Assassin’s Creed Shadows (2025)

Još kad je Assassin’s Creed nastao kao serijal davne 2007. godine, veliki deo ljubitelja je želeo da vidi nastavak smešten u Zemlju izlazećeg sunca jer je u pitanju mesto sa previše istorije i, samim tim, mnogo zanimljivih priča koje bi se mogle lepo uklopiti u radnju večitog rata templara i assassina, međutim, već pri prvoj najavi novog nastavka pod imenom Shadows su počele brojne kontroverze i skoro godinu dana se konstantno pričalo o igri pre nego što je uopšte i ugledala svetlost dana. Dva odlaganja kasnije, igra je konačno izašla 20. marta 2025. i sa sobom nam je donela gomilu novih stvari u serijal koji je u poslednjim delovima prilično igrao na sigurno.

Pre svega, po prvi put još od davne 2015. i avanture u Londonu pod imenom Syndicate imamo dvoje glavnih likova, šinobija iz Ige pod imenom Naoe i crnca samuraja koji je od Dioga postao Yasuke. Zanimljivo, po prvi put u serijalu imamo protagonistu koji nije čist plod mašte. Yasuke je po brojnim istorijskim izvorima stvarno postojao, samo što niko ne zna sa sigurnošću da li mu je čuveni Oda Nobunaga zaista dodelio titulu samuraja ili je bio rob s kojim su zbijali šalu, dok je s druge strane Naoe izmišljena ćerka čuvenog nindže Fujibayashi Nagata.

Najbolja stvar sa dva glavna lika je što sa sobom nose potpuno različite stilove igre. Kao pravi šinobi, Naoe se oslanja na svoje sposobnosti šunjanja i koristeći brojne alatke napada iz senke pre nego što neprijatelji (da ne kažem mete) uopšte shvate šta ih je snašlo, a ako se desi da bude uhvaćena – na raspolaganju ima ceo arsenal kratkog oružja i gomilu stvari za bacanje koji će osigurati da ne ostane živih svedoka. S druge strane, Yasuke je teško oklopljeni samuraj koji katanom ili toljagom razbija sve koji mu stanu na put i borba protiv više neprijatelja nije nikakav problem, ali zato mu penjanje nije jača strana i bilo kakvi napadi iz zasede su nemogući. Jednostavno rečeno, Yasuke je lik koji ulazi razvaljujući vrata i nosi petoricu u zubima k’o od šale. Dok su assassinationi sa Naoe elegantniji čak i od Arnoovih iz AC Unity-a, Yasuke je prvi protagonista koji nema nikakav hidden blade (ili slomljeno koplje kao Kassandra), već ima svoj brutal assassination u kom doslovno masakrira neprijatelja koji ga nije opazio. Nažalost, čak i ovo ne dozvoljava bilo kakvo šunjanje zato što samuraj pod adrenalinom ne zna za tišinu već riče k’o bizon dok ubija…

Iako je tzv. stealth gameplay koji je obeležio serijal bolji i detaljniji nego ikad do sad (pre svega zbog mnogo igre svetla i opcija koje do sad nismo imali), Shadows je ipak mnogo sličniji igrama koje je moja malenkost nazvala “RPG trilogija” (Origins, Odyssey, Valhalla) jer ponovo imamo leveling sistem koji sa sobom donosi brojne izazove i traži od igrača da uloži mnogo više vremena nego što su to radili stariji naslovi i, realno, više nego što je potrebno. Dok je čak i prethodnik pod imenom Mirage bio jedna kratka i slatka igra u kojoj se čovek mogao fokusirati na glavnu priču i sve one lepe stvari koje čine Assassin’s Creed posebnim, autori su odlučili da još jednom naprave igru sa ogromnom mapom i enormnom količinom sadržaja koja će primoravati igrače da skrenu s glavnog puta i uhvate se side-questova kako bi mogli da nabace nivo potreban da nastave priču. U suprotnom jednostavno neće imati šanse – neprijatelj koji je samo dva levela iznad ubija u svega dva do tri udarca…  Na sreću, ovog puta barem nećete morati da trošite teško zarađene poene od levelovanja na osnovne statistike jer se sve te statistike podižu same kad god stupite na novi level, jedini poeni koji se troše su tzv. mastery poeni s kojima možete razviti svoje veštine iz brojnih grana i olakšate sebi život u svakom aspektu borbe.

Kad već pričamo o borbi, jedina zaista svetla tačka tog aspekta igre su več spomenuti assassinationi, doduše i oni nisu zagarantovani već isto zavise od levela, ali smo barem ponovo dobili opciju iz Valhalle pod imenom guaranted assassination – bez obzira na levele, hidden blade u srce znači kraj. S druge strane, sam combat jeste dosta izmenjen u odnosu na prethodne naslove i više nagrađuje igrače koji znaju da odbiju napad, ali je i dalje prilično jednostavan i sastoji se od dve vrste napada, izbegavanja i odbrane. Nažalost, ne mogu nikako da kažem da mi se svideo iz više razloga. Prvi je već spomenuti leveling sistem koji jako frustrira i ubija sve ono što bi Assassin’s Creed serijal trebalo da bude, a drugi su prilično nejasne animacije zbog kog neki čisti udarci ne prolaze i koje mi nisu dozvolile da pronađem osećaj zadovoljstva u borbi čak i kad sam došao do najvišeg nivoa.

Što se ambijenta i grafike tiče, Ubisoft je još jednom opravdao očekivanja i igra izgleda prelepo, čak bih dodao da mi je možda i najlepša igra koju sam ikada video! Iako su i Valhalla i Mirage izgledali odlično, jasno se vidi da je tehnologija značajno napredovala i Shadows je jednostavno rečeno – viši nivo. Samo pogledajte kako su odrađene i kako se kreću vlasi kose i sve će vam biti jasno. Od svih promena, najbolja stvar je definitivno promena godišnjih doba! Uz 4 godišnja doba su došle promene koje se zaista dešavaju u stvarnosti, mapa se potpuno menja i način igranja zajedno sa njom, npr. ono što je nekad bilo jezerce u kom ste mogli roniti i napasti neprijatelje iz zasede se pretvorilo u ledenu površinu preko koje se može normalno preći i koja vam pomaže da dohvatite stvari koje niste mogli po toplijem vremenu. Jedina ozbiljna zamerka koju imam na ambijent je nešto što me je jako začudilo s obzirom da Ubisoft uvek razvali taj aspekt – muzika ovog puta uopšte nije na nivou. Iako su do sada svaki put pravili remek dela, za Shadows su potpuno omanuli po tom pitanju jer su pokušali da naprave miks japanske tradicionalne muzike sa africkom koja bi trebalo da naglasi Yasukeove korene. Nažalost to ne ide – konačni rezultat zvuči kao trep remiks japanske muzike i nikako ne pristoji ambijentu u kom se nalazimo…

E sad, aspekt koji mi se jako nije svideo i koji sam namerno ostavio za kraj je sama priča igre. Kako nam je još u trailerima jasno naglašeno da ćemo posle mnogo vremena ponovo imati priču o templarima i assassinima, slobodno mogu da kažem da se osećam prevareno. Pre svega, priča u sadašnjosti koja je uvek bila okosnica serijala praktično da ne postoji, ne spominje se niko od naših dobro poznatih junaka i čini se da su autori potpuno zaboravili da su nam u Assassin’s Creed Valhalli dali potpuno novog protagonistu u sadašnjem vremenu. Sama priča počinje prilično zanimljivo i posle par odigranih sati sam iskreno poverovao da je serijal ponovo krenuo pravim putem, međutim tok narativa se potpuno menja i assassini i templari se u celoj priči pominju tek toliko da igra može da nosi naslov Assassin’s Creed. Motivi priče su potpuno drugačije, tj. mnogo ličnije prirode i najveći deo igre se sastoji od osvete protagonista grupi maskiranih ljudi pod imenom Shinbakufu, dok se templari pojavljuju tek mnogo kasnije i imaju ulogu isključivo u Yasukeovoj priči. Iako Naoe čak potiče iz assassinske porodice, bratstvo još jednom nije ni blizu glavne uloge i priča me mnogo više podseća na Eivorove avanture i sticanje saveznika po Engleskoj, samo što se ovog puta čak ni Isu civilizacija ne spominje i ne dobijamo ama baš nikakve odgovore na pitanja iz prethodnih naslova. Sve u svemu, imam utisak da bi ova igra bila mnogo bolja da nije imala nikakve veze sa serijalom čije ime nosi i da su autori uronili u potpuno novu priču.