Dragon Ball Z: Kakarot (2020)

Nostalgija je moćna stvar. Danas smo u gotovo svim oblicima zabave bombardovani raznim reboot-ovima, remake-ovima i nastavcima franšiza kojima je zenit odavno prošao. Neki od njih su bili dobri, neki loši, ali je većini zajedničko to što su bili uspešni, jer gde nostalgija umeša svoje prste, objektivnost često nestaje. Toga su čelnici kompanija u industriji zabave itekako svesni i to koriste godinama, pogotovo tokom protekle decenije. Ako verujete u teoriju da ciklus nostalgije traje 30 godina, polako na red dolaze devedesete, a malo šta vrišti devedesete kao Zmajeva Kugla. Iako je serijal započet desetak godina ranije, najveću popularnost je doživeo tokom devedesetih pod imenom Dragon Ball Z.

Bandai Namco, tačni kao sat, i za ovu godinu imaju spremnu Dragon Ball Z igru, i ovog puta su jako odigrali na kartu nostalgije. To se videlo i u reklamnoj kampanji tokom koje su prikazivali sredovečne ljude koji se nakon napornog dana vraćaju kući i jedva čekaju da zaigraju Dragon Ball Z: Kakarot, prisećajući se svog bezbrižnog detinjstva kada je sve bilo sjajno i bajno, kada su se igrali Gokua, Krilina i Vegete, i kada su u potaji pokušavali da imitiraju pokret potreban za izvođenje Kamehame talasa (ko je gledao Zmajevu Kuglu, a kaže da nije – LAŽE!). Sve je to lepo, ali šta imamo kada nostalgiju ostavimo po strani?

Igra počinje tamo gde je počeo i DBZ anime. Goku, najjači borac na planeti, živi srećno i bezbrižno sa svojom novom porodicom, ali tome dolazi kraj kada se pojavi nepoznato biće iz svemira koje briše patos sa njim i otima njegovog malog sina. Goku nevoljno sklapa savez sa svojim dugogodišnjim neprijateljem Pikolom, uz teške muke uspeva da savlada nadmoćnog neprijatelja, ali pritom i gine. On nastavlja svoj trening u zagrobnom životu dok Pikolo uzima malog Gohana za učenika, sve u pripremi za sledeći napad osvajača iz svemira koji su još opasniji od prethodnog. Ostatak priče su verovatno i vrapci naučili do sad, a u ovoj igri ćete je iskusiti u potpunosti, od sage sa Sajoncima pa sve do kraja Buu sage (uz malo iznenađenje koje vas čeka na kraju igre).

Igra je u svojoj osnovi RPG. Na raspolaganju su vam dobro poznate lokacije širom planete kroz koje ćete uglavnom ćete voditi Gokua ili Gohana odrađivati razne misije koje će vam davati likovi iz DB univerzuma, kao i prolaziti kroz glavnu priču. Tu su prvi momenti kada će da vas udari nostalgija. Sećate li se Karinove kule? Tu je. Kuće Kornjačinog Vrača? Naravno. Pilafove bande koja je non stop u problemima? Sretaćete ih na nekoliko mesta. U igri postoji i cela enciklopedija svih likova i lokacija koji su se ikada pojavili u animeu, pa i stare slike iz ogirinalnog animea iz 1986. koje nisu ostavile ravnodušnim čak ni autora ovog teksta.

Svaka od tih lokacija je na prvi pogled bogata sadržajima. Male naseobine sa dobro poznatim ovalnim kućicama gde ćete sarađivati sa trgovcima, questovi, random neprijatelji, bukvalno hiljade kugli koje su rasute po celoj mapi koje služe za kupovinu i unapređivanje postojećih skillova, lokacije za trening… I to je manje-više sve što ćete raditi u igri, sa malim varijacijama u zavisnosti od lokacije na kojoj se nalazite. Na početku je sve to relativno zabavno, možda prvih 10-ak sati, ali kako je za prelazak igre potrebno bar tri puta toliko, verovatno će vam dosaditi. Osim nekoliko izuzetaka, questovi se uglavnom svode ili na “pobedi nekog random neprijatelja”, koji se često ne razlikuju od onih na koje inače nailazite na mapi, ili “pronađi nešto”, što će često opet da se svede na to da treba da se borite sa nekim. Naravno, niste u obavezi da sve to radite, ali tokom glavne priče može da se desi da naiđete na previše jakog neprijatelja, a to znači da ćete ipak morati malo da grindujete da bi ste ojačali. Monotoniju razbijaju pojedine mini igre, poput pecanja, bejzbola i lova na dinosauruse, a fanovi će posebno da cene adaptaciju jedne od najsmešnijih epizoda iz animea, kada Goku i Pikolo idu u auto školu. U određenom trenutku će vam se otključati i mogučnost da skupljate zmajeve kugle koje su rasute širom sveta, nakon čega možete prizvati zmaja da vam ispuni želju, kao što su dodatne pare, upgrade skillova, ali i mogućnost da oživite starog neprijatelja kako bi se ponovo borili sa njim.

Nov i zanimljiv aspekt igre predstavlja tzv. Community Board. Kada sretnete nekog ključnog lika i rešite quest za njega, on će postati lider svoje zajednice. Goku je tako lider Z boraca, Chi-Chi kuvarske sekcije, Bulma je zadužena za tehnologiju, itd. Kako budete dalje upoznavali likove, moći ćete da ih dodate u određenu zajednicu i, u zavisnosti kako ih rasporedite i spojite, ostvarite bonuse na vaše atribute i ojačate zajednicu. Za još bolje bonuse, sa likovima je bitno i jačati prijateljstvo, pa im možete davati poklone koje ćete nalaziti tokom cele igre. Chi-Chi ćete donositi kuvarske sastojke i kecelje, Gohanu i Krilinu uputstva za nove borilačke veštine, a Kornjačinom Vraču časopise za odrasle! Zmajeva kuglo, never change.

Vizuelno, igra izgleda odlično. Cel-shading tehnike stalno napreduju i ovo je, uz DB FighterZ, nešto najbliže animeu što ćete videti danas. Cutscene su lepo animirane i animatori su se potrudili da što bliže rekreiraju postojeće scene iz animea u nešto sažetijoj formi. Ostatak akcije je naravno prepušten samom gameplay-u. Borbe izgledaju spektakularno, sve pršti od eksplozija, specijalnih napada i transformacija, ali kada to ostavimo po strani, dolazimo do najvećeg problema igre.

Dragon Ball igre pucaju na široku publiku i sa te strane, kreatori igre su u pomalo nezavidnoj situaciji. Deca vole Zmajevu Kuglu i samim tim igra mora da bude jednostavna, ali treba zadovoljiti i starije igrače i fanove, a tu su se izgleda potpuno oslonili na nostalgiju da obavi posao. U već klasičnom maniru, tu je po jedan taster za udaranje, letenje, bacanje projektila, blok i punjenje ki-ja. Uz kombinacije R i L tastera, možete da izvedete neku od specijalnih napada ili se transformišete, ili aktivirate asistenciju nekog od boraca koji će često biti sa vama u misiji. I to je to. Zvuči vam poznato? Da, to je igra koju ste, uz blage varijacije, već igrali. Mnogo puta do sad. Neki možda i previše.

Dubine nema i borbe sa protivnicima se svode na to da ih ubijete pre nego što oni ubiju vas jer nema nekih posebnih načina na koji možete da nanesete ili izbegnete štetu. Boss bitke bar malo menjaju stvari jer će menjati perspektivu, terati vas da na različite načine u stilu mini igara izbegavate napade ili se nadjačavate energetskim talasima. Vizuelno je lepo, ali to prosto nije dovoljno. Ako ste neko ko periodično kupuje ovakve igre, na 4-5 godina, možda ćete i naći dovoljno razloga da prođete kroz sve ovo i zabavite se. Ali ako ste pre ovoga npr. igrali Xenoverse ili nesretni Jump Force, što se tiče gameplaya, nećete videti ništa novo i zanimljivo. Osim toga, da li nam je stvarno trebala još jedna igra koja, uz male filere, obrađuje istu priču kroz koju ste već prošli desetine puta?