Pucačke igre iz prvog lica, takozvani FPS žanr, čine jednu od najzastpljenijih kategorija globalne industrije igara. U današnje vreme, svedoci smo masovnog štancovanja dotičnih igara, kozmetički prepakovanih kroz brdo serijala i nastavka čiji se najavljeni datumi izlaska iščekuju u sveopštoj euforiji igrača. Toliko je intenzivna, da je možemo smatrati društvenim fenomenom. Proizvođači grafičkih kartica zadovoljno trljaju ruke usled sve bolje prodaje i potražnje jer podrška za degustaciju nove vrste engine-a, tek treba da usledi. Sve ovo gore nabrojano, vuče korene iz malo dublje prošlosti. Bilo je to pre nekih 20 godina, kada Internet nije bio globalno popularan kao danas, kada su skromne grupe igrača provodile dane i noći uz tada aktuelne FPS igre čija se količina na tržištu mogla izbrojati na prste. Tada je grupa programera iz Teksasa zvana id Software bila tata mata u izradi igara i glavni krivac za duge neprospavane noći ali i dane mnogih igrača.

Do početka 90tih godina, 2D pristup akciono/pucačkih igara činio je primarnu kategoriju prilikom njihove izrade. 1992. godine je predstavljen Wolfestein 3D, čija se izvedba bitno razlikovala, upravo zbog mogućnosti neograničenog kretanja i kadriranja u okviru 3D prostora. Stvari su usledile još upečatljivijm tokom, jer nedugo zatim svetlost dana su ugledali DOOM 1 & 2 koji je će postati još bitnija osnova dotičnog stila. DOOM postaje globalno još uticajnija igra a id Software-u daje povod i pretenziju da sledećim projektima piše nove stranice istorije u igračkoj industriji. Leta 1996. godine, PC igrači i ljubitelji FPS pucačina imali su tu čast da na svojim katodaškim monitorima ugledaju prvi Quake.

Propratna priča koja je dolazila uz igru, sušta trivijalnost i banalnost, slobodno se može preskočiti bez previše detaljisanja. Kroz četiri epizode sa ukupno tridesetak nivoa, igrač mora da se kreće kroz mnoštvo zaguljenih katakombi, čuvajući svoj život i tražeći raznobojne ključeve, prekidače koji otvaraju vrata do Exit-a nivoa. Usputno se razračunava sa krvožednim đavolima, zombijima, kreaturama, paklenim vitezovima, vojnicima i mnoštvom drugih neprijatelja. Maštovite izrade, stilom mešavina fantazije i horora po kojima je id bio i prepoznatljiv. Treba napomenuti da je iste te godine, tržištem FPS igara suvereno vladao jedan malo drugačiji naslov: Duke Nukem 3D koji je momentalno osvojio mnoge igrače i poklonike ovog žanra, već na prvu partiju. U slučaju naslova Quake, utisci su bili nešto drugačiji. Prevashodno zbog mračne i sumorne atmosfere kojom je igra obilovala, radnje smeštene u unutar tamno obojenih ukletih zidina i objekata pretežno lavirintskog karaktera. Obzirom da nije postojala opcija bilo kakve vrsta automapiranja, kao u većini drugih igara tog tipa, igrač se mora osloniti na sopstveno snalaženje u prostoru. U kasnije dostupnim epizodama nivoi su postajali sve složeniji, prepuni smrtonosnih zamki sa sve većom težinom.

Ni odabir nižih nivoa težine na početku igre nije igrao preveliku ulogu kod pojedinih igrača da bi Quake bio dostojan njihovog slobodnog vremena. Ipak, oni koji su uspeli da prepoznaju istinske kvalitete igre, imali su razlog više da se sve više druže sa njom, kao kandidatom za omiljeni FPS naslov u narednom periodu. Prvo što se dalo primetiti, tiče se tehničkih detalja igre. Objekti i karakteri su ovog puta u poligonskoj formi, odnosno u čistoj 3D strukturi. Stoga akcija je poprimila potpuno novu dimenziju, jer je reakcija prilikom napucavanja neprijatelja različita u zavisnosti od ugla i rastojanja sa kog se puca. Obzirom na “tvrdokornost” neprijatelja, igranje na višim težinama, zahtevalo je priličnu uvežbanost, kao preuduslov da bi se igrač prepustio igri pod tim okolnostima. U suprotnom, bilo kakvu nesigurnost igrača neprijatelji su kažnjavali momentalno, pogotovo ako napadaju u grupama.

Što se same grafike tiče, učinjen je veliki korak napred. Teksture su daleko finije a detalji objekata izraženiji, naročito ako bi se igra poterala u nekoj većoj rezoluciji. Na žalost, usled hardverske zahtevnosti igre, rezolucija veća od 320×200 piksela za većinu igrača je bila preambiciozna u tom trenutku. Kompromis je pružala mogućnost startovanja igre u okviru DOS-a, potpuno nezavisno od Windows 95 operativnog sistema, koji je tada uveliko bio globalizovan. Quake je dakle bio u potpunosti igriv i na tadašnjim popularnim 486 konfiguracijima. Igra bi po automatizmu detektovala zvuk prema vrsti zvučne karte, bez bilo kakvih štelovanja od strane igrača. Ujedno, Quake je jedna od poslednjih velikih igara koja je podržavala rad u legendarnom DOS sistemu. Nisu ignorisani ni zakoni fizike i inercije, tako da prilikom ulaska u vodu, dolazi do deformacije objekata i prelamanja svetlosti. Uticaj fizike je izrazito primetan prilikom upotrebe pojedinih oružja kao što je bacač granata – izuzetno zabavan u toku tamanjenja zombija za koje je dotično oružje, jedini lek. Novina je bila i da je igrač preko tastature mogao pozivati takozvanu konzolu, preko koje je raznim komandama mogao da menja osobine i parametre igre.

Jedan od najupečatljivijih elemenata igre je svakako jeziva atmosfera. Posebno izražena na višim težinama. Dok se u pozadini čuju režanja krvoločnih stvorenja igrač se oprezno kreće, opterećen zbog same pomisli da ga već iza sledećeg zida čeka neko neprijatno iznenađenje. Primer nezaboravnog neprijatelja je na primer Ogre, najzastupljenije stvorenje čija je uža specijalnost kasapljenje motornom testerom i nepogrešivo bacanje granata. Tu je i surovo opasni, razjareni đavo sitnije građe, sa mehanikom napada u vidu smrtonosnih skokova. Shambler, glomazna kreatura koja i sa velikog rastojanja brutalnom preciznošču pogađa talasima munje. Bliski susret sa njim se obično završava kobno po igrača. Ovo su samo neki od primera u nizu velikog broja raznovrsnih neprijatelja i boss momenata koji će učiniti da obračun sa njima ostane nezaboravan igraču. Sama upotreba ubitačnog oružja doprinosi adrenalinskoj akciji kojom ova igra obiluje. Tu je standardna sačmara i dvocevka, mitraljezi koji umesto metkova ispaljuju eksere, bacači granata kao i bacač struje/munje. Svako od oružja je korisno na svoj način u zavisnosti od situacije. Usled nestanka municije, za blisku borbu ostaje samo sekira, mada nije baš poželjno da do toga dođe. Multiplayer element igre je takođe velikim delom uticao na buduće standarde tržišta igara.

Id Software je ubrzo izbacio i dodatne misije u igri a već sledeća godina bila je rezervisana za nastavak, Quake 2. Ipak, Quake 1 engine je i dalje uživao referetnu vrednost, a tada aktuelne grafičke karte su bile dostupnije igračima i omogućavale nove grafičke modove. Uz korišćenje OpenGL, Quake je blistao punim sjajem u većim rezolucijama. Modifikovani engine je poslužio i kao osnova za kreiranje nekih još uspešnjih FPS naslova na tržištu. Quake je određeni period imao status čiste PC eklsuzive a tek nešto kasnije, zvaničnih portovi igre odsvanuli su na većini tadašnjih dostupnih sistema: SEGA Saturn, Dreamcast, Nintendo 64 čak i na Amiga 1200 računaru, koji je kao platforma uveliko bio van komercijalnih tokova. Zanimljivo je da Quake 1 nikada nije ugledao svetlost dana na PSX-u, koji je tih godina dominirao tržištem konzola.

Grafika: 4.5 Revolucionarni engine igre. Iako tamnijeg kolorita, u višim rezolucijama Quake je 1996. godine važio za najlepšu igru tog tipa na tržištu. Ipak, hardverska zahtevnost je bila prepreka za većinu ljubitelja igre. Upravo to je ono što će postati “hronična bolest” PC-ja kao platforme, u kasnijem periodu.
Zvuk: 5.0 Vrhunac igre. Ističu se zvukovi jezivih režanja i urlika krvoločnih stvorenja u pozadini. Oružja fenomelano zvuče u toku pucnjave sa akcentom na zvuk mitraljeza sa ekserima u trenucima rešetanja. Soundtrack je dolazio uz originalnu verziju igre, kreiran od strane benda Nine Inch Nails, specijalno za potrebe igre.
Kontrole: 5.0 Mogle su na tastaturi ili tastatura plus miš, koji će se kao sistem kontrola standarizovati na PC-ju do dana današnjeg.
Zabavnost: 5.0 Quake je uveo neke nove standarde u FPS žanru. Gledano današnjom vizurom, jedinstveni predstavnik oldschool dotične kategorije igara. I posle 20 godina od izlaska, gameplay, atmosfera kao i pucačke sekvence ni malo ne gube težini. Na internetu su danas dostupni i razni grafički modovi igre koji čine da Quake 1 nikada nije bolje izgledao.