Lost Soul Aside (2025)

Sećate se onog trenutka kada ste kao klinac sanjali da napravite sopstvenu igru, pa ste uzeli papir i olovku, nacrtali čovečuljka sa mačem i napisali “epska avantura”? Ni ja. Po ceo dan sam samo igrao igrice i ždrao sladolede kao sva (ne)normalna deca! E ali, to je otprilike ono što je Yang Bing uradio, samo što nije stao na papiru. Naime, leta gospodnjeg 2016. godine, jedan momak iz Kine, verovatno high od instant nudli i kafe, gleda trejlere za Devil May Cry i Final Fantasy i pomisli: “Zašto ne bih JA napravio nešto ovako?” Sam, bez tima, bez para, samo sa Unreal Engine-om i snovima većim od mog računa za struju. Napravio je trejler koji je izgledao kao da je izašao iz studija od 200 ljudi, bacio ga na Internet, i napravio je instant viralni hit (ah taj tragičan izbor reči, a biće vam i jasno zašto u nastavku). Ljudi su poludeli, Sony je spazio potencijal preko svog China Hero Projecta, i odjednom, Yang nije više samo frajer sa laptopom, već vođa tima koji radi na Lost Soul Aside. Ali avaj, kosmičke sile su se urotile protiv našeg junaka. Brojni problemi u produkciji, krunisani čuvenom COVID pandemijom, usporile su produkciju i učinile development skoro pa nemogućim. Godine su proletale, očekivanja rasla, a ja sam, evo, 2025. godine, proveo 16 sati igrajući ovo čudo, pokušavajući da shvatim na šta su pobogu istrošili svo to silno vreme! Dakle, Lost Soul Aside je samo još jedna žrtva predugačkog razvojnog ciklusa.

Evo me opet, sedim u fotelji sa kafom u ruci, spreman da razbijem još jednu igru koja je obećavala nebo i zemlju, a na kraju ispala kao komša na roštilju koji priča o preduzećima i svojoj grandioznoj gastronomskoj viziji (čovek radi kao dostavljač pice i nije njegova firma nego kumova). Lost Soul Aside – ime zvuči kao da je ukradeno iz nekog lošeg fantasy romana, ali hajde da vidimo šta se krije iza toga. Kao profesionalni recenzent igara (ili barem tako se predstavljam kad me pitaju za posao), igrao sam ovo na PS5-u, i moram reći, osećao sam se kao da sam ušao u bioskop gde film počinje sa spektakularnim trailerom, a onda počinje nešto što je Uwe Boll režirao (ako ne znate o kome pričam, dobro je, NE guglati!). Ali idemo redom, jer ovde ima materijala za ceo esej.

Počnimo od priče. Glavni junak se zove Kazer – ozbiljna faca, standardni anime junak sa velikim mačem i još većim emotivnim problemima. Živi u svetu koji meša fantasy sa sci-fi – ima vitezova, zmajeva, letećih automobila, pogrebnih i kladioničarskih usluga preko Interneta. Dakle, na pitanje “kakav stil igre želimo?”, gospodin Bing je sigurno nametnuo cvaje (ne znam zašto ga tako zamišljam) na oči, ispravio kravatu i samouvereno rekao sebi: “Da!” Elem, španska čizma imperijalizma uz pomoć kultnog terorizma generički opresuje našeg junošu Kazera i njegove super seksi frendice, koji su inače deo pokreta otpora. Jer naravno da jesu. Radnja se dodatno zahuktava i komplikuje kada njegova sestra Louisa gubi dušu (da, bukvalno) jer misteriozna rasa bića zvanih Voidrax odluči da im je dosadno pa krenu da sisaju esencije ljudima. Šta bre…

Kazerov partner je Arena, stvorenje koje izgleda kao hibrid zmaja i lebdećeg Pokemona. Ako vam je do sada sve ovo zvučalo jako generički, sačekajte da vidite Arenu, koji je bukvalno Venom sa Aliexpress-a. On Kazeru daje moći da bi vratio izgubljene duše i spasao svet. Dakle, klasična “spasi sestru, spasi svet” priča, vau kako uzbudljivo. Problem je što igra želi da priča bude epska, i jaaaaako se trudi sa interdimenzionalnim sukobima i ličnim tragedijama, ali je u praksi sve to nekako traljavo i jednodimenzionalno. Dijalozi su suvi, likovi nemaju dubinu, a čak ni cutscene ne uspevaju da me ubede da se ovde dešava nešto važno. Kad Arena po deseti put vikne “Let’s go!” imao sam utisak da igram lošu reklamu za Venom 4 ili tako nešto.

Grafika i performanse – ovde igra zaista blista, ali sa nekim mračnim senkama, kao da je umetnik zaboravio da oboji pola platna. Vizuelni stil je mešavina realističnog i fantastičnog, sa tamnom paletom boja koja daje tu JRPG atmosferu – mislim na Final Fantasy XIII, ali sa više plavih tragova za sobom kad Kazer trči. Animacije u borbi su pristojne ali ništa revolucionarno. Okoline su detaljne – ruševine, šume sa svetlucavim efektima, čak i oni moderni gradovi sa neonskim svetlima – mada su dosta linearne. Cutscene? E, tu dolazi smeh kroz suze. Neki su awkward kao prosečan Tinder dejt – kosa na likovima se pomera čudno, ljudi stoje kao statue, a kadrovi se seku prebrzo ili prekasno. Ali u borbi, sve je glatko, 60 FPS na PS5-u uglavnom drži korak, iako sam imao par dropova u gužvi neprijatelja – ništa strašno, ali dovoljno da te izvuče iz zone. PC verzija? Verovatno bolja ako imate dobru karticu, ali ja sam polu-čovek polu-igrač kojeg su isterali iz PC master rase, pa neću da se petljam.

Soundtrack je solidan, ambijentalan, sa tim epic orkestralnim komadima koji vas guraju u akciju, ali prelazi su mnogo nagli kao da muzičar nije stigao da završi pesmu i samo je presekao. Ovo odaje utisak aljkavosti usled vremenskih ograničenja u najboljem slučaju, a amaterizma u najgorem. Voice acting? Prosečan, engleski dub je jako drven, a Arena-ini krici postaju iritantni brže nego što biste očekivali. Lično, voleo sam vizuelni stil; podseća me na dane kad sam se topio pred Nier-om, ali ovde nedostaje ta magija koja te drži budnim noću. Umesto toga, osećate se kao da gledate demo neke igre, nekog projekta koji je trebao da bude nešto mnogo više od ovoga što je ispred nas.

Lost Soul Aside je hack-and-slash u duhu Devil May Cry i Bayonette, i tu zaista ima šta da se pohvali. Počinjete sa mačem, ali brzo dobijate četiri tipa oružja: Sword (brz, za kratke udarce), Greatsword (težak, ali udara kao kamion), Poleblade (dug domet, za probijanje) i Scythe (za combo-je i gomilu neprijatelja). Prebacivanje između njih je glatko, i svako ima svoj stil – Sword je za agilne igrače, Greatsword za one koji vole da se osećaju moćno i besomučno MELJU sve ispred sebe poput mene. Comboi su glatki, dodges i blocks su pošteni, sa plavim tragovima koji izgledaju kul. Arena dodaje specijalne moći: teleportacija, projektile, buffove uz zdravu dozu EMOTIVNE ŠTETE (ŠLJUS papučom o astal!) koju diluje Kaseru, dakle bukvalno kao Venom.

Borbe su talas po talas, sa raznovrsnim Voidrax-ima – od malih smarača do velikih beštija sa dizajnom koji postaje zanimljiviji kako napredujete. Bossovi? Tu dolazi zabava; traže timing, i kad uspete da ih stagger-ujete, osećaj je baš dobar. Ali, ispunjava se button mashing-om. Zbog toga nakon par sati, borba se svodi na besomučno mlataranje mačem i nadu da nećete zaginuti.

Platforming mi se nije dopao. Skakanje je kruto, double jump oseća se kao da nosite ranac pun cigala. Puzzle delova ima, ali su lake kao detektivski romani za decu i svode se na pritiskanje dugmića u pravoj sekvenci. Svet je linearan, bez otvorenosti, što je okej za 16-20 sati gejmpleja, ali brzo postaje repetitivno. Skill tree je pravi šou, tu morate da nađete specifičnog NPC-a da ga otključate, a ako ga promašite (što je lako u tim hodnicima), igrate bez nadogradnja. Ne, ne zezam se! Meni se to nije desilo ali sam čitao na više mesta da drugi igrači imaju ogroman problem sa ovim.

Crafting nije ništa bolji. Prikupljate materijale kao da ste u WoW-u, ali možete da napravite samo jedan potion, i to bez objašnjenja. Kao da su zaboravili da završe taj deo, ili su mislili da ćemo biti srećni sa gomilom beskorisnog loot-a. Ovo je još jedan pokazatelj da je razvojni ciklus ove igre naglo prekinut.

Lost Soul Aside je igra sa ogromnim potencijalom, rođena iz solo projekta koji je postao Sony-jev favorit, ali na kraju je ostala u nekakvom limbu, dovršena na pola puta. Priča pokušava da bude epska sa Kazerom i Arenom protiv Voidrax-a, ali ostaje površna i bez emocija, sa likovima koji su dosadniji od kišnog vikenda provedenog u rodbinskoj kući. U Priboju. I to nekom selu pored. Grafika je impresivna u animacijama i efektima, sa solidnim performansama na PS5-u, ali cutscene i zvuk pale zaostaju, sa abruptnim prelazima i drvenastim glasovima. Gameplay briljira u borbi sa raznovrsnim oružjima i bossovima, ali pati od repetitivnosti, lošeg platforminga, skrivenog skill tree-a i nepotpunog craftinga, što čini svet linearnim i frustrirajućim. Sve u svemu, ovo je zabavna akcija za fanove žanra, ali bez one iskre koja bi je učinila nezaboravnom.