Anno 117: Pax Romana (2025)

Znate i sami kakve su strateške igre. To su one čudne bumerske stvari koje se igraju mišem i ne traže od vas da budete na oprezu svakog momenta i da razmišljate ko će vam i odakle iskočiti. Momenti čistog mira i mozganja dok planirate svoj sledeći potez. Neki bi rekli serenity in a nutshell a neki bi rekli samo old school igre koje razvijaju vijuge. To su ostvarenja koja imaju onu čudnu moć da vam ukradu pola dana bez da primetite. Jednog trenutka gradite par kućica na ivici mape, drugog shvatate da ste zakucani u stolicu već tri sata, gladni i žedni ali odani svom narodu kao da je svaki od njih vaše rođeno čedo. Anno 117: Pax Romana radi upravo to – daje vam onaj čuveni „samo još pet minuta“ osećaj posle kog se probudite u 11 prepodne i shvatite da ste zapravo uveli novi porezni sistem, unapredili tri kvarta i nenamerno započeli mali rat jer ste želeli drvo sa jeftinij uvoznim cenama. Ukratko ovo je početak koji itekako obećava.

Ono što ovog puta odvaja Pax Romana od prethodnika iz serijala jeste kampanja koja je suštinski najjači deo celog paketa. Umesto uobičajene jedne priče gde se polako uvodite u mehanike i gde se pred vas naravno stavljaju sve teži zadaci, sada igrač bira između dvoje protagonista. U pitanju su Markus ili Marcia. Naravno Markusova kampanja je dosta zanimljiva i oslanja se na klasične trope-ove koje smo mogli videti u svakoj igri ili seriji koja se bavi ovim periodom. nasuprot tome Marcia ima bolju kampanju koja je razgranatija i donosi više misterije, političkih spletki i onaj osećaj da ste dete u ozbiljnom carstvu punom muškaraca koji misle da sve znaju. Naravno ovo je samo jedna sitna politička poruka za koju se očekuje da bude ubačena od strane izdavača ali je dobro implementirana i kada se sagleda cela situacija, predstavlja sasvim realan scenario. Marcia je napisana sa posebnom dozom šarma i tragedije i baš zbog toga svaki njen problem deluje kao vaš lični. Od prvih momenata kad počne da ispunjava carske zadatke pa do uvlačenja u misteriju o pobunjeničkoj frakciji, nepravdi i par ozbiljnih „zašto sam kliknuo na ovo“ zapleta, kampanja konstantno drži pažnju.

Najveći trik koji kampanja uspeva da izvede bez trunke muke jeste besprekorno uvlačenje igrača u sve mehanike kroz priču a da pritom ne deluje kao tutorijal koji vas šamara hintovima koji su bolno očigledni čak i početnicima u žanru. Prvi časovi igre su opušteni: podižete grad, učite potrebe stanovnika, čistite ruševine, istražujete malo, sređujete puteve… Sve to deluje kao mirno i pitomo iskustvo. Iako vam se ovo čini kao udobna mehanika koja će trajati, narativ će vas uvek gurati ka sledećem koraku, dajući vam dovoljno slobode da radite stvari po svom ritmu. Dok pružate pomoć NPC-u, već planirate festival, gradite hram ili pripremate vojsku za neizbežnu tuču koja vas čeka iza ćoška. Taj balans između „evo, pokažemo ti kako debil friendly“ i „sada si sam, burazeru, snađi se“ je dosta bolji nego u mnogim žanrovskim kolegama.

Naravno, carstvo ne bi bilo carstvo da sve ide glatko. Čim igra prebaci radnju u Albion, dobijate izmenjenu mapu sa močvarama i blatom koje vam ritualno ubija svaku logističku iluziju da ste veliki graditelj. Tamo sve košta više, sve se gradi sporije a pola planova morate baciti u vodu jer močvara ima svoje planove. Tu igrač shvata pravu težinu menadžmenta. Grad koji je delovao kao dobro podmazana mašina najednom spawn-uje decu kojoj se ne mogu pružiti ni osnovni uslovi ili će vam ba leđa “baciti” kvart u kome fali škola. Jedan loš potez može dovesti naše protagoniste u dugove, dok drugi može privući neprijateljsku frakciju koja će vam baciti klipove u točkove paljenjem par zgrada. Na sve to u panici ćete možda otvoriti novu koloniju jer vam treba ruda da izbegnete rat. Ako ste mislili da Rim nije izgrađen za jedan dan ovde se to definitivno vidi i moraćete puno toga da naučite.

Ono što najviše imponuje jeste što vas igra retko kažnjava toliko da želite da rage-quit-ujete. Uvek postoji izlaz: trgovina, rušenje zgrada, preseljenje ekonomije na drugo ostrvo, kupovina vremena kroz pametne odluke. Pax Romana je teška, ali dovoljno fer igra. Dobijate taman toliko da se osećate pametno kad ispravite sopstvene greške.

Nije sve savršeno što se može i očekivati. Najčudniji od svih problema u kampanji koji vas bukvalno šutira iz imerzije je – akcenat u glasovnoj glumi. Nekako se desilo da Rimljani i Kelti zvuče kao da su upravo sišli sa australijskog aerodroma ili iz Pekama. Koliko god simpatično zvučalo kad vam neko kaže „g’day guv“ dok vam traži porez, mora se priznati da malo urušava atmosferu. Ne bismo da detaljišemo i ovaj propust ne sahranjuje igru ali vas tera da podignete obrvu kao korumpirani rimski senator kada čuje dobar trač.

Kada se pređe na poentu same igre a to su ekonomija i logistika, Anno 117 pokazuje zube ponosno. Sistem proizvodnje funkcioniše po odavno poznatom principu: od drveta i pilane do skladišta i kućica pa sve posle što može ići na to. Počinje jednostavno i ležerno da pomislite da ste mirni duže vremena po pitanju kampanje ali kratko nakon toga zahteva pažljivo planiranje po pitanju resursa. Populacija se unapređuje kroz nivoe a svaki sledeći nivo nosi nove zahteve razmaženih građana. “Moramo imati više hrane i odeće” i sve ostale stvari koje će vam samo pojačavati glavobolju. Stanovništvo će početi polako da prerasta osvnove potrebe i tražiće luksuz kako vreme bude prolazilo i kako vam se grad i oblast razvijaju. To nije samo osnovna mehanika koja je tu jer prati recept. Unapređenje kvartova znači njihovo preuređivanje, sa preuređivanjem dolazi i promena po pitanju kvaliteta i položaja puteva, kako ćete postaviti određene objekte i da li ćete u blizini imati sve potrebne komoditete da biste ućutkali tj zadovoljili glasnogovornike. Balans je dobar i igra vas ne drži previše za ruku nego morate da razmišljate o raspodeli resursa.

Planiranje prostora je posebna priča koja zahteva da razmišljate par poteza unapred. Ako zidate bez razmišljanja uskoro ćete shvatiti da ste zaboravili da ostavite mesto za pijacu ili kupatilo i onda se osećaš kao gradonačelnik koji je izgradio autoput kroz centar grada pa se čudi što nema mesta za parking dok se oseća smrad otpada svuda okolo. Kad dođe vreme za rudarenje, tu već kreće igra živaca. Rudnici moraju biti daleko od kuća jer će vam odmah stanovnici kukati kako im to ne odgovara i dovodi do požara. Onda treba da se izgrade stražarnice i da se fino našteluje lanac snabdevanja. Ovo je jedna fina logistička glavobolja i tajni obožavani greh ljubitelja ovog žanra.

Diplomatija i trgovina donose dodatni sloj kompleksnosti u igru. Ugovori, carine i razmene resursa čine da potreba za širim planiranjem preraste u geopolitičku igru. Ne sme se zaboraviti ni vojska. Jeste da je Pax Romana primarno građevinska simulacija, mehanizmi konflikta između frakcija su dovoljno razvijeni da ne deluju nalepljeno da bi se otkačila stavka u excel tabeli. Mogli su da budu malo detaljnije razrađeni kada su već tu i doveli bi ovu igru na veoma visok nivo. Šteta je što su neke mehanike rudimentarne po tom pitanju. Ratovi se vode taktički i forsira se diplomatija jer ako bi se oslonili na mehanike realne borbe malo ćete biti uskraćeni. Na stranu sve ostalo ali ovo ostvarenje definitivno nije neki napredak u odnosu na prethodnika kao što je Anno 1800.

Ako želite ekspanziju onda morate istražiti nova ostrva jer ne obiluju sva istim sirovinama. Kada vam zafali neka specifična ruda, vreme je da pošaljete brod i napravite malu kolonijalnu ekipu. Taj deo igre proširuje trgovinske mehanike i pruža neke nove mogućnosti. Opet ovo nije neki napredak u odnosu na Anno 1800 s obzirom da je razvoj ove igre trajao skoro 5 godina. Moglo je da se učini mnogo više sa ovim settingom.

Vizuelno ova igra izgleda dobro ali nije dovoljno unapređen endžin da se može nazvati pravim nastavkom u serijalu. Karte lepo izgledaju i vizuelno deluju opuštajuće, arhitektura je u nijansama koje prijaju oku a pejzaži često deluju kao da su iz rimskog fresko-miksa. Opet kada stavite Anno 1800 i Pax Romana jednu pored druge, igre ne deluju preterano drugačije. Na sve to performanse mogu da vam obore optimizam. Čim grad počne da liči na Forum pun građana i kada imate gomilu zgrada na ekranu, FPS počinje da pada. Padovi FPS-a se dešavaju i kada posmatrate brodove iz određenih uglova. Veoma čudna situacija. Ništa što par zakrpa ne može popraviti ali vredi napomenuti. I sada je najavljen patch 1.3 koji ciljano treba da sredi bagove i da poboljša performanse. Nadamo se uspehu ovog tima i ispunjenju obećanja koje su dali. Takođe je problematičan i UI koji deluje povremeno sterilno i ne dočarava tematiku u kojoj se radnja odvija. Izbor oblika i određena grafička rešenja su upitna ali to je odluka UI dizajnera na koju bi očigledno morali da se naviknemo. U ovakvim igrama UI je jako bitan ali mislimo da ovde nisu pridavali mnogo značaja tom segmentu. Audio dizajn i muzika su lepo implementirani: orkestralni motivi podižu atmosferu kad treba  a ambijentalni zvuci stvaraju utisak žive civilizacije. E sada postoje i momentu kao u Assassin’s Creed Shadows trejleru gde muzika apsolutno ne odgovara okruženju u kome se igra odvija.

Anno 117: Pax Romana je dobro ali nedovoljno revolucionarno iskustvo za ljubitelje gradnje, ekonomije, politike i konstantnog gašenja požara (bukvalnih i metaforičnih). Iako ima mana koje dosta kvare utisak, Pax Romana istovremeno pruža dovoljnu dubinu veteranima žanra i dovoljno pristupačnosti novajlijama. Ako je nekom posle Anno 1800 ostalarupa koju treba popuniti, evo naslova za vas ali neće odraditi posao do kraja. Pax Romana će vas možda držati prikovanima za ekran satima ali ne verujemo da će to biti dugog veka jer će biti momenata u kojima ćete gubiti živce.