RoboCop: Rogue City – Unfinished Business (2025)

Moram da priznam, prvi put kad sam čuo da Teyon pravi ekspanziju za RoboCop: Rogue City, mislio sam: “Eto, opet ću da hodam kao frižider na hidraulici i pucam iz pištolja koji je jači od svih ostalih oružja zajedno.” I znate šta? Upravo to sam dobio. Samo što ovog puta, frižider ide uz stepenice ogromne mega-zgrade i rešava “nedovršene poslove”. Kad sam to shvatio, bukvalno sam seo, otvorio čips, i rekao sebi: “Dobro, bar znam na šta sam pristao.”

Teyon je studio koji je godinama bio poznat po tome da radi igre koje se najbolje opisuju rečima: “Možda su mogli i bolje.” Najpoznatiji primer je Rambo: The Video Game – igra koja je izgledala kao da je pravljena na vikend kursu programiranja. Ali, iskreno, od RoboCop: Rogue City 2023. godine, ljudi su počeli da ih shvataju ozbiljnije. Konačno su pogodili formulu: uzmi dobro poznatu licencu, napravi solidnu pucačinu, i dodaj toliko nostalgije da igračima proradi serotonin. E sad, Unfinished Business nije nastavak, već standalone ekspanzija. Što je samo fensi način da se kaže: “Isto, ali u drugoj zgradi.”

Hronološki gledano, radnja se dešava između događaja iz Rogue City i filma RoboCop 3. Dakle, rupe u kontinuitetu su popunili pričom gde RoboCop mora da se popne kroz OmniTower, jer naravno, sve zlo sveta se nalazi baš u toj zgradi. Priča je jednostavna i lako shvatljiva. OCP tehnologija je ukradena, policijska stanica je u haosu, gomila policajaca je pretvorena u Frikom sladoled, a RoboCop je tu da reši stvar. Klasična priča “ajde gore sprat po sprat, pa šta bude.” Iskreno,  cela premisa me jako podseća na film Dredd iz 2012. godine, samo što umesto Karl Urbana i njegove bradurine dobijate metalnog policajca sa famoznim usnama.

Postoji i segment gde igrate kao Alex Murphy pre nego što je postao RoboCop. Taj deo je zanimljiv, ali i pomalo bizaran – čovek Murphy ima regeneraciju zdravlja (između „arena“ će se potpuno regenerisati, da to je jedino što su mogli da smisle!), a kad postane metalni tenk poznat kao RoboCop, mora da se oslanja na kutije sa strujom i medkitove. Šta bre… Ako to nije najbolja propaganda za falinke modernog AI-a i upozorenje da se na tehnologiju ne treba previše oslanjati, ne znam šta jeste, no dobro.

Grafika je… pa, dovoljno dobra. Nije spektakularna, ali definitivno bolja od onoga što biste očekivali od igre koja vas tera da se penjete po spratovima kao da ste odabrali secret room na team building-u. Ali šalu na stranu, ako ste igrali glavnu igru, dobijate isti doživljaj i ovde, bez ikakvih značajnih pomaka. RoboCop u cutscene momentima izgleda fenomenalno. Kad priđete NPC-jevima, međutim, izgleda kao da ste se teleportovali u neku igru iz 2005. godine.

Kada sam se dotakao grafike, dolazimo do kritičnog dela. Performanse nisu savršene. Naišao sam na bagove gde neprijatelji ostanu zaglavljeni u zidovima, ili gde im glava bukvalno eksplodira pre nego što sam uopšte pucao. Jednom sam bacio protivnika kroz prozor, a on se vratio nazad na isti sprat, kao da se penjao liftom. Nisam znao da li da se nerviram ili da se smejem, pa sam izabrao ovo drugo. Jer je animacija policajca koji rotira svoje telo kako bi izašao iz zaklona i krenuo da gađa protivnike, dok mu je glava zamrznuta u istom položaju – gledajući u mene svo vreme, prosto urnebesna! Zamislite lika koji vam gleda u dubinu duše i ne prekida kontakt sa očima, okreće vam leđa i penjući se uz stepenice na drugi sprat, dok liči na devojčicu iz Exorcista! Okej, žao mi je što sam ukrao onu žvaku kao klinac, nemoj samo da me hapsiš molim te, predaću se sam!

Sve što ste voleli iz Rogue City je tu, samo u koncentrisanijem obliku. Auto-9 pištolj je i dalje kralj sa svojim upgrade-ovima koje sastavljate od komponenti koje nalazite po mapama. Ako uzmete drugo oružje, oseća se kao da varate sami sebe. Snajper? Meh. Sačmara? Ok, ali ima manje metaka nego moj Nerf gun kojim pretim golubovima. Novo oružje, Cryo Cannon, jeste kul, jer možete da zamrznete protivnika i onda ga razbijete u hiljadu komada. Ali opet, vraćao sam se Auto-9-u posle dva minuta.

RoboCop se i dalje kreće kao frižider na točkićima. Ne skače, ne trči, ne saginje se. Kao da je previše kul za to. Ali upravo to daje šmek – osećaj da ste nezaustavljivi zid koji lagano hoda kroz kišu metaka. Bullet time opcija je i dalje prisutna, što znači da možete da gledate kako neprijatelji padaju u slow motionu dok vi razmišljate da li da uzmete kafu ili ne.

Ako očekujete taktiku, možete odmah da batalite. Neprijatelji trče pravo na vas, pucaju bez ikakve logike, i povremeno bacaju granatu sami sebi pod noge. Najbolji opis? Kao da ste stavili grupu NPC-a iz Half-Life 1 u najnoviji engine i rekli im: “Ajde, snađite se.” Ima novih tipova, poput dronova i nekih kiborga sa katanama, ali i oni se raspadaju posle tri metka. Kad sam video lika sa katanom, pomislio sam: “Evo ga, sad će biti gadno.” Ubio sam ga brže nego što sam uspeo da izgovorim “ćelavi robot japi sa mačekanjom.” Ok, loš primer, idemo dalje!

Postoji par momenata koji su vredni pamćenja. Na primer, deo gde igrate kao ED-209 je apsolutno ludilo. Bukvalno se osećate kao dete koje je dobilo igračku na baterije i odmah je razbilo. Takvi trenuci podsećaju da Teyon zna šta radi kad ubode fan-service.

S druge strane, ekspanzija se previše oslanja na iste trikove. Hodnici, arene, neprijatelji koji iskaču iz vrata kao da je horor film iz ’90-ih. Nedostaje raznovrsnost, a ponekad deluje kao da su previše razvukli sadržaj da bi trajalo 15 sati.

RoboCop: Rogue City – Unfinished Business je tačno ono što ime govori – “nedovršen posao.” Teyon je napravio solidan, ali previše poznat proizvod. Ako ste voleli original, ovde ćete naći dosta sličnog sadržaja, uz par novih trikova i fan-service momenata. Međutim, nema dovoljno inovacija da bi se osećalo kao pravi nastavak. Ekspanzija funkcioniše kao kratki povratak u RoboCop univerzum, ali ne uspeva da ostavi veći trag.