Ima trenutaka u gejmingu kada se vreme zaustavi i igrači iznenada shvate da su opet u 2008. godini, imaju svoj PSP u rukama, baterija svetli crveno, a “Pata-Pata-Pata-Pon” odzvanja u glavi kao mantra. E pa, Ratatan vam je upravo to. Igra koja ne pokušava da sakrije svoje poreklo, već ga nosi ponosno kao orden iz ratova ritma. Duhovni naslednik legendarnog Patapona ne samo da je tu da probudi uspomene, već i da pokaže kako se ta magija može prevesti na nove sisteme, modernu grafiku i na… Steam Early Access. Odmah da se zna – ovaj novi bubanj još nije uštimovan, ali ritam mu je dobar, vrlo dobar.

Već u prvom minutu Ratatan tera igrača da usta razvuče u osmeh. Sve je živopisno, energično, i… totalno otkačeno. Glavni meni peva, hub svet treperi kao da je napravljen od LSD-a i crtanih nota a svaka akcija ima svoj mali muzički “klik”. Onaj ko se seća koliko su Patapon junaci umeli da budu zarazno slatki – zna o čemu je reč. Ipak, Ratatan ne živi samo od nostalgije. Njegov ritam, animacije i pesmice osam glavnih junaka (svaki sa svojim instrumentom i posebnim karakteristikama) podsećaju da je ovo nova igra, rađena s ljubavlju, ali i sa dovoljno ludosti da ne bude samo “Patapon klon”. Kad ta armija miševa i glodara krene da peva u glas, teško je ne klimati glavom u ritmu i ne zapitati se: “Zašto ovakve igre ne prave češće?”

Iako se sve i dalje svodi na bubnjanje u ritmu, Ratatan uvodi slojeve taktike koji su dovoljni da zadrže pažnju i starih i novih igrača. Potrebno je par pokušaja da se uhvati pravi „ritam“ – prvo će lik da maršira u pogrešnom pravcu pa da se zabode u zid pa onda sve epski propada jer ste za sekund zakasnili sa komandom. Kad prsti uhvate puls e tada kreće pravi užitak. Svaka borba postaje mala muzička bitka: kombinovanje napada, izbegavanje projektila, aktiviranje “Hustle Tech” poteza kad orkestar upadne u ekstazu. Naravnotu je i neizostavni “Fever” mod kad sve eksplodira u konfetama, vatrometu i adrenalinu. Taj trenutak kad sve krene kao u simfoniji haosa, to je upravo ono što se traži – čisti “ritmički rat”. Naravno, ne bi to bio pravi naslednik Patapona bez simpatičnih malih trupa koje će umirati za slavu svog vođe. Cobuns su preslatki mali fanatici koji će radosno pojuriti u smrt svaki put kad promašite takt. Svaki put kad padnu, izustiće jadno “uguuuu…” koje će nekima slomiti srce. Nažalost nema vremena za tugu – samo nekoliko taktova kasnije, eto ih nazad, spremni da opet poginu za gospodara ritma. Njihove tekstualne poruke tokom borbi su urnebesne – čas viču “Slava!”, čas “Ubistvo!”, dok se oko njih dešava apokaliptična simfonija. Sve to se dešava dok pozadinska muzika menja dinamiku u realnom vremenu u zavisnosti od vašeg učinka. Način na koji Ratatan spaja mehaniku i muziku pokazuje da tu ima ozbiljnog znanja i još više ljubavi prema originalu.

Ovo ne bi bila moderna indie igra da se u nekom trenutku ne pojavi roguelite pakao. Prvih nekoliko svetova protiču kao pesma – ritam teče, neprijatelji padaju kao snoplje dok vas igra mazi i miluje a vi verujete da ste bog bubnja. Tada stiže hladan tuš a to je četvrti svet. Svaki neprijatelj postaje tenk, svaki projektil metak iz pakla, a igra se pretvara u sadistički festival frustracije. Teško je spomenuti pingvine a da se ne dobije napad besa. Ti mali ledeni monstrumi zaslužuju svoje mesto u gejming paklu odmah pored svojih rđavih srodnika iz nebalansiranih Souls igara. Balans u momentu se može raspasti kao stara ploča na više od 45 obrtaja. Nije stvar u veštini već u sirovom grindanju resursa između pokušaja. Tu nažalost leži glavna boljka ove igre: trenutni sistem napredovanja traži previše ponavljanja i previše truda da bi se osetio napredak.

Nakon svake borbe, igra nudi izbor kartica i nadogradnji. Klasičan roguelite sistem “uzmi otrov ili led, pa se nadaj najboljem”. Na papiru to deluje zabavno, ali kad se “difficulty spike” pojavi, počinje déjà vu festival. Vraćanje u hub, nadogradnja Ratatana, pribavljanje materijala i ponovni odlazak u bitku. Lako možete pomisliti da neko u studiju ima fetiš na grind. I dok u Pataponu grind nije bio problem jer je sve imalo ritam, ovde ponekad deluje kao da se igra sama spotiče o sopstvenu muziku. Dobra vest? Ovo je Early Access. Dakle, postoji šansa da će do punog izlaska taj balans biti doteran baš kao što dirigent fino štimuje orkestar pre nastupa.

Na sve te peripetije koje smo imali prilike da iskusimo dolazi spas! Ratatan ima kooperativni mod. To znači da četiri igrača mogu zajedno da prave haos, pevaju, tuku se i ginu u ritmu. U tim momentima igra SIJA. Online partije su čista ludnica – ekran eksplodira od boja, neprijatelji se tope pod bujicom nota a ritam postaje zarazan do granice besmisla. Najbolje u svemu ovome je to da ovaj naslov ne pokazuje imena drugih igrača. Nema blama, nema stida, samo kolektivna destrukcija i ritmički haos. U tom trenutku, Ratatan prestaje da bude „samo još jedan indie roguelite“ i postaje pravi muzički spektakl koji može da se igra iz dana u dan, u kratkim, ali eksplozivnim sesijama.

Treba biti iskren ovo nije gotova igra. Ima trenutaka kada tempo zapinje, balans odlazi na godišnji odmor, a poneki bag odluči da svira solo tačno u sred pesme. Ali ono što je već tu a to su duša, šarm, humor, i zarazni ritam – oni su neprocenjivi. Igra već sada pruža dovoljno razloga da joj se vraćate. Čak i kad vas iznervira, ne možete da ostanete ljuti. U ovom naslovu sve peva, igra ili živi a to je retkost danas. Ratatan je više od duhovnog naslednika, on je ljubavno pismo jednoj eri kada su igre bile jednostavne, ali ne i plitke. Ima svoje mane, ima svoje frustracije, ali ima i ono što današnjem tržištu često fali – a to je duša.

Finalna verzija za sada nema datum izlaska, očekuje se na proleće 2026. zajedno sa verzijama za Nintendo Switch, PlayStation i Xbox.