Call of Duty: Modern Warfare (2019)

Call of Duty Modern Warfare je sada daleke 2007. godine, oduvao apsolutno sve svojim izlaskom. Sjajna priča, odlična grafika, rat u, tada sadašnjem vrmenu, realistična oružja, zemlja i konflikti inspirisani stvarnim događajima. Sve je bilo spot on i to je dugo godina bila najbolja FPS igra bazirana na trenutnoj situaciji u svetu. Posle toga su nam stigla još dva nastavka u ovoj sub-COD-franšizi, ali svaki sledeći je nekako, bio gori. Očekivanja su rasla a razvojni tim nikako nije mogao da ispuni želje gladnih fanova. Modern Warfare sub-franšiza se završila sa trojkom, koju je većina odigrala maltene zbog završetka priče i svega ”holivudskog” što se dešavalo u njoj, ali sem keca, u toj pod-franšizi, skoro ni jedna igra nije ostavila tako dubok trag na industriju.

Sa najavom Modern Warfare reboota se nismo previše iznenadili zbog čega je Activision baš u ovom trenutku uzeo da odradi reboot-remake baš tog naslova. Možda najbolji COD dobija drugu priliku, najviše zbog toga što je Activision izgubio osu i smer u kome ide, i više nije znao gde bije sa Call of Duty naslovima. U proteklih par godina, svakoj igri iz franšize je nedostajala jedna velika komponenta, nebitno da li ona bila u gameplay sferi ili u delu sadržaja. Activision je zadužio Infinity Ware, devove koji su radili i na, sada možemo reći, prvom Modern Warfare naslovu, da naprave reboot sub-franšize.

Posle preko šezdeset sati u igri, bezbrojnih napucavanja sa neprijateljima u Multplayeru i prelazak igre na Realistic težini, napokon smo kvalifikovani da napišemo naše detaljne utiske, za ovim na prvi pogled totalno nepotrebnom, ali jednim od najboljih rebootova u gaming industriji do sada! Pre izlaska, svi smo bili u fazonu, zašto nam je potreban reboot nečega od pre deset godina, naslova koji je imao dobru priču, akciju, multiplayer i sve ostalo. Tek kada smo seli uz igru, uronili u sadržaj, shvatili smo da je ovo ustvari novi početak kompletne Call of Duty franšize, otvaranje nove ere po apsolutno svemu šta je bitno: priče, atmosfere, gameplay mehanike i ono najbitnije grafičkog endžina.

Modern Warfare se vraća blockbuster priči, samo malo prežvakanoj, smislenijoj i nekako bolje oblikovanoj nego u MW izdanju iz 2007. godine. Igra nema jednog protagonistu, već nekoliko njih i u odnosu na dešavanja u određenoj misiji, vi preuzimate ulogu jednog od specijalaca. Nebitno da li je to u fiktivnoj zemlji Urzikistan, koja predstavlja mešavinu Afganistana i Iraka u Londonu u Engleskoj ili nekoj drugoj zemlji. Na početku, razvoj priče može biti malo ubrzan jer prvih par misija traju izuzetno kratko, čak i najvećem nivou težine. Verujemo da predstavljanje mehanike u Call of Duty nije nikada bilo toliko bitno, pa smo mislili da će igra krenuti bombastičnije, ali već na drugoj misiji, Piccadilly Circus, što bi rekli ”shit hit the fan” makar na trenutak. Tada možete videti svo savršenstvo kako grafičkog engine-a tako i sirovog, užasnog i brutalnog rata koji može u svakom trenutku pogoditi bilo koju zemlju na svetu. Neverovatne scene terorista fiktivne strane Al-Quatala koji brutalno masakriraju ljude na ulicama Londona, koliko odvratno zvučalo, toliko sam scenario ima neverovatnu težinu, tugu i jačinu u sebi da ćete se zapitati mnogo što šta dok završavate samo ovu misiju. Pacing nije baš najbolji te u trečoj misiji se igra ponovo drastično usporava.

Ovakav tempo na žalost traje do kraja kampanje, koji ide gore i dole, bez nekakvog pravog puta i velike kulminacije na kraju, makar što se gameplaya tiče. Blockbuster scene koje su poznate za Call of Duty franšizu su više ostavljene za sredinu igre i neke misije koje oponašaju juriš na Normandiju na primer ili akcije sličnog tipa. Zanimljivo je da u svakoj CoD igri do sada ima nekakav ”juriš na nešto” gde vas neprijatelji posipaju mecima dok vi pokušavate da se dogegate do cilja. Koliko god to bio neki CoD šablon, on i dalje ima težinu i odličan efekat kako na igrača tako i na priču. Baš zbog nedostatka konstantnog “blockbuster osećaja”, igra pruža nešto drugo, mnogo zrelije i ozbiljnije nego bilo koji drugi naslov. Svi se bore za slobodu, nebitno da li su u razvijenim zemljama ili na bliskom istoku, svaka borba ima isto značenje, a to je da pobegnu iz lanaca ropstva ili opresije. Igra ima taj, mračan, brutalan, nemilosrdan ton koji joj odlično stoji. Misije su raspoređene tako da što vernije opisuju kako ”covert ops” svetskih specijalaca u potrazi za teroristima, tako i polu-gerilski rat ”od vrata do vrata” na ulicama okupiranih gradova bliskog istoka.

Jedina zamerka oko cele priče je totalno prekrojavanje dešavanja na bliskom istoku i prebacivanja krivice samo na jednu svetsku zemlju. Moramo napomenuti da su dešavanja u igri ispričana tako da je jedna ”jako loša strana” radila ”jako loše stvari” na bliskom istoku već 50 godina, dok je druga ”oslobodilačka unija sila” radila na tome da oslobode zemlje koje su upale pod tiraniju njihovih neprijatelja. Moglo je sve mnogo elegantnije da se pokrije, ali iz nekog razloga, jednostavno nije.

Nego vratimo se na bitnije teme. Najveće naše oduševljenje je definitivno grafički endižn koji je specijalno pravljen za ovu igru. Call of Duty Modern Warfare je jedna od najimpresivnijih grafičkih igara današnjice u apsolutno svakom segmentu. Do sada, CoD naslovi su imali taj plastični izgled kao i osećaj kada vodite vojnike, jednostavno niste osećali težinu lika kojim upravljate, gubila se poenta da vodite ljudsko biće, već ste imali osećaj da ste stvarno samo mašina za ubijanje. Fizika, interakcija likova i materijala, osvetljenje, efekti, sve neverovatno i prezicno izgleda u Modern Warfare naslovima. Neke misije bukvalno izgledaju kao da ste u igranom filmu, prosto neverovatan osećaj realnosti, a to se prenosi i na gameplay mehaniku naravno.

One hit kill važi za sve neprijatelje nebitno na kojem nivou težine, ukoliko ciljate u glavu, a animacije su totalno druga priča. Toliko verno i stvarno izgledaju, da vam je u trenucima jednostavno neprijatno da gledate kako neprijateljski vojnik prima metak i umire ispred vas. Preko spoticanja prilikom trčanja do jednostavnog pada nakon smrtonosnog hitca, sve izgleda toliko neverovatno, čudno i bolesno zadovoljavajuće ali sa druge strane, neprijatno jer se igra približavaju toj surovoj realnosti koja vlada svetom, na žalost.

Pored toga, promenenja je i animacija napucavanja iz prvog lica. Kao što smo pričali da vaš lik ima težinu i da kažemo, mora da poštuje zakone fizike, isto to važi i za pušku koju nosite, koja više nego ikada nije kao da je napravljena od kartona. Kako god okrenete vašeg lika, ruke će sa zakašnjenjem prenositi težinu puške sa jedne na drugu stranu. Imaćete taj planirani ”lag” između mesta gde pogledate i pozicioniranja puške rukama. To isto važi i za trenutke kada nišainte sa ramena, tj nišana. Trebaće malo više vremena, ali to se nadoknađuje realnom animacijom.

Pored svih novina, gunplay mehanika je nekako ostala skoro nepromenjena, što je apsolutno za svaku pohvalu. Infinity Ward sa još par studija su uspeli da zadrže taj CoD pečat i nakon što su preneli celokupnu igru u novi grafički endžin, ili bolje rečeno, napravili igru od nule a preneli taj prepoznatljivi gameplay. Pucanje, regeneracija healtha, prilagođavanje pušaka,a sve je toliko poznato, do tog nivoa da kada uskočite u igru ćete imati osećaj kao da ste je već igrali, iako je ispred vas nešto totalno novo i drugačije. To je taj cilj koji je IW ostvario sa ovim naslovom, izazov koga su se svi plašili da prelaskom na novi engine ima da se izgubi taj CoD feel, ali on je ipak tu. Zvuk je totalno druga priča i NAPOKON je unapređen kako dolikuje jenom triple A naslovu. Zvuci su toliko realni da su jednostavno jezivi u trenucima, nebitno da li vam meci fijuču iznad glave ili čujete kako nekome puca lobanja pored vas. Najjeziviji su zvukovi podrške iz vazduha, toliko da smo se naježili kada smo ih čuli prvom prilikom. Jednostavno fantastično u svakom pogledu! Pored toga, dugogodišnja mana prošlog enginea je napokon ispravljena, bolje rečeno, poboljšanja, a to je pozicioniranje zvuka u igri koje sada fukcioniše besprekorno.