Iako nije prva skrolujuća tabačina u istoriji, Final Fight je imao veliki uticaj na razvoj ovog nekad popularnog žanra igara. Pojavivšhi se 1989. godine na automatima, doživeo je veliki uspeh i kod publike i kod kritičara, i bio temelj svih kasnijih Capcomovih igara istog žanra kao šo su The Punisher ili recimo Alien Vs Predator, ali su ga i programeri drugih kuća koristili kao osnovu za svoja izdanja. Dobar primer je svakako Streets of Rage serijal. Medjutim, kućne konverzije Final Fighta nikada nisu bile dovoljno dobro odrađene: NES verzija je urađena kao parodija bez mnogo veze sa originalom, dok je SNES varijanta ograničena na jednog igrača, i naravno, u igri uopšte nema krvi. Na svu sreću, konverzija igre za Sega Mega CD koju je uradila upravo SEGA, odrađena je besprekorno.

Cilj igre je spasiti Jessicu koju su kidnapovali članovi bande “Mad Gear” da bi sa njom kontrolisali gradonačelnika Mike Haggara, njenog oca. Naravno, Mike kreće u akciju spašavanja a pomoć će mu pružiti Jessicin dečko Cody i njegov prijatelj Guy. Ekskluzivna novina prisutna samo u ovoj verziji igre je opcija time attack, koja može biti korisna za uhodavanje i upoznavanje sistema igranja, ako se ranije niste sreli sa ovom igrom. Za ograničeno vreme potrebno je premlatiti što više protivnika na osnovu čega ćete biti rangirani na hi-score listi. Sa tehničke strane, ova verzija ima svojih prednosti i mana. Zvuk je savršeno konvertovan što znači da je identičan originalu, tj. da poseduje sve njegove nedostatke, pre svega neadekvatne efekte. Muzika je mnogo bolja i nadmašuje onu iz originala, pa zato možemo konstatovati da je i na ovom polju učinjen nekakav napredak. Grafički, Final Fight CD izgleda dobro koliko je to moguće: sprajtovi izgledaju isto kao u originalnoj verziji a i kvalitet animacije je potpuno isti. Nedostatak boja uzrokovan samim hardverom čini jedinu vidljivu negativnu razliku. Opet kao ekskluziva, ova verzija ima bolji intro čak i od arkadne verzije. Umesto linija teksta, prisutan je govor što je svakako lepa novina.

Koliko god Final Fight bio sjajna igra u trenutku pojavljivanja, konvertovanje posle čak 4 godine ne čini se kao naročito dobra ideja. U tom periodu su Capcom, ali i druge kompanije izbacile daleko kvalitetnije igre (Warriors of Fate, The Punisher, Streets of Rage 2, Double Dragon 2, Super Double Dragon…) pa vraćanje na staru igru otkriva sve njene slabosti. Da se ne osvrćemo mnogo na audio vizuelne karakteristike, glavni problem je isuviše pojednostavljeno izvođenje i mali broj udaraca koje možete izvesti, zbog čega igra može brzo da dosadi. Kada u ovom segmentu Final Fight uporedite sa Streets of Rage ili ne daj bože nekim Double Dragonom, videcete koliko je igra pregažena vremenom.

Da se SEGA odlučila na konverziju igre recimo dve godine ranije (u vreme premijere konzole) utisak bi bio daleko povoljniji, ovako Final Fight CD možemo preporučiti samo okorelim fanovima žanra i onima kojima se igra na automatu svidela pa bi želeli da je odigraju i u ovom izdanju.

Grafika: 4.0 Da ne bude zabune, konverzija je odradjena odlično. Problem je što originalna igra izgleda prilično zastarelo u poređenju sa igrama koje su se pojavile u međuvremenu, najviše zbog slabije animacije. Sega Mega CD svakako može mnogo bolje od ovoga
Zvuk: 4.0 Efekti su identični originalnoj verziji, a CD muzika deluje znatno bolje
Kontrole: 3.5 Mogućnost eliminacije protivnika uz pomoć samo 2-3 udarca čini da izvođenje ubrzo postaje monotono. Na ovom polju, igra je ozbiljno prevaziđena
Zabavnost: 3.5 Pojavljivanje ove igre 2 godine ranije omogućilo bi joj mnogo povoljniji status. Ovako, fanovi svakako mogu da pogledaju ovu verziju legendarne igre, ali igrači koji nisu emotivno vezani za original sa automata mogu i da je preskoče.