Hitman 2 (2018)

Pre nekoliko nedelja, Hitman franšiza postala je punoletna. Još davne 2000. imali smo priliku da se upoznamo sa najpoznatijim ćelavcem u video industriji – Agent 47 i koji je otpočeo svoju jedinstvenu i genijalnu avanturu, koja je često bila upetljana u tehničke probleme i umršena ne tako sjajnim pripovedanjem. Kako god okrenemo, Hitman je svima ostao u srcu, i soft reboot franšize ne tako davne 2016. je bio odlična vest za fanove. Generalno gledano, to nije bio reboot po priči i dešavanjima, jer se ona nastavljala tamo gde se Hitman: Absolution završio, već u brendiranju, malo gameplayu i više načinu predstavljanja celog sveta, grafičkog endžina u kojem je rađen kao i celokupnoj prezentaciji i naravno, izvedbi ili, bolje rečeno, sandbox prilazu. Najbolja stvar je to što je Hitman iz 2016. stvarno izgledao kao zaseban naslov od prethodnih, kao da je malo uzeo korak unazad i otpočeo svoju priču od početka, što je upravo IO Interactive, kompanija koja stoji iza ovog naslova, i uradila.

Jedna razlika je bila, kao što smo pisali u našim opisima, to što je igra bila epizodnog tipa. Bolje rečeno, dobijali smo svaku epizodu na mesec dana. Taj sandbox svet, tj. koncept koij je IOI uveo je pružio to da provedemo nekoliko sati, pa čak i više, otkrivajući tajne svakog nivoa. Ipak, spori tempo izbacivanja igara nam je ostavila gorak ukus ove generalno sjajne igre.

Dve godine kasnije, stiže nam Hitman 2 (ne Silent Assassin) i odmah nam se prezentuje prva i najveća razlika. U odnosu na prošli naslov koji je bio epizodnog tipa, IOI se odlučio da sve epizode, odnosno, sve misije, mape, izbaci odjednom. Dakle, nema više čekanja sledeće epizode i neumornog prečešljavanja svakog nivoa dok ne naučimo svaku sitnicu o njemu i bukvalno se svi ne smorimo od broja uzastopnog prelaženja. Pored toga, koncept je ostao isti. Svaka od šest ponuđenih mapa vam donosi ogroman broj mogućnosti i prilika koje možete koristiti u toku igranja, da otkrijete načine na koje možete preći, odstraniti metu i pobeći sa mesta zločina. Imaćete dovoljno vremena da pronađete sve tajne ogromnog nivoa i sve gedžete koje možete kontrolisati, pa i uraditi sve izazove i sporedne zadatke koje vam igra nameće.

Generalno gledano, Hitman 2, kao što je bio i prvi deo, je igra strpljenja, istraživanja, pažnje i savršene egzekucije. Pored već rečenog, naravno da je na vama da odlučite kakav ćete prilaz imati. Poenta je ukloniti metu bez fizičkog mešanja drugih osoba ili bolje rečeno, ubiti metu bez ubijanja bilo koga drugog. Naravno da možete biti malo grublji i kositi sve pred sobom, ali sa svakim alarmom, težina i broj neprijatelja na mapi raste, te vam je teže da sprovedete završnicu u delo, tj. pobegnete sa lica mesta. Ipak, najlepši i najbolji osećaj u ovoj igri je kada uložite dovoljno vremena u opservaciji mape, neprijatelja, NPC-eva i ostalih učesnika, mudro isplanirate svaki vaš pokret i naravno, bacite se na egzekuciju. Kada smo spomenuli da je strpljenje ključna vrlina koju treba imati za ovu igru, nismo se šalili. Praktično, svi NPC-evi, bitni i nebitni, na mapi imaju svoju rutinu. Šta rade, kada i gde i praćenje njih i strpljivo analiziranje i pronalaženje te male i bitne šanse da se umetnete između tih rutina i ostvarite svoj cilj je ključno. Iz svega ovoga vidite da nema baš toliko puno novina u odnosu na deo koji je izašao 2016. godine. To je i stvar sa ovim naslovom, jer sve šta je pred nama je trebalo da bude deo druge sezone, kako je bilo najavljeno, a ne brendirano kao punokrvni nastavak. Igra jednostavno nema previše novina da bi je klasifikovali kao zaseban nastavak. Možda bi to bilo loše u slučaju nekih drugih naslova, ali ovde to nije slučaj.

Hitman serijal je sa igrom iz 2016. došao do, ako bismo mogli tako da kažemo, najbolje recepture za ovakvu igru. Ukoliko bi bilo šta drastično menjali, igra jednostavno ne bi bila dovoljno dobra kao ta. Uzeli su apsolutno sve šta su uradili za tih, tada šesnaest godina, i smestili u jedan fantastičan naslov. Sve šta bi moglo da se doda su neke sitne i ne tako bitne promene, interakcija sa predmetima i implementacija novih ideja rešavanja problema u igri, i to je praktično to. Upravo to i nudi Hitman 2, zategnuti gameplay, par novih stvari sa kojima možete da se igrate u toku prelaska ove igre kao i dosta novih načina završavanja misija .

Mehanika je jedna od bitnih činioca ove odlične igre. Jednostavno, da ona nije ovako ispeglana, igra ne bi bila to što jeste. Ipak, nije sve u tome. Kako bi se ta mehanika upotrebila, potrebni su ogromni i divni nivoi kakve su nam IO Interactive ponovo dizajnirali. Retko ko nije bio oduševljen skoro savršenim mapama iz prve sezone, sada već prvog dela. Taj sandbox sistem dizajniranja mapa nam je omogućio to da svaku istražujemo satima i satima i ponovo nađemo nešto novo, interesantno, do tada neviđeno, što se može iskoristiti u toku igranja za uspšean završetak misije. Hitman 2 počinje divnim predstavljanjem nadograđenog endžina sa noćnom mapom na Novom Zelandu, onda se nastavlja preko Majamija i trka formule, odake se selite na još jedno egzotično mesto, Kolumbiju. Od tog trenutka, kvalitet mapa, makar po nekom našem mišljenju, kreće uzlaznom putanjom. Dolazi nam Mumbai, gde možete efikasno koristiti novu mogućnost da se ”stopite” sa drugim ljudima, nešto kao što smo imali u Assassin’s Creed serijalu. Ukoliko vas neko traži, dovoljno je da uđete u gužvu i da ”nestanete”. Pored toga, ova mapa je možda i najveća u ovom delu i jednostavno moli za istraživanjem i otkrivanjem novih mogućnosti. Jeste da nikada nismo bili u Indiji, ali deluje da je IOI savršeno preneo atmosferu i taj neki šmek Mumbaija. Posle toga nam dolazi Whittleton Creek, mapa smeštena u predgrađu, koja neodoljivo podseća na jednu od misija iz, možda najboljeg Hitman naslova do 2016. godine, Blood Money. Velika završnica je na mapi u Bondovskom stilu. Usamljeno ostrvo, stene i velika vila, hiljadu načina da istražite kako možete završiti misiju.

Koliko god da je lepo elegantno prelaženje svake od navedenih mapa, toliko je uzbudljivo kada nešto krene po zlu. Taj adrenalin i pozitivna tenzija, dok pokušavate da se sklonite od ljudi koji vas traže, da im pobegnete i dođete do finalnog checkpointa, je neprevaziđen. Ta sitna greška koju uvek možete napraviti u egzekuciji, može ispasti najbolja i najuzbudljivija greška dok igrate ovaj naslov. Neke od misija imaju po nekoliko izlaznih checkpointa, a za svaki je potrebno da imate određene stvari koje možete sakupiti u toku prelaska misije. Pored toga, te ”mini misije” u jednoj ogromnoj su i dalje tu, a otvaraju se pažljivim osluškivanjem šta NPC likovi pričaju na mapi. U prethodnom delu su ih nazivali ”šanse i mogućnosti” kako sve možete preći misiju, ali ovde dodaju sporednu aktivnost koju ne morate rešiti, ali je poželjno ukoliko hoćete da istražite apsolutno sve tajne nivoa.

Grafički gledano, Hitman 2 jeste unapređenje u odnosu na prvi deo. Najveći fokus je stavljen na refleksije koje su sjajno odrađene u ovom naslovu. Toliko su dizajneri bili ponosni na njih, da se većina nivoa fokusira na taj tip refleksija. To znači da ukoliko NPC gleda u okean kroz prozor, zbog unutrašnjog svetla, mraka napolju, prozor će stvarati refleksiju enterijera. Ukoliko ”pokušavate” da se prišunjate otpozadi, NPC će, kao što biste i vi mogli, da iskoristi refleksiju, vidi vas i alarmira čuvare kako bi vas ”sredili”. Te sitne cake su prelpletene kroz svaku misiju, a ne vežu se samo za refleksije, već sve šta je interaktivno, da se primetiti ili ne na određenoj mapi.

Ipak, koliko ovaj naslov bio dobar, ipak postoji mana. Neko bi, kao npr. mi, očekivao veću interaktivnost u, da kažemo, drugom delu ovog preporođenog serijala, ali na žalost to nije slučaj. Nekako u kecu je bilo razbacano onoliko stvari sa koliko ste mogli da se igrate. Mapa nije bila prepunjena stvarima sa kojima ne možete da vršite interakciju, što je ovde upravo slučaj. Stvari koje bi vam bile logične da podignete, uzmete, ne možete. Razlog – jer su dizajneri tako odredili. Koliko god da vam igra nudi slobodu u rešavanju misija, toliko vas i ograničava sa interaktivnošću na mapama. Pored toga, nisu samo stvari koje možete da pokupite taj problem, već i objekti gde bi vam bilo logično da možete sakriti sebe ili telo onesvešćenog/ubijenog protivnika. Iz nekog razloga, to nije moguće svuda, ili okej da ne preterujemo, na mestima na kojima bi bilo logično da to uradite.

Povećavanjem mapa i dodajući još jedan nivo kompleksnosti, IOI je zaboravio da stvori interaktivnost sa dodatim elementima, što je malo veći problem i ubija imerziju u određenim trenucima. Čak i sa stim manama, u igri ima previše načina da ubijete vaše mete i ostale neprijatelje. Kada bi moglo da se interaktuje i sa ostalim stvarima koje su, na žalost, nepomične. Verujemo da bi svaka mapa tražila od igrača sate i sate studiranja.

Da ne zaboravimo, ukoliko imate Hitman iz 2016. godine na vašem nalogu na PS4, Xbox One ili PC platformi, možete odigrati sve nivoe redizajnirane sa nadograđenim grafičkim endžinom koji pokreće Hitman 2. Ovaj ”remaster” mapa je besplatan ukoliko ste vlasnici igre iz 2016. godine, a sasvim okej dodatak za sve one koji žele da se vrate prvobitnim mapama, koje su i dalje odlične u svakom mogućem pogledu.

Hitman 2 je odlična igra, solidan nastavak već postojećeg serijala, koji ne donosi mnogo toga novog, nego usavršava već postojeću formulu sjajnog naslova iz 2016. Novine koje su ubačene jesu možda marginalne, ali dovoljne da se sve spakuje u jedno novo, lepše pakovanje nego prošli put.