Iako snažan narativan aspekt u video igrama nije nikakva novost i bio je prisutan više decenija, nikada nije bio toliko dominantan kao danas – bilo u visokobudžetnim igrama, ili manjim indie naslovima. Dok tehnološki razvoj i mehanika polako padaju u senku, razvojni timovi sve više eksperimentišu sa estetikom i načinom pripovedanja. Mnogi naslovi danas idu u ekstrem, zaboravljajući ono što igre čini igrama, jureći apsolutno narativno iskustvo sa minimumom interakcije, ali Bound (srećom) nema takav pristup. Iako se bavi teškim temama poput porodičnih briga, unutrašnje borbe i duboke introspekcije, ovaj naslov nam, pored toga, nudi i dobru zabavu i kvalitetan izazov, za one koji ga traže.

Bound je najskoriji rad poljskog studija Plastic, koji je prethodno, takođe u saradnji sa Sonijevim studijom Santa Monica, bio odgovoran za eksperimentalne PlayStation 3 naslove Linger in Shadows i Datura, ali je i već duže vreme ugledan član poljske demoscene*, što je vrlo osetno u njihovim igrama. Rad u demosceni im je očigledno omogućio bogato iskustvo, ne samo u programiranju, već i u vizuelnom i audio dizajnu, što se može videti u svim njihovim naslovima, ali Bound pogađa svaku notu i uspešno vlada mehaničkim, estetskim i narativnim aspektima ovog medija.

Što se mehanike tiče, Bound spada u kategoriju relativno konvencionalnog platformera u trećem licu. Razvojni tim je inspiraciju očigledno crpeo iz velikana koji su došli pre njega, uz par podešavanja koji pomažu igraču da priču iskusi na što prirodniji način. Da bi izbegli frustraciju koju ovaj žanr često nosi sa sobom, Plastic se odlučio da dozvoli igraču da svaki nivo pređe uz najmanju količinu truda, sa beskonačnim životima i laganim zadacima, kako bi publici omogućio luksuz slobodnog razgledanja ovog nadrealnog sveta i prirodno upijanje priče. Sa druge strane, ako vas to ne interesuje, igra vam pruža napredne mehanike poput dugog skoka (roll + jump) i skakanja sa zidova, što otvara nebrojene prečice koje, ne samo da su vrlo dobro sakrivene, nego i neretko zahtevaju viši nivo igranja da bi se uspešno prešle, a njihova dostupnost često zavisi i od redosleda nivoa, koji je proizvoljan. Po završetku igre, dobija se “speedrun mode” mogućnost, koja vam dozvoljava da narativni faktor u potpunosti zaboravite i posvetite se najefikasnijem prelaženju nivoa, uz veliku slobodu podešavanja.

Ukoliko vas interesuje PlayStation VR, obradovaće vas besplatan patch koji bi trebalo da stigne na datum PS VR izlaska, i omogućiti igranje ovog naslova u virtuelnoj stvarnosti. Dobra vest je da će Bound u potpunosti biti igriv u ovom modu, za razliku od pojedinih igara koje će imati zasebno VR iskustvo, poput Final Fantasy XV.

Kao priča, igra se bavi pre svega porodicom, odnosno detinjstvom, uzgajanjem dece i lošim odnosima u braku. To, naravno, zvuči potpuno bizarno ukoliko ste videli kako igra izgleda, ali radnja se pre svega otkriva u kratkim, fragmentisanim scenama između glavnih deonica, kao sećanja sa kojima se naš glavni lik bori. Zbog teme i motiva sećanja, igra je vrlo prikladno podeljena na nivoe koji se mogu završavati nelinearno, jer zaista, ljudska je memorija takođe nelinearna. Dok glavni lik lista svoju svesku sa crtežima, na igraču je da odabere na koji će se crtež fokusirati, baš kao kada u stvarnom svetu, listamo album sa fotografijama, neke ćemo preskočiti, dok ćemo nad drugim meditirati satima. Tako da igru možemo podeliti na tri jasno definisana sloja; stvarnost u kome vidimo pravu protagonistkinju priče – mladu, trudnu ženu, koja, šetajući plažom razmišlja o svojoj prošlosti i brine o svojoj budućnosti, zatim, sećanja koja se postepeno otkrivaju kao uzrok njenih briga i trenutnog stanja, i ostalih 99% igre, platforming deonice koje predstavljaju njen unutrašnji svet i neku vrstu odbrambenog sistema i traganje za rešenjem njenih mentalnih tegoba. U tom magičnom kraljevstvu, igramo ulogu Princeze koja uz pomoć tajnovite Kraljice i Spasitelja pokušava da svet odbrani od takozvanog Čudovišta. Po svemu tome, Bound je vrlo sličan igri koja je poznata kao nezvaničan pionir “empathy game” žanra, Papo & Yo, koja se na sličan način bavi porodičnim odnosima, tako da, ako vam se svideo narativni pristup i generalna tematika te igre, Bound će vam biti pun pogodak. Ako, pak, očekujete nekakvu univerzalnu metafizičku predstavu, Bound će vas možda razočarati. Iako se ovaj naslov bavi problemima koje je većina ljudi u nekom obliku iskusila, Bound se univerzalnim pitanjima poput ljudskih iskustava koje nam uskraćuju emotivnu slobodu, i borbu sa strahovima prihvatanjem prošlosti, bavi kroz veoma specifičan primer koji neće svakome leći.

Ono što će vam ipak, prvo zapasti za oči, je vizuelni dizajn i animacija. Bound, razume se, nije jedina igra koja se odvija u nadrealnim pejzažima, ali po pitanju animacije, što glavnog lika, što sveta oko nje, ovaj naslov je prilično upečatljiv. Svaki pokret protagonistkinje je elegantniji od prethodnog, i njena animacija nikada ne prestaje da oduševljava. Pod time mislim apsolutno svaki pokret, stvari koje uzimamo zdravo za gotovo u drugim igrama, poput skakanja, prelaženja uskih mostova, hodanje kroz visoku travu, svako stanje u kom se njen lik nalazi ima zasebno snimljen, predivno izveden plesni pokret, koji se neprimetno preliva u sledeći, sasvim graciozno i bez odmora, izvodeći razne vežbe istezanja čak i kada ostavite kontroler na miru. Kao inspiraciju za dizajn sveta, Plastic je naveo moderne umetničke pravce dvadesetog veka, poput suprematizma, konstruktivizma i neoplasticizma, i Bound svakako deli opsesiju geometrijom sa ovim pravcima. Iako je njihov uticaj najprimetniji na zidovima struktura unutar igre – poput kompozicija Maljeviča ili Mondrijana – takođe je suptilno prisutan i u sitnijim detaljima, na primer, u kapima kiše koji se na zemlji pojavljuju u pravilnim kvadratima i trouglovima (nenamerno podsećajući na Playstation simbole), umesto u krugovima, kao i u arhitekturi sveta koja deluje kao da je izašla iz snova sledbenika škole Bauhaus. Doduše, ono što iskustvo zaista čini magičnim, je svet koji nikada ne miruje. Geometrija oko Princeze konstantno menja oblik i pulsira pod njenim nogama, pružajući suptilan, ali nepogrešiv utisak priče koja se odvija u dubini psihe glavnog lika.

Bound je dirljivo narativno iskustvo, estetski melem za oči u današnjem svetu sivih i smeđih igara, kao i kompetentan naslov u platformer žanru, i to ga čini preporučljivim svakom tipu igrača. Po pristupačnoj ceni, ova PS4 ekskluziva svakako nije esencijalan deo kolekcije, ali je dobrodošao dodatak ovom, u današnje vreme, pomalo pustom žanru.

*Demoscena je popularna programerska subkultura, u kojoj se timovi, takođe poznati pod nazivom “demogrupe”, takmiče u izradi impresivnih programa u kojima pokazuju svoje programerske sposobnosti, ali se pritom trude da održe vizuelni i zvučni kvalitet, koristeći inventivne tehnike kodiranja, zato što su često ograničeni malom veličinom fajlova. Demoscena je nastala iz kulture krekovanja kompjuterskih igara, gde su programeri stavljali sopstvene intro demoe na početak igara, kako bi svi znali ko je odgovoran, što je započelo arogantan i takmičarski duh koji ova kultura i danas gaji.