Yakuza – Od feudalnog Japana do PlayStation klasika (Part 2)

II
– Jakuze danas, hijerarhija i rituali –

Nastavak naše priče o jakuzama nas seli u savremeni Japan koji je direktno poslužio kao inspiracija za Yakuza igre. Danas je Japan jedan izuzetno komplikovan društveni mozaik koji se sastoji od striktne uređenosti, časti, poštovanja, negovanih tradicija i brojnih specifičnih kodeksa ponašanja. Takav mozaik zapadnjačkoj kulturi deluje kao čista egzotika koja je neminovno uticala i na sindikate jakuza i njihove principe.

Jakuze su trenutno najbrojnija organizovana kriminalna grupa na svetu – po zvaničnim podacima njihov broj se kreće negde oko 103.000, od kojih se polovina nalazi u matičnom Japanu. Sem Japana, jakuze su najviše aktivne u SAD-u i Filipinima, a u zadnje vreme se beleži pojačan trend internacionalizacije operacija zbog sve strožih domaćih zakona koji uveliko ograničavaju delovanje tradicionalnih Jakuza sindikata.

Moderne jakuze su nastale nakon pogubnih dešavanja u drugom svetskom ratu koja su potpuno poremetila japansko društvo. Tokom rata jakuze su skoro sasvim prestale sa aktivnostima, da bi kasnije, u prvim godinama mira napustile tradicionalnu Bakuto-Tekija ustrojenost i prvenstveno istakle kodeks časti u prvi plan. Taj kodeks časti pod nazivom džingi (jap. jingi, 仁義, u prevodu „pravda i dužnost“), čiji su osnovni principi poštovanje i lojalnost, je postao način života, nešto što je ispred svega ostalog. Data reč se poštovala po cenu života, a kriminal niskog profila je potpuno izbačen iz repertoara jer su jakuze to počele da smatraju za nešto što je prljavo, nedostojno i ispod časti. Klasične krađe, na primer, su okarakterisane kao nešto što je izuzetno rizičan i prljav posao, nešto što je bilo u suprotnosti sa težnjom da se jakuze bave „gospodskim“ kriminalom. Ukoliko je neko od pripadnika organizacije posezao za krađom, sitnim prevarama i bezrazložnom agresijom prema lokalnoj zajednici, to bi u najmanju ruku bilo interno kažnjavano na način specifičan za jakuze – odsecanjem delova prstiju.

Ta praksa, poznata pod nazivom jubitsume (jap. yubitsume, 指詰め, u prevodu „skraćenje prstiju“) je bila ritual iskrenog pokajanja i iskupljenja za svoje greške. Jubitsume se sprovodio tako što bi podređena osoba, kobun (jap. 子分, u bukvalnom prevodu „usvojeno dete“), stavila svoju ruku na parče tkanine dlanom okrenutim na dole. Potom bi uzela tanto (jap. tantō, 短刀, u prevodu „kratka oštrica“), ručno pravljeni japanski nož, kojim bi sama sebi odsekla deo malog prsta leve ruke. Taj deo bi osoba umotala u tkaninu i ponizno, bez iskazivanja bola, predala svom nadređenom ojabunu (jap. oyabun, 親分, bukvalno prevedeno „hranitelj“). Ukoliko bi se greške vremenom ponavljale, odsecao bi se novi deo prsta, pa bi se prelazilo na naredni prst, i tako redom. Za ovu praksu se smatra da je deo Bakuto nasleđa još iz Edo perioda. U to vreme se jubitsume koristio kao vid naplate dugova kada dužnik nema drugi način da ih otplati. Smisao odsecanja malog prsta leži u tome da se na taj način osoba efektivno onesposobljavala za nošenje oružja. Još od vremena samuraja se smatralo da su za dobar i čvrst stisak katane najbitniji mali i domali prst. Njihovim gubljenjem bi snaga držanja mača drastično opala, te bi borac bio u daleko inferiornijem položaju od protivnika. Samim tim bi morao više da se oslanja na saborce, a manje bi bio sposoban za individualne poteze. Simbolika ovog čina kod savremenih jakuza je jasna i još više dokazuje koliko su za njih lojalnost i čast bitniji od svega.

Danas u Japanu postoji na stotine klanova koji su grupisani u tri glavna jakuza sindikata – Yamaguchi-gumi (六代目山口組), Inagawa-kai (稲川会) i Sumiyoshi-kai (住吉会). Hijerarhija je uspostavljena piramidalno – na čelu svakog klana i sindikata se nalazi prethodno spomenuti ojabun iliti kumičo (jap. kumichō, 組長, glava porodice). Podređeni šefovi imaju sopstvene podređene kojima komanduju i tako redom, sve do najnižih lestvica. Odnos ojabun-kobun, tj. odnos između glave klana/sindikata i podređenih se najbliže može dočarati kroz paralelu sa italijanskom mafijom – u početku su to bile „porodice“ sa „kumom“, tj. ojabunom na čelu. Novi članovi su dodavani kao njegovi potomci – „starija braća“, „mlađa braća“ i naposletku „deca“. Ritual inicijacije je podrazumevao ispijanje čaše sakea koju bi nakon prvog gutljaja ojabun dao svom kobunu da je ispije do kraja. Time bi se stvarala neraskidiva veza između njih, kobun bi prekidao veze sa svojom biološkom porodicom a jakuze bi postajale njegova nova familija. Ojabun, odnosno „otac“ bi svom „sinu“ davao savete, pomoć i zaštitu, a zauzvrat bi od njega dobio lojalnost i usluge. Ovakav odnos je u mnogim aspektima kopija tradicionalne patrijarhalne Japanske porodice gde je otac kao glava kuće uživao najviše poštovanje i imao moć da upravlja karijerom i brakovima svoje dece. Kod jakuza, ovaj odnos se smatra svetinjom i kobun će ići do sve do krajnjih ekstrema kako bi odao počast svom gospodaru – ako treba, ubiće za njega, pa i žrtvovati svoj život ako je neophodno. Ukoliko se, pak, desi da kobun izda ojebuna – sledi nemilosrdna kazna. Za poslušnost se dobijaju novac, unapređenje, povlastice i moć, dok je za neposlušne smrt jedina opcija.

Novajlije koje pristupe jakuzama tokom prvih godina najčešće rade najteže i najrizičnije poslove – stavljaju život na kocku u prvim redovima, a neretko preuzimaju na sebe odgovornost pred zakonom za zločin koji počini ojabun. Upravo ovakav nivo lojalnosti i požrtvovanja su bili glavni faktori koji su doprineli usponu jakuza tokom druge polovine dvadesetog veka.

Ono što razdvaja jakuze od svih ostalih kriminalnih organizacija na svetu jeste činjenica da se oni ne skrivaju od javnosti. Svoje zvanične poslove ne vrše u tajnosti, slobodno se kreću, imaju svoje vizit karte i poslovne zgrade. Do skoro ih je bilo poprilično lako prepoznati – govorili su karakterističnim slengom, delove tela su prekrivali živopisnim irezumi tetovažama i mnogima je falio deo jednog ili više prstiju. U zadnje vreme, doduše, sve više rade na tome da se distanciraju od te stereotipne slike – sada više nalikuju na moderne, uredno podšišane poslovne ljude u elegantnim odelima. Na mesto delova prstiju koji fale sve češće stavljaju visokotehnološke proteze koje savršeno prikrivaju nedostatak, a tetovaže pokazuju samo u nekim ritualnim prilikama u kojima to kodeks zahteva. Razlog za takvo postupanje je velika zakonodavna ofanziva koju su japanske vlasti pokrenule protiv jakuza tokom zadnjih dvadesetak godina sa ciljem suzbijanja njihovog delovanja. Razloga za to ima dosta, a početak opadanja moći jakuza sindikata je počeo sredinom osamdesetih godina. Kako bismo pojasnili sve okolnosti, moramo se vratiti u posleratni Japan i veliku posleratnu obnovu.

Nakon konačnog poraza u drugom svetskom ratu, japanski narod je morao da smogne snage da se podigne i pokuša da prevaziđe sve ono što se dešavalo tokom tog izuzetno krvavog sukoba. Godine obnove su bile teške, ali narod je bio ujedinjen, svi su naporno radili kako bi se Japan gordo izdigao kao Feniks iz pepela. Na tom cilju su radile i jakuze, često stavljajući opšte ciljeve iznad ličnih. U to vreme su neretko svoje resurse stavljali na raspolaganje državi, čime su stekli naklonost vlasti. Ta naklonost je bila tolika, da je npr. vlada Japana unajmila pripadnike jakuza kao obezbeđenje za američkog predsednika Dvajta Ajzenhauera tokom njegove planirane posete Japanu 1960. godine. Iako do te posete nije došlo iz određenih političkih razloga, ova činjenica ostaje neizbrisiv dokaz poverenja koje je vlada Japana iskazivala prema jakuzama i njihovim vođama. Iako su prividno mirne godine učinile da jakuze dobiju praktično legalan status, iza kulisa su bili u toku veliki planovi za ostvarenje kriminalnih ambicija od kojih jakuze nikada nisu odustale.

Povlačenje iz kriminala niskog profila je bio pametan potez – kriminalne aktivnosti više nisu bile eksplicitne i svakodnevne, već su poprimile mnogo elegantnije forme. Takođe, reketiranje, uterivanje dugova i vođenje ilegalnih kockarnica jakuze više nisu obavljale lično. Taj posao su prepuštali manjim lokalnim kriminalcima kojima su „sigurnost i pravo na poslovanje“ naplaćivani kroz određeni procenat od dobiti. Na elegantan način su izbegavali direktno uplitanje, a ipak su i dalje sve držali pod kontrolom. Glavne delatnosti su preusmerene na malverzacije na berzi, mahinacije u građevinarstvu, korupciju na visokim nivoima i infiltraciju u desničarske političke krugove.

Tokom osamdesetih godina je ekonomska ekspanzija jakuza poprimila ogromne razmere i vlasti su tek tada postale svesne ozbiljnosti problema. Jakuze su putem berze uveliko prale novac ulažući velike sume nelegalno stečenog novca u legalne kompanije od kojih je najpoznatija bila Tokyo Kyuko Electric Railway Company. Nakon preuzimanja većinskog paketa akcija ovog železničkog giganta u vrednosti od 255 miliona američkih dolara, javnost je podigla opštu uzbunu i pokrenut je ozbiljan lov na jakuza sindikate. Osim ekonomskih, jakuze su stvorile i probleme po pitanju javne bezbednosti, jer su dva velika sindikata – Yamaguchi-gumi i Dojin-kai zbog sukoba interesa pokrenula krvavi ulični rat bandi u prefekturi Fukuoka gde je stradao i određeni broj civila. Sve to su bile stvari koje su prelile čašu – neke stare zasluge su gurnute u stranu i otpočeo je konačni obračun vlasti sa veoma jakim kriminalnim sindikatima.

Iako su od tada doneti brojni zakoni usmereni protiv delatnosti jakuza i iako su mnogi klanovi razbijeni, jakuze su se prilagodile novonastalim okolnostima i usmerile „poslovanje“ u neke druge delatnosti koje su uključivale i one van granica Japana. Međunarodne trgovine ljudima, oružjem i drogom su postali značajan izvor prihoda za neke od sindikata. Mreža u SAD-u je značajno razvijena, pogotovo na Havajima, u Kaliforniji i u Njujorku. U matičnom Japanu su rezultati učestalih hapšenja i racija doneli rezultate u smislu opadanja broja novih članova – sa istorijskog vrhunca od 180.000 pripadnika tokom šezdesetih, jakuze su spale na svega 53.000 članova u 2015. godini. Suočeni sa ozbiljnim problemima u Japanu, sindikati su smanjili kriminalne aktivnosti pokušavajući da izgrade pozitivan imidž. Tokom velikog Tōhoku cunamija i zemljotresa koji su pogodili Japan 2011. godine, jakuze su bez medijske pompe poslale kamione sa stotinama tona hrane i sanitetskog materijala u najugroženija područja. Takođe, po izveštajima nezavisnih novinara trojica od herojskih „pedesetorice iz Fukušime“ (eng. „Fukushima Fifty“) su bili pripadnici jakuza. Iako je moguće da pomoć nije sasvim iskrena, već se očekivao reciprocitet u odnosu vlasti prema njima, do danas je zabeleženo dosta humanitarnih akcija u režiji sindikata jakuza što doprinosi tome da danas situacija ne može da se okarakteriše u potpunosti kao crna ili bela. Nesumnjive brojne aktivnosti sa one strane zakona ih svakako čine kriminalnom organizacijom. Pa ipak, kodeksi i generalna okrenutost ka kriminalu bele kragne ih čine posebnom sortom.

Sortom koja je izuzetno opisana kroz fantastičan serijal Yakuza igara i čija naracija se nastavlja na temelj koji smo (uspešno, nadamo se) pokušali da postavimo u ova dva uvodna dela editorijala. Svo ovo upoznavanje sa istorijatom i nekim detaljima iz japanske kulture je neophodno za potpuno razumevanje ovog sjajnog PlayStation serijala sa kojim ćemo se do tančina upoznati u narednim tekstovima koji uskoro slede.

A do tada… što bi Japanci rekli:

さようなら

🙂