Shinobi: Art of Vengeance (2025)

Na sam spomen reči Shinobi, starijoj generaciji padaju dva pojma na pamet. Ili je to sinonim za nindžu ili igra sa SEGA Master Sistema. Verujem da većini odmah se upali kranijalni fleš iz devedesetih kada su arkade bile hramovi, a svako ko je znao baciti šuriken sa pola metra udaljenosti je postajao lokalni heroj. Da ne zaboravimo i silne kvadratne metre uništenih vrata i zidova. SEGA je tada od ovog serijala napravila simbol čiste akcije a svaki novi deo bio je izazov živaca, refleksa i strpljenja. Stara škola igara je neuništiva sa čuvenim motom: “Poješćemo vam sve novčiće i još ćete nam reći hvala, bilo je zabavno”. Shinobi: Art of Vengeance dolazi kao povratak korenima ali i kao moderni omaž jednom od najtvrdokornijih nindža serijala svih vremena. Pitanje koje možete postaviti sebi dok gledate u stranicu na vašem omiljenom store-u je jednostavno – “da li se ova igra može meriti sa legendarnim statusom svojih prethodnika?”. Odgovor je “OOO da itekako”. Spremite svoj kimono od mamine posteljine, traku za glavu i tkaninu za znojave dlanove.

Prvo što upada u oči jeste vizuelna prezentacija čim počnete kampanju. Art of Vengeance ne pokušava da bude sterilna, previše ispeglana igra sa sjajem modernih engine-a. Umesto toga, stvara osećaj starog rukopisa koji je digitalizovan. Pozadine izgledaju kao da su izvučene iz japanskih ukiyo drvoreza dok su animacije glatke, pokreti su urađeni sa posebnom pažnjom i tokom akcije se to vidi koliko god haosa bilo na ekranu. Kada vaš nindža istrči iz senke, zamahne katanom i preseče protivnika na dva dela dok lišće javorovog drveta pada oko njega, deluje kao da gledate animirani film, a ne običnu video igru. Štaviše, čitava estetika igra na kartu „stil pre realizma“ i tu briljira. Nije se moglo ništa manje očekivati od tima poput Lizard Cube-a. Ta ekipa ljudi je odradila maestralan nastavak čuvenog serijala Streets of Rage i evidentno je da njihovo vreme tek dolazi.

Bitno je naglasiti da estetika je samo ukras i džaba bombardovanje sjajnim vizualima ako sama borba ne valja. Na sreću sve borbene mehanike u ovoj igri pokazuju na pravi način portfolio ovog tima koji je ispekao zanat sa Streets of Rage 4. Sistem borbe se veoma lako može opisati kao miks stare škole i novih ideja ali bez preteranog eksperimentisanja. Za početak čuveni princip lupanja po kontroleru više nije fnkcionalan. Ovde su kombinacije poteza osnova cele priče i “spam light attack” radi samo do određene granice. Onog momenta kada se uhvat ritam i počne spajanje šurikena (odnosno kunaia) i završnih udaraca katanom je toliko zadovoljavajuć da se automatski igrač tera da nastavi dalje i da traži sledeći sukob. Osećaj arkadne akcije je nezaustavljiv i diže adrenalin sa svakom pobedom. Postoji neminovno poređenje sa nedavno izašlim Ninja Gaiden Ragebound-om. Dok je Ragebound prava stara škola koja vam neda da mrdnete ako ne ispoštujute određena pravila – Art of Vengeance balansira između kazne i nagrade. Umesto da vas zakuca u zid frustracije sa jasnim stavom da se ne može ići dalje ako ne načite X,Y mehaniku, ovde imate osećaj da uz malo truda možete biti bolji i nastaviti dalje. Zavisi ko šta voli i u kakvom je raspoloženju jer koliko god da su ove igre slične zbog svoje tematike, mehanički su veoma različite i gađaju druge ciljne grupe.

Jedan od najvećih aduta ove igre jeste „Shadow Art“ sistem koji bi mogao postati pečat modernog Shinobi-ja ako se kojim slučajem ovaj serijal nastavi. Umesto klasičnih specijalki, igrač ima mogućnost kombinovanja kratkih komboa u svojevrsne nindža „performanse“. Na primer, skočite na zid, bacite kunai na neprijatelja, u padu bacate dimnu bombu i završava se sve sa katanom koja preseca trojicu odjednom. Sve ovo kamera ispraća u skoro filmskom slow-motion-u. Posle ovog performansa možete samo sebi reći sa idiotskim osmehom: „Da, ovo je upravo ono zbog čega se vole nindže.“ Uz sve to stiže i sjajan sistem amuleta i Ninpo-a. Amuleti daju dodatne buffove i možete koristiti dva komada odjednom za pravljenje svog savršenog “čistačkog” build-a i tako dobijate elemente min/max-ovanja. Ako upadnete u nevolju i mislite da veliki broj neprijatelja na ekranu predstavlja problem, imate Ninpo koji je svojevrsni ultimate potez koji pravi ogroman AOE damage i tako možete na spektakularan način završiti fajt.

Svet u kome se kampanja odvija je predstavljen preko platformskih deonica koje imaju elemente metroidvanie što je odlična odluka. Možda će nekima sada krenuti da kuca vena na čelu na sam pomen reči metroidvania s obzirom na poplavu sličnih naslova u poslednje 2-3 godine. U ovom slučaju napravljen je odličan dizajnerski izbor s obzirom na tematiku i brzinu borbe. Svaki nivo je pažljivo dizajniran – od uskih krovova Tokija pod mesečinom, preko opskurnih hramova skrivenih u magli, do futurističkih laboratorija gde protiv vas stoje nindže sa cyber augmentacijama. Raznovrsnost je ogroman plus jer nikada nemate osećaj da prelazite isti scenario po deseti put. Još važnije – neprijatelji se ponašaju pametno. Ne skaču samo na vaš mač, već vas okružuju, koriste zamke, a ponekad vas i teraju da upotrebite sve što ste naučili. Jedina mana koja će iskusnijim igračima upasti u oči je neujednačenost u kvalitetu dizajna ovih deonica. Nekada su odlične sa raznim sitnim detaljima koji će vas oduševiti dok su druge prazne i deluju skoro kao filler da bi se uslovno produžila dužina igranja.

Naravno ovakva igra ne može proći bez boss borbi. Šta je Shinobi bez epskih obračuna protiv nindža gospodara i mitoloških čudovišta? Ovde svaki boss fajt deluje kao mali ispit iz borilačke koreografije. Od divovske zmije koja se obavija oko pagode, do majstora klana koji koristi lančane oružja brže nego što vi trepnete. Svaki duel zahteva strpljenje, učenje i savladavanje šablona. Ništa revolucionarno u odnosu na druge naslove ovog tipa ali ove borbe imaju duha i kvalitetne fluidne mehanike. Zbog svega toga su adekvatna kruna svake misije. Jedna od stvari koja posebno oduševljava je muzika. Retko kad zvučna podloga uspeva da prenese takvu energiju i atmosferu. Tradicionalni japanski instrumenti su miksovani sa elektronskim bitovima i tako stvaraju specifičan kontrast. U jednom trenutku osećate se kao da ste u sceni iz Kurosavinog filma a već sledećeg momenta bubnjevi i sintisajzeri pumpaju adrenalin tokom tuče sa četvoricom protivnika na krovovima futurističkog Tokija. Ovo nisu samo klasične muzičke trake nego akciona muzika prilagođena “svakodnevnoj” upotrebi. Tehnički gledano, igra je besprekorna. Nema ozbiljnih bagova, kontrole su brze sa nepostojećim lagom čak i na velikim televizorima koji nemaju speed mode. Kada se ekran preplavi sa desetak neprijatelja i kada krene da pršti gomila specijalnih efekata – sve klizi kao puter. To je dokaz da su developeri stvarno ispolirali igru i nisu je izbacili na tržište poluzavršenu, kao što je nažalost danas čest slučaj.

Naravno nije sve savršeno. Težina igre može odbiti deo publike koja nije navikla na ovakve akcione platformere. Nije hardcore nivo kao kod Ragebounda ali nije ni šala za manje iskusne igrače. Neki će reći da je to minus, ali pre se može posmatrati kao povratak onoj staroj školi koja nas je naučila da se znojimo pred ekranom i da slavimo svaku pobedu uz pljesak rukama i nogama. (prim. urednika: Baš kao u Ragebound-u i novi Shinobi ima Accessibilty menu koji Doktor uporno ne priznaje 🙂 A u kome je moguće podesiti mnoge detalje vezane za težinu i značajno olakšati igru). Neki bi možda rekli da manama nije kraj i da je priča slaba tačka cele igre takođe. Realno kampanja nema tu dubinu kao neke druge igre ali budimo iskreni, u Shinobi naslovu niko nikada nije tražio Šekspirovski zaplet. Dajte nam junaka koji gunđa, revenge story line i šaku mitologije i svi su srećni. Na kraju, Shinobi: Art of Vengeance uspeva ono što mnogi povratnički projekti ne mogu osim njegovog direktnog konkurenta Ninja Gaiden: Ragebound. A to je da istovremeno zadovolji nostalgične standarde i pruži nešto sveže. Shinobi poštuje svoje korene ali se ne boji da eksperimentiše odmereno i ide napred.