Bayonetta (2010)

Od “režisera” japanskog Devil May Cry serijala (ne mešati sa novim DmC-om), Hideki Kamiya-e, 2010. godine stigla nam je skroz nova hack and slash akcija ovoga puta pod pokroviteljstvom SEGE.

Za razliku od glavnih protagonista Devil May Cry serijala Bayonetta je sexy veštica namerno promašenih proporcija i veoma promiskuitetnog karaktera. Kroz haotične i slabo razašnjene scene na samom početku, koje uključuju i furioznu borbu za vreme slobodnog pada u koju ste odmah ubačeni bez objašnjenja, saznajemo da je Bayonetta 500 godina stara veštica (izgleda super za svoje godine) koja se borila za očuvanje balansa između haosa i reda. Nažalost sećanja su joj pomalo fragmentovana od kada se probudila ponovo u modernom svetu, u kome ubrzo kreće u potragu za artifikatom zvanim “The Eyes of the World”, fiktivnim Evropskim gradom Vigridom i naravno za svojim izubljenim sećanjima. Bayonetta je takođe anti-heroina s’obzirom da je na strani demona iz Inferna (aka Pakao), pa je anđeli i slična bića iz Paradisoa (aka Raj) progone tokom cele igre i predstavljaju glavne protivnike. Pored Bayonette tu je i par sporednih likova kao što su komični Enzo, Rodan i druga misteriozna veštica obučena u crveno, koja ima veze sa izgubljenom prošlošću glavne “junakinje”. Dodajte na sve to malo forsirane japanske komedije i dosta blago erotskih random scena i shvatićete o kakavom se haosu radi.

Ukoliko ste igrali neki Devil May Cry naslov prvo što ćete primetiti je sličnost u dizanju i izvođenju, stim što Bayonetta odlazi par koraka dalje kada je haotična akcija u pitanju. Borbe u Devil May Cry-u će vam delovati iskontrolisano i mirno posle samo par nivoa Bayonette. Pored para pištolja u rukama Bayonetta ima i još jedan par na nogama, po jedan pištolj umesto štikli… Sistem borbe je daleko od prostog ali ne zahteva preteranu preciznost i strpljenje tako da je button mashing stil igranja čak i preporučen, makar na nižim nivoima težine. Akciju na ekranu je ponekada nemoguće ispratiti zbog sulude brzine i nasumičnih stvari koje se dešavaju, kao što su recimo završni potezi tokom kojih se u sred borbe pojavljuju razne sprave za mučenje u koje Bayonetta ubacuje i pogubljuje svoje nesrećne anđeoske protivnike sve u samo nekoliko sekundi. Climax potezi u kojima Bayonetta ostaje na trenutak u rođendanskoj odeći dok se njena kosa pretvara u razne demonske oblike su tek priča za sebe i opisivanje istih bi bio veoma nezahvalan posao…

Prezentacija igre je veoma impresivna, bilo da se radi o prerenderovanim medjuanimacijama koje su uradjene u stilu zamrznutih slika na filmskoj traci ili veoma raznovrsnim detaljnim okruženjima u igri gde nikada nećete moći da predpostavite šta je sledeće, utisak koji sveukupno ostavlja sa strane dizajna i umetičke direkcije je veoma pozitivan, naravno ukoliko imate stomak za japansko random ludilo koje bez izgovora dominira od početka do kraja. Muzika je takođe neuobičajena, pored remixa nekih klasičnih pesama koje ne bi ste očekivali u ovakvom naslovu (Frank Sinatra – Fly Me To The Moon) u Bayonetti postoji mnogo originalne muzike, soundtrack koji je izašao samo u Japanu sadrži 5 audio CD-ova sa oko 150 numera. Glasovna gluma je dobra, čak se i engleski glasovi odlično uklapaju i ne remete atmosferu, tako da i sa te strane Bayonetta deluje kao AAA naslov.

Neke od glavnih mana su trajanja pojedinih dosadnijih chaptera kao što su osmi i četrnaesti stim što će poslednji sigurno obradovati old school SEGA fanove. Menadžment predmeta je pomalo dosadan i ne uklapa se u neprekidni tok igre, pauziranje radi ulaska u menije da bi equipovali ili iskoristili neki predmet prekida akciju baš kao u Ninja Gaidenu recimo, i to je prvi i poslednji put kada ćemo uporediti ova dva naslova. Jedna od glavnih negativnih strana Devil May Cry igara je recikliranje bosseva tj. forsiranje igrača da se tokom igre više puta bori sa potpuno istim glavnim protivnicima… Hideki Kamiya ne odustaje od svoje retro ideje da svakog bossa u igri treba ubiti najmanje tri do četiri puta tako da i u ovom naslovu imamo ponovljene boss borbe, stim što po ponovnom susretu donekle koriste drugačije napade i imaju znatno manji health bar.

Bayonetta je pravljena sa namerom da je odigrate više puta, iako je za prvo prelaženje potrebno oko 10-12 sati, razloga da se vraćate ima mnogo. Na kraju svakog stagea dobiajte ocenu koja zavisi od pojedinačnih ocena delova nivoa tkz. verse-ova koji su manje više svaka veća borba. Za dobijanje platinum i PURE platinum medalja potrebno je završiti svaki verse što brže sa što manje štete i sa što više komboa. Takođe neki dodatni premeti neće biti otključani sve dok ne ispunite neke od suludih zahteva kao što su prelaženje 100 chaptera ili sakupljanje milion haloa, koji podsećaju na prstenje iz Sonica i predstavljaju valutu u igri. Da bi ste otključali sve achievemente tj. trofeje potrebno je preći igru najmanje tri puta što vam neće biti problem ako se navučete, a to će se veoma lako dešiti ukoliko vas opšte ludilo i unikatni fazon u kojem je igra ne odbiju odmah na početku. Bayonetta definitivno nije naslov za svakoga ali ukoliko volite igre ovoga tipa i u stanju ste da shvatite čudni japanski fazon, sati zabave su zagarantovani, u suprotnom odigrajte neki God of War.

Bayonetta je 2010. godine objavljena za Xbox 360 i PlayStation 3. Za razliku od tehnički veoma dobrog Xbox 360 izdanja, verzija za PlayStation 3 ima ozbiljnijih problema sa vremenima učitavanja, frame rate-om i kvalitetom grafike. Razlog je u tome što je Platinum Games igru razvijao originalno za Xbox 360 dok je SEGA radila konverziju za PlayStation 3 i to tako što je projekat očigledno prosleđen nekom timu sa manje iskustva. PC verzije nažalost nije bilo, a 2014. godine kada je nastavak Bayonetta 2 izašao ekskluzivno za Wii U, za isti sistem objavljena je ponovo i doterana verzija originalne igre.