manevrisanje, kada vide palog prijatelja, prilaze mu kao neporezno i generalno se osećate previše moćno u svakom mogućem trenutku. Kada na to dodate i činjenicu da možete otključati nekoliko sposobnosti koje olakšavaju pristup još više, nivoi postaju igralište za vas. Omogućeno vam je da odaberete način na koji ćete da pređete nivo. Pored samog stealtha, možete da ubijete sve neprijatelje a možete i da poštedite sve i da se prošunjate kroz celu igru da vas niko ne vidi. Za prva igranja u ovakvim igrama ja lično biram prvi način gde tek kada očistim određeni prostor od neprijatelja, tek onda nastavljam na sledeću sekvencu. Aragami će biti odigran još jednom i opis će biti ažuriran sa utiscima posle pacifističkog pristupa u nadi da će varijabilnosti u igri isplivati još više nego u prvom prelasku.

Kada čujem da je neko napravio igru u stilu starog Japana, prilično se obradujem jer znam da ne postoji loša formula kada je muzika u pitanju. Ljudi zaslužni za autentični zvuk Japana su Elvira Björkman i Nicklas Hjertberg, kompozitori pod pseudonimom Two Feathers. Prelepi opsed instrumenata je zastupljen tokom svakog nivoa a opet dovoljno diskretan da se možete skoncentrisati na sopstvenu strategiju šunjanja i napada. Izdvojio bih naravno glavnu temu igre koja pokriva najbitnije emocije osvete, a kada sam prvi put čuo, ne znajući kako se zovu, odmah sam potražio i obeležio kao prelepe dve numere – Fox Tears i Clash of Light and Shadow.

Pored svih navedenih mana koje stavljaju Aragami u srednji rang tihih šunjalica, bilo je pravo zadovoljstvo odigrati ovu igru. Interesantna priča osvete sa zapletom, tečan gameplay bez mnogo varijabilnosti i dobar dizajn lika će vam držati pažnju desetak sati, koliko i traje igra. U nedostatku igara ovakve tematike, Aragami će biti dobra doza za svakog entuzijastu koji uživa u igrama poput Splinter Cell, Mark of the Ninja ili Dishonored. Ako imate priliku da dođete do ove indie igre, dajte joj šansu, jer svakako vredi vaše pažnje, i ako je ovo prva igra Lice Works studija, radujemo se da vidimo sledeću, još bolju i utegnutiju igru koju će moći da nam ponude.