Mirror’s Edge Catalyst (2016)

Kada se prvi Mirror’s Edge spremao da izađe u prodaju krajem 2008. godine, svetska gejming javnost je uz malo muke morala javno da prizna da je tada „zli i zatucani“ Electronic Arts najzad bio raspoložen da napravi temelje za totalno nove franšize video igara, koje bi iskoristile potencijal tada i dalje nepopularnog nextgen hardvera 7. generacije konzola. Mass Effect je godinu dana ranije već očarao RPG fanove fantastičnim spiritualnim naslednikom Star Wars: KOTOR igara. Dead Space je svega par nedjelja pre toga povratio horor u TPS žanr posle četvrtog Resident Evil-a, a mediji su tada konstantno brujali o dugo čekanoj Dragon Age igri koja je predstavljana kao mlađi brat Baldurs Gate-a. Kada se pojavila u takvom okruženju, igra Mirror’s Edge od studija DICE nije ostvarila finansijski i kritički uspeh kakav su mnogi priželjkivali, ali je ipak uspela da, inovacijama utiče na neke buduće naslove (ponajviše dobar sistem animacija za „platformersko“ kretanje u FPS igrama, osećaj adrenalina i održavanje brzine dok se igrač kreće u komplikovanom 3D prostoru). Iako je većina nas ubrzo zaboravila na Mirror’s Edge, ona je uvek bila i biće upamćena u dobrom svetlu, a mala grupa ljudi je redovno promovisala igru sa često zaista spektakularnim speedrun-ovima i tražila da DICE napravi nastavak. Posle nekoliko godina čekanja to se najzad i desilo.

Mirror’s Edge Catalyst predstavlja reboot originalne igre u kojoj je pored mnogo promena zadržan izgled protagoniste Faith, osnove sveta u kojem ona živi, unikatni vizuelni stil i osnovni sistem parkour trčanja koji je veoma uspešno odvojio staru igru od bilo kakve konkurencije. Najveći novitet je svakako totalno nova forma singleplayer kampanje koja je uznapredovala od linearne priče sa fiksnim nivoima i putanjama kretanja sve do potpuno punog open world sveta gde igrač pored centralnih misija može potrošiti i dosta sati na sporednim aktivnostima koje su razbacane širom oko njega. Sama kampanja u kojoj Faith posle izlaska iz zatvora kreće na avanturu da se poveže sa njenim starim prijateljima iz pokreta otpora traje u proseku između 8 i 9 sati do ne baš spektakularne završnice, ali oni koji hoće da zaista pronađu sve što ova igra nudi će morati odvojiti više od 30 sati svog vremena.

Najveću pohvalu koju ovoj igri možemo dati je to što je tim iz DICE-a uspeo da adekvatno prenese unikatni sistem trčanja sa vremešnog Unreal 3 engine-a, na vizualno mnogo spektakularniji Frostbite engine. On, iako na konzolama daje primetno mutniju sliku od PC-a (čak i na PS4 konzoli na kojoj smo navikli da vidimo uglavnom samo 1080p igre),  ipak renderuje ceo prikaz u 60fps što je za svaku pohvalu. Iako svet u kojem se krećemo izgleda prilično veći i komplikovaniji, sistem trčanja ove igre i posle toliko vremena, zaista ostavlja osećaj kao u originalu, dajući šansu igraču da dobro kontroliše svoje poteze. Nažalost, to je možda i jedina prava pohvala koju ova igra zaslužuje. Sve osim samog trčanja donosi sa sobom širok spektar diskutabilnih odluka development tima, koji će u nekim igračima izazvati blagu nelagodnosti, a mnogi će verovatno brzo početi da primećuju sve veći i veći broj problema koji će lagano (ali bez prestanka do samog kraja kampanje) remetiti uživanje u ovoj igri. Na svu sreću, i pored ovih problema Mirror’s Edge Catalyst uspeva da se održi makar iznad nivoa „prosečne“ igre, nikada ne padajući na nivo onih naslova koji nisu vredni igranja.

Najveći problem igre su definitivno priča, okruženje i borbeni sistem. Reboot Mirrors Edge-a je prepričao staru igru na novi način, dajući šansu igraču, ne samo da bolje upozna ranije godine glavnog lika Faith, već i da mnogo dublje istraži distopijski svet u kojem su moćne korporacije totalno preuzele kontrolu nad tokom informacija u moderom društvu. To je dovelo do pojave „kurira“ – specijalizovanih trkača koji koriste svoje skoro nadljudske „parkour“ sposobnosti da se kreću neprimećeni po krovovima metropolisa, i prenose poruke i resurese do raznoraznih ćelija pokreta otpora koji se bore za pad korporacija i oslobađanja građanstva od vlasti. Nažalost, centralna priča igre je veoma mlaka, sa maltene nijednim događajem koji će vas zaista udubiti u ovaj zanimljivi svet. Likovi koje ćete sresti su skoro uvek antipatični i loše odglumljeni, a ogromni prostor u kom ste je u većini slučajeva totalno pust i jednoličan sa veoma uglančanim metalima, plastikom i staklima, koji ga čine lepim, ali nezanimljivim za istraživanje (posebno jer nema mnogo alternativa za putovanje od jedne lokacije do susednih). Trčanje po visokim deonicama grada uglavnom nije teško, a jedini zaista vizualno atraktivni momenti se dešavaju tokom par skriptovanih sekvenci u toku same centralne kampanje, kada Faith mora da pobegne ili sustigne nekoga dok je prate sigurnosne snage K-Sec-a ili se oko nje ruše konstrukcije zgrada. Van ovih par specifičnih sekvenci, putovanje gradom ne samo da neće predstavljati veliki problem, već će postati i iratirajući segment igre koji ćete poželeti da preskočite.

Samom toku definitivno ne pomažu ni sporedne aktivnost kojih ima u dobrim količinama, ali skoro svaka od njih se svodi na neku vrstu trke protiv vremena. Bilo da sakupljate resurse za pokret otpora, hakujete zlu korporaciju K-Sec ili putujete do određene lokacije da nađete nešto, vreme će otkucavati i time veštački dizati tenziju. Ovo može biti zanimljivo tokom prvih par sati igranja, ali posle toga sve to postaje toliko naporno da samo oni koji zaista žele da pokupe sve trofeje ili achivement-e neće odustati. Kada smo kod toga, ne možemo da ne spomenemo borbeni sistem koji na prvi pogled izgleda dosta razrađenije od starog sistema iz 2008. godine, ali brzo i on počinje da zamara. Sistem borbe omogućava Faith da skače i pravi vratolomije oko nenaoružanih protivnika (skakanje i odbijanje od zidove radi jačih udaraca), ali veoma brzo postaje jasno da se svi protivnici mogu najlakše poraziti koristeći sistem automatskog zaobilaženja i jednostavnih udaraca u leđa. Tokom kampanje, bitke postaju sve dosadnije, a finalna završnica igre vas baca u sukob – ne protiv nekog zanimljivog boss-a, već protiv dva protivnika koje ste već ranije imali priliku da sretnete (razlika je samo što pre niste morali da se borite protiv njih dvoje istovremeno).

Zbog ovakvog upravljanja borbom, sam sistem napredovanja Faith koji je urađen preko kupovine novih skill-ova pada u vodu, jer jedino što će vam zaista trebati se može otključati u prvih par sati igre. Kada dođete na sredinu kampanje videćete sve što igra ima da ponudi, bez ikakvih noviteta do samog kraja. Naravno tu su i raznorazni bug-ovi koji se najčešće pojavljuju tokom trčanja kada će neki vaš potez biti ignorisan (što neretko dovodi do vaše smrti), zaglavljivanje na geometriji igre ili prekid dobrog toka bitke protiv često iritantnih protivnika.

Mirror’s Edge franšiza je definitivno zaslužila da dobije nastavak, ali da li je Catalyst igra koju su fanovi zaista željno iščekivali? Na papiru postavka ove igre zvuči primamljivo, ali ono što smo dobili u finalnom proizvodu je tek malo iznad proseka u poređenju sa konkurencijom, i poprilično ispod proseka u odnosu na ostale open world igre. Fanovi starog Mirror’s Edge-a će defintivno ovde naći zabavu (pogotovo ako uživaju u sistemu trčanja), a novi igrači će morati igri da oproste neke stvari ako žele da dođu do kraja kampanje.