The Rogue Prince of Persia (2025)

Kad Ubisoft najavi novu igru iz serijala Prince of Persia, emotivne reakcije su šarenolike. Jedan deo publike se priklanja „Aha, evo ga opet pokušaj u najavi” narativu dok će drugi biti dovoljno radoznali i otvoreni da bi videli šta bi Ubisoft sada mogao da smisli ako da uzde u ruke dobrom timu kao što je bio Ubisoft Montpelier. O njihovoj tragičnoj sudbini ne možemo sada pričati iako zaslužuju zaseban editorijal. Takva skupina talenta se danas u modernoj igračkoj industriji retko može naći na jednom mestu. Ono što je ovaj tim izbacio je definisalo moderne platformere ili je formulu dovodilo do savršenstva u svojim igrama. Razni eksperimenti sa Princ franšizom su doveli i do nastanka igre Assassins Creed (čiju istoriju svi već znamo) ali smo tako dobili i sjajni Lost Crown. Gle čuda, ovoga puta stvari su otišle u sasvim drugom pravcu i to veoma pozitivno. Nošeni dobrim talasom Lost Crown-a i pozitivnim odgovorom publike na sam brend, developeri iz Evil Empire-a su napravili kvalitetan dil sa Ubisoftom i doneli nam Prince of Persia: Rogue. Ovaj naslov je stigao tiho, gotovo nepretenciozno, ali sa vrlo glasnim pedigreom. Dobro je znano da iza njegovog dizajna stoji ekipa iz Evil Twin studija koji se nalazi u vrtlogu drame oko koje se može ceo podkast napraviti. Sada bi neki rekli da su oni odgovorni za Dead Cells igru i da je core deo tima iz Motion Twina otišao tamo ali pošto se ne zna više “ko tu pije a ko plaća”  samo se može reći da je DNK Dead Cells-a (jedne od najboljih roguelite igara poslednje decenije) sama srž ovog naslova. Ako vas zanima rezultat – evidentno je da je Ubisoft uspeo da napravi nešto što deluje kao povratak u njihove najbolje dane. U period kada su se igre pravile sa dušom a ne samo uz excel tabele o mikrotransakcijama.

Da se odmah razumemo, Rogue nije novi „veliki“ Prince of Persia naslov. Ovo je spin-off tj. rogue-lite eksperiment koji spaja legendarne akrobacije i borbe oštrim sečivima sa Motion Twin filozofijom beskonačne igre kroz proceduralno generisane nivoe. Dok su mnogi u startu pomislili da će ovo biti još jedan pokušaj da se izmuze brend, igra je već u prvih nekoliko sati dokazala da ima snagu i ideju iza sebe. U momentu kada igrač shvati da kombinuje fluidne skokove i zidne trke princa sa brutalno teškim ali poštenim loop-om iz Dead Cells-a, odmah postaje jasno da ovde nema mesta za sumnju. Ovo je ozbiljan projekat. Ubisoft i Evil Empire su napravili vrlo pametan potez. Uzeli su sve ono što ljudi vole kod Princa (akrobatika, parkur, stilizovano seckanje neprijatelja na froncle) i spakovali su sve u formulu koja zahteva konstantno učenje, napredovanje i mirenje sa sopstvenim greškama.

Ovo bi bila u kratkim crtama neka labava definicija rogue-lite-a. Svaka smrt nije kazna već prilika da se otključa novi set veština, oružja ili akrobacija. Sistem progresije je zasnovan na sitnim poboljšanjima baš kao i u Dead Cells ali je sve obojeno u prepoznatljiv vizuelni stil Bliskog istoka i božanstava koja se oslanjaju na originalni serijal. Čak i kada padnete na desetom ekranu zbog sopstvene gluposti, teško je ostati ljut jer sledeća runda obećava nešto novo. Možda ćete videti novi tip neprijatelja ili ćete otključati novu kombinaciju poteza. Ko će ga znati, možda baš padne onaj artefakt zbog kog će ceo run postati epska avantura.

Najveći šarm igre leži u tome što je Ubisoft dozvolio Evil Empire-u slobodu da eksperimentišu sa formulom dok je oblače u Dead Cells ruho. Nisu im vezali ruke korporativnim zahtevima što se vidi već su pustili kreativni tim da svoju filozofiju ugradi u stari IP. Rezultat toga je igra koja ima dušu i koja zrači kreativnošću. Pri tome se ne boji da kazni igrača kad pogreši ali i da mu da osećaj trijumfa kada preživi nešto što je izgledalo nemoguće pre nekoliko run-ova. Ako se sećate onog uzbuđenja kada ste prvi put savladali neki deo u originalnom Prince of Persia, ovde ćete imati to isto samo podignuto na mnogo viši nivo.

Što se tiče borbenog modela, princip je jednostavan ali nije plitak kao lavor. Glavni protagonista kombinuje standardne napade sabljom na koje smo svi navikli ali su začinjeni sa nizom akrobatskih trikova. Krećemo prvo od salto udaraca i stižemo do elegantnih izbegavanja koja se mogu lako pretvoriti u kontra napad u punom tehnikoloru. Svaki “run” zahteva od igrača da uči nove obrasce ponašanja neprijatelja i ti obrasci su dovoljno raznoliki da se nikad ne osećate kao da ponavljate istu borbu. Posebna pohvala ide boss-evima. Svaki glavonja je prava mala lekcija po pitanju “git gud” principa o kome slušamo već neko vreme. Borbe su duge (nekada i preduge) i zahtevaju koncentraciju i preciznost. Sada dolazimo do najbitnijeg momenta, kada pobedite boss-a onda kreću endorfin, adrenalin i pena na usta dok u glavi vrišti sintagma “DAJTE JOŠ”!!!

Vizuelno, igra koristi stilizovanu 2D crtanu grafiku koja se naslanja na Dead Cells u mnogo aspekata. Idle animacija lika deluje dosta slično animaciji glavnog protagoniste iz Dead Cells-a ali je vizuelna tematika direktno oslonjena na orijentalne motive. Nema eldritch tamnica, opresivne atmosfere ili depresivne muzike. Pustinjski gradovi, raskošne palate, podzemni hodnici puni zamki – sve izgleda kao omaž originalnim kreacijama koje su lepo nacrtane i obogaćene modernim, vibrantnim bojama i detaljnim animacijama. Muzička tema ovde vodi svoju politiku kvaliteta koja se može čuti od prve note pa sve do kraja igre. Ubisoft je ovde vratio u mix ono što najbolje zna da radi. To su etno motivi sa orijentalnim šmekom, pomešani sa dinamičnim ritmovima koji se uklapaju u tempo svake borbe koja se odvija na ekranu. Svaka nova arena, svaka nova lokacija ima svoj ritam i atmosferu zbog čega igra nikad ne deluje monotono. Zapanjujuće je koliko se malo pažnje poklanja muzici u igračkom mejnstrimu. U nekom momentu setite se da spustite muziku na nulu tokom igranja i primetićete koliko neke deonice deluju prazno bez kvalitetne muzičke podloge. Ovo važi za svaku igru bila ona deo ovog serijala ili ne.

Naravno, nije sve savršeno. Rogue-lite filozofija jednostavno nije za svakoga iako developeri bilo indi ili mejnstrim pokušavaju da nam je uguraju kroz sve moguće telesne otvore. Neki igrači će želeti klasičnu narativnu kampanju i linearnu avanturu koje u ovom naslovu nema ni od korova. Ruku na srce, priča postoji ali je više postavljena kao okvir nego kao centralni stub same igre. Princ ima motive, ima svoje neprijatelje i misterije ali narativ je razuđen i postavljen na drugo mesto u odnosu na “gameplay loop”. Postoji još nekoliko mana koje dodatno umanjuju doživljaj kada je ova igra u pitanju. Pod jedan stiče se utisak da nema dovoljno raznolikosti u oružjima i tako combat u dosta momenata ne deluje nedovoljno napeto. Pod dva trajne nadogradnje u početku igre ne deluju da imaju dovoljno uticaja tako da se stiče slabiji utisak progresije a to je veoma bitno za rogue igre. Pod tri ne postoji jasna distinkcija među itemima tako da ne možete da praviti svoj “build” u pravom smislu te reči – loot tabela je nekada previše randomatična. Pod četiri je kratkoća igre i sporadične šupljine u priči koje smanjuju osećaj urgencije prilikom igranja i na taj način malo kvare atmosferu. Potrebno je još malo poliranja da bi ova igra dostigla standard kakav je upostavio Dead Cells.

Za neke veterane serijala sve ovo može biti ogroman minus jer ipak govorimo o franšizi koja je svojevremeno redefinisala naraciju u modernim igrama. Ipak, ako se igra prihvati onakva kakva jeste a to je roguelite eksperiment u princovom svetu – zavolećete je dok trepnete pod uslovom da možete da pređete preko ovih mana koje su navedene.

Šlag na tortu jeste to što Prince of Persia: Rogue uspeva da spoji dva sveta koja se danas čine nespojivima. Nezavisnu filozofiju Evil Empire-a (Motion Twin-a) i starih Ubisoftovih vrednosti koje očigledno nisu u potpunosti zaboravili. Na trenutke se zaista stiče utisak da igramo igru iz onog „zlatnog perioda“ ovog izdavača sa početka 2000-ih. Tada su Prince of Persia: Sands of Time i Beyond Good & Evil definisali kreativnost ove kompanije. Danas je to retkost, jer je Ubisoft u poslednjoj deceniji češće bio predmet kritika zbog repetitivnih open world šablona koji su dojadili svima. Zato je Rogue pravo osveženje i stoji ponosno kao dokaz da još uvek umeju da naprave igru koja diše punim plućima iako joj treba još malo vremena da se “skuva kako treba”.