Da li je to ptica? Da li je avion? Ne, to je Nioh – Playstation 4 ekskluziva koja ne samo da je stigla na Windows mašine manje od godinu dana posle svog nastupa na konzoli, već je to učinila u obliku kompletne edicije koja pored bazične igre sadrži sve DLC-eve. Šta to znači za budućnost ekskluziva tek ćemo videti. O Niohu je na EmuGlx-u već bilo dosta reči, tako da će se ova recenzija fokusirati na DLC-eve i specifičnosti PC verzije.

Nioh pripada žanru akcionih RPG-ova popularno zvanom soulsborne (Dark Souls + Bloodborne), s tim što je Nioh-ov loot sistem preuzet iz Diabla i Borderlandsa. Igrač kontroliše Irskog gusara i amaterskog Witcher cosplayera po imenu Vilijem Adams. Zli čarobnjak Edvard Keli je zarobio Vilijemovog duha zaštitnika (čije ime zvuči pomalo fekalno na Srpskom) i odvukao je u Japan, gde je koristi da huška lokalce na rat ne bi li skupio što više magičnog kamenja zvanog Amrita. Vilijem mora da zaustavi Kelija pre nego što ovaj postane dovoljno moćan da porobi celu Evropu.

Radnja DLC-eva prati događaje desetak godina posle završetka osnovne priče. U Dragon of the North-u, Vilijem se vraća u zemlju izlazećeg sunca i otkriva da je veliki nindža i još veći ljubitelj mačaka, Hatori Hanzo, nestao u toku naizgled-rutinskog izviđačkog zadatka u severnim provincijama. U Defiant Honor-u i Bloodshed’s End-u, Vilijem se pridružuje opsadi tvrđave Osaka, sa ciljem da spreči još jedan rat u Japanu. Pored novih misija, DLC-evi uvode nove tipove oružja, kao i mogućnost istovremenog korišćenja dva duha zaštitnika.

Nioh: Complete Edition nudi dosta sadržaja. I kad kažem dosta, mislim baš, baš dosta. Imam preko 60 sati u igri, a još uvek nisam ni načeo treći DLC. Ako ste novajlija u soulsborne igrama, Nioh će vam trajati znatno duže od toga. Za igrače koji uživaju u min-maxovanju opreme i raznoraznih statsova ovo je igra iz snova. Osim pregršti oružja i oklopa koji mogu maltene beskrajno da se budže, razvijanje samog Vilijema pored uobičajenih karakteristika tipa snage i agilnosti uključuje i unikatne sposobnosti za svaku vrstu oružja, posebne skill tree-eve za onmyio magiju i nindža kerefeke, pojedinačno levelovanje raznoraznih duhova koji vam pomažu, kao i takozvane prestiž poene kojima otključavate sitne ali dinamitne bonuse.

Za razliku od drugih soulsborne igara, vanila Nioh nudio je samo jedan New Game+ mod, zvan Way of the Strong. DLC-evi ispravljaju tu nepravdu uvođenjem novih nivoa težine po imenu Way of the Demon, Way of the Wise i Way of the Nioh. Apsolutno konačni endgame Nioh-a je takozvani The Abyss mod ultrateških dungeona. Uveden u poslednjem DLC-u, Abyss ima ni manje ni više nego 999 progresivno sve sadističkijih spratova, i okuplja sve elemente iz ostatka igre u mini pod-nivoima od čijeg završavanja zavisi količina debuffova koje ćete imati kada se konačno sukobite sa bossom. Ako ste mislili da su upareni Yuki-Onna i Oda Nobunaga preteški, Abyss će vas naterati da zacvilite.

Nažalost, DLC-evi nisu rešili nedostatke osnovne igre. Različitih vrsta protivnika i dalje ima premalo, a većina su humanoidnog oblika sa istim načinom borbe. Novi bossovi su bolje dizajnirani od onih u bazičnoj igri, ali par njih i dalje imaju jeftine one-shot napade koji stvaraju veštačku težinu. Soundtrack se često ponavlja i ne ostavlja trajan utisak. Dizajn lokacija je repetitivan i fale mu detalji koji stvaraju utisak ,,živog” sveta. Recimo, enterijer većine kuća je poluprazna prostorija sa ponekom kutijom ili ćupom. Uopšte ne izgledaju kao domovi u kojima je neko zapravo živeo. Teksture se redovno ponavljaju, što raznorazne hodnike i sobice čini međusobno dosta sličnim. Srećom, Japanski dizajn je sam po sebi dovoljno zanimljiv da lokacijama da neophodnu ličnost.

Najveći nedostatak Nioh-a i soulsborne naslova uopšte jeste peer-to-peer multiplayer sistem. Igranje sa drugim ljudima, bilo u co-op-u ili player vs player borbama, često biva nesnosno lagovito. Prosto je porazno kada uđete u 1na1 meč i shvatite da su gotovo svi fensi stance-ovi i potezi koje vaš Vilijem može da izvede bezvredni jer zbog spore konekcije vi na ekranu vidite jedno, vaš protivnik drugo, a igra registruje nešto sasvim treće. Tu čak ni skup internet paket ne pomaže, jer se redovno desi da se vaš saigrač nalazi u Venecueli ili u zabitima Sibira. Regionalni matchmaking donekle umanjuje problem, ali je onda čekanje na nalaženje dvoboja ili co-op sesije duže. Zašto u 21. veku uspešni developeri i dalje odbijaju da obezbede propisne servere ostaće misterija.

PC port Nioh-a radi prilično dobro. Osim čudne odluke da igra nema podršku za tastaturu i miša, da se koriste samo 16:9 rezolucije, i da se podešavanje dotičnih rezolucija obavlja iz launchera umesto iz settingsa same igre, nije bilo većih problema. Valja napomenuti da developeri slušaju svoje igrače i da su već izbacili patch sa podrškom za miš i tastaturu, tako da je sasvim moguće da se i 16:10 uskoro nađe u igri. Za one koji ne žele da čekaju, neka dobra duša na Steam forumima je napravila modifikaciju koja omogućava 16:10 i ne utiče na funkcionalnost online igranja.

Nioh: Complete Edition je odličan hack’n’slash naslov koji i pored određenih nedostataka predstavlja više nego dostojnog člana soulsborne familije superteških akcionih RPG-ova. Fanovi žanra ne bi smeli da ga propuste, a igrači koji su ga već pikali na PS4 sada imaju priliku da uživaju u više od 30 frejmova po sekundi koje PC verzija nudi.