Kultna third person pucačina sa Xbox-a 360 (i PS3?), Vanquish, proleća gospodnjeg 2017. godine konačno se pojavila i na Windows mašinama. Developer Platinum Games u poslednje vreme se nameračio da PC master rasu počasti nekada-ekskluzivnim Xbox naslovima. Kao zagriženi kompjuteraš koji do juče nije znao za njihov rad, izrazito sam im zahvalan na tome, a i vi ćete biti kada probate Vanquish.
Priča Vanquisha je oličenje suptilnosti i emocionalne kompleksnosti. Armija crvenih robota koju su poslale zle istočne komunjare – ujedinjene pod imenom Red Ruske Zvezde – zauzela je svemirsku stanicu zvanu Providence. Stanica je ogromna, udomljava milione ljudi, i zapravo se vodi kao 51-va članica SAD-a. Solarna energija koju prikuplja može da se koristi kao oružje masovnog uništenja, te je krvoločni Rusi naravno upotrebe da raznesu San Francisko. Kao odmazdu, SAD šalje ultra-elitni tim marinaca predvođenih agentom Semom Gideonom (ime mu uopšte ne zvuči kao nešto iz akcionih filmova 80tih) koji za cilj imaju da povrate kontrolu nad Providence-om pre nego što dušmani unište još neki grad. Gideonu društvo prave manekenka-operaterka Elena i džangrizavi komandant Burns čija je svaka rečenica nešto tipa “Do you wanna live forever” i “We’re gonna need a bigger gun.”
Vanquish posebnim čine kretanje glavnog lika i grafički efekti koji svaku razmenu vatre pretvaraju u filmsko iskustvo. Gideon može velikom brzinom da klizi po zemlji, da usporava percepciju vremena (bullet time), i da praktično leti od zaklona do zaklona. Za razliku od drugih igara, te stvari ne radite samo na specijalnim deonicama ili sa posebnim power-upovima, već su konstantan deo gameplaya. Mnogi protivnici su opremljeni oružjima koja zahtevaju da se konstantno krećete ako želite da ostanete živi, a vaši saborci često bivaju povređeni i samo vi možete da ih izlečite. Redovno će biti potrebno da izklizate iz zaklona, ražalujete par robota koji vam zadavaju glavobolje, i vratite se nazad u isti zaklon, sve bez da prestanete da se klizate brzinom kojom ne mogu da se pohvale ni neki simulatori vožnje. Na većim težinama, Gideon brzo regeneriše povrede, ali isto tako brzo može i da umre, što čini vrtoglavi tempo još uzbudljivijim.
Kada je Vanquish izašao davne 2010., ove mehanike kretanja bile su revolucionarne. Nažalost, one to delimično i dalje jesu, ponajviše zato što ih skoro ni jedna novija igra ne koristi. Možemo do sutra da nagađamo da li današnji developeri misle da je takav gameplay prekomplikovan za prosečnog igrača, ili je prosto ogromna popularnost ,,taktičkih” franšiza a la Call of Duty i Battlefield zasenila sve ostalo. Bilo kako bilo, čak i 7 godina kasnije teško je naći bilo šta što iole emulira, a kamoli unapređuje, ultrabrzi gameplay Vanquisha.
Što se tehničkih aspekata tiče, samo pogledajte screenshotove koji idu uz ovu recenziju. Ni jedan od njih nije uhvaćen iz cinematica, niti je picnuti promo screenshot skinut sa sajta developera. Jedino što u igri izgleda iole zastarelo su ljudska lica i poneka animacija, a na njih prosto nećete obraćati pažnju jer ćete biti prezauzeti vrtoglavom borbom. Komande su veoma responsivne i igra ni malo ne štuca, a ne sumnjam da će raditi dobro i na starijim mašinama.
No nije sve tako belo. Vanquish pati od bagova koji mogu da vam skrljaju uživanje brže nego što Gideon može da klizi na kolenima. Igra ima tendenciju da crashuje u toku pre-renderovanih cinematica. Ovo se dešavalo toliko često da sam posle nekog vremena batalio pokušaje gledanja dotičnih i jednostavno ih preskakao.
Drugi, mnogo ozbiljniji bag pogađa same misije. Triggeri koji aktiviraju skriptovane sekvence povremeno okinu. Ovo se manifestuje tako što likovi pričaju bez zvuka i dugo ili zauvek stoje na istom mestu, govor nije uklopljen sa onim što se dešava na ekranu, protivnici koje očekujete vas najstrašnije ispale, a siroti Sem Gideon ostaje zarobljen u limbu misije koja prosto neće da se nastavi. Jedini kućni lek za ovo je besomučno restartovanje misije dok se triggeri ne smiluju i sve nastavi po skriptovanom planu. Ako je verovati strancima na internetu, ovaj bag je oduvek pravio haos. Kako i zašto Platinum Games nije uspeo da ga reši za 7 godina je pitanje koje verovatno nema prijatan odgovor.
Ako izuzmemo bagove i debilan zaplet, Vanquish je kvalitetan port kvalitetne retro igre. Radi dobro, izgleda dobro, i oslanja se na mehanike koje su i dan danas sveže. Kratka kampanja (prelazi se za oko šest sati) i dobro izbalansirani nivoi težine čine ga finom razbibrigom za kežual igrače, ali i pristojnim izazovom za pasionirane ljubitelje megabrzih pucačina.
No Comment