Disintegration (2020)

Retko ko u industriji ima drugu šansu da uradi nešto šta je želeo na početku svoje karijere. Praktično, možda takvi timovi, ljudi više i ne postoje. Retko ko ispunjava svoje snove koje je imao kao klinac ili na početku svoje karijere jer se fokus uvek prebacuje na profit, ono šta ljudi žele, a ne kreatori igre, ono šta bi dobilo ogromnu publiku i generisalo nenormalno keša. Marcus Lehto je jedna od takvih osoba, ko-kreator mega popularne Halo franšize koji je počeo svoju karijeru sa jednom legendarnom, kultnom PC igrom Myth: The Fallen Lords. Strateški naslov gde su vam ponuđene jedinice sa kojima morate završiti misiju, bez base buildinga, bez resursa i ostalih stvari. Već u osnovi je ovaj tip strategije bio teži. Marcusov put se malo promenio od te davne 1997. Njegova sledeća igra dok je bio jedan od kreativnih direktora u Bungieu je trebala da bude strateška igra koja bi se dešavala nekoliko hiljada godina nakon Myth naslova, samo u svemiru i na drugim planetama. Ta ideja je vremenom evoluirala u igru koja je popularizovala pucačine na konzolama – Halo: Combat Evolved. Marcus je tako sa fokusa strateških igara prešao u boots-on-the-ground fazon, tj u FPS perspektivu.

Ta karijera nije bila uzalud, Halo se pozicionirao kao jedna od najpopularnijih i najprepoznatljivijih franšiza, a usput smo dobili i dva spin-off naslova u RTS fazonu, ali oni nikada nisu uspeli da zadovolje taj „itch“ koji je Marcus imao na početku svoje karijere. Nakon završetka svoje karijere u Bungieu, Marcus je odnosvao svoj studio V1 Interactive i započeo posao na igri koja bi bila ispunjivanje njegove prvobitne ideje vezane za Halo, makar u nekom obliku. Nekoliko godina nakon formiranja tima i rada na igri, posle prošlogodišnje E3 i Game Awards najave, stigao nam je naslov pod imenom Disintegration – mix FPS i strateške igre u jednom, sa uzbudljivim multiplayerom i sasvim solidnom akcijom.

Čovečanstvo je otišlo korak dalje od svega šta smo zamislili. Nastao je proces integracije. Svesni čovekov um prebacivanjem u robote je trebalo da reši probleme kao što je overpopulation naše zemlje, glad i još mnogi drugi problemi. Ipak, integracija nije baš protekla onako kako su svi zamislili. Dosta ljudi nije želelo da postane „robot“ dok su drugi želeli po svaku cenu da žrtvuju sve ljude i stvore od njih bića koja može živeti večno, koja može raditi večno, koja može služiti večno. Vremenom su integrisani ljudi u robote napravili svoj pokret sa kojim love sve preostale ljude i integrišu ih u mašine. Posle takve odluke, kako to obično biva, našala se grupa integrisanih ljudi koja je ipak želela da sačuva ljudskost u sebi, koja je želela da se i dalje drži za uspomene koje imaju i nađe načina da se desintegrišu iz robotskih oblika i prebace u organsko. Vi preuzimate ulogu vođe te male grupe, koja želi da sačuva čovečanstvo od raspadanja, bolje rečeno, pretvaranja u metalne kante i praktično je na vama težina celog ovog sveta i borba za ljudskost u svima nama.

Ideja oko priče je sasvim kul, nešto čega se realno svi plašimo već sada, ali realizacija iste u igri ume nekada da bude problematična. Ne znamo da li su to likovi ili možda način na koji se pripoveda ova priča, ali nešto jednostavno fali. Naravno, uvek je dobro da između misija poslušate članove vaše družine kako pričaju o trenucima kada su bili ljudi, kada su uživali na sunčanim plažama i u šetnjama, kada je svet bio drugačiji, ali nam se čini da problematika celog tog sveta nije stavljena u prvi plan, nego nekako pada u senku zbog drugih stvari koje su odlučene da budu fokus ovog puta. Naravno, jedna od tih stvari je gameplay.

Igra kombinuje FPS način izvođenja sa komandovanjem jedinica. Praktično vi podržavate vaše jedinice na zemlji pucanjem, moćima koje imate, koje su često ili lečenje, rafalna paljba i par drugih. Isto tako, na vama je da mikromenadžujete sve jedinice na zemlji, a ovo je i sama srž gameplay mehanike ove igre. Stalno pominjemo taj FPS RTS hibrid, ali u ovom slučaju totalno opravdano, jer ovu igru je nemoguće igrati samo kao FPS kako bi i bilo nemoguće igrati kao RTS, jer vaša aktivnost na bojnom polju je uvek bitna, vaše prisustvo je obavezno. Jedinicama na zemlji možete komandovati koga da napadnu, gde da se pozicioniraju i koju moć da iskoriste. Kada kažemo moći, isključivo mislimo na granate, bacanje štitova ili možda gravitacionog oblaka koje usporava sve neprijateljske jedinice u njemu. Na vama je da izaberete kojom ćete se taktikom voditi, da li ćete vi biti udarna igla vaše male armije ili ćete iskorišćavati gužvu ba bojnom polju kako bi zaobišli neprijatelja i napali sa boka. Generalno, gameplay mehanika je stvarno dobra i na vama je da je načinite zanimljivom. Igra sija na višim nivoima težine jer jednostavno na „normalnoj“ težini je možda čak i prelaka. AI se gubi, lako flenkujete i ubijate sve šta izađe ispred vas. Taktika i strategija apsolutno gube smisao kada igrate na taj način. Veća težina znači veći izazov i naravno zahteva veći fokus od vas. Bolje rečeno, bilo koja veća težina daje Myth osećaj koji je toliko nedostajao svih ovih godina. Tenziju i strah napraviti sledeći korak i stalno razmatranje kako napasti grupu vojnika koju vidite ispred vas.

Jedinice koje vodite na mapi mogu poginuti, ali na vama je onda da skupite njihov dog tag sa vašim grav-cycleom i oni će se sami respawnovati gde god se vi nalazite. Ovo bi možda bio problem da su mape zatvorenog tipa, što ovde nije slučaj. Mape su ogromne, a zbog toga nekada deluju često i prazne. Na vama je da odaberete trenutak kada ćete se povući i grupisati sa vašim jedinicama, smisliti sledeći napad dok čistite neprijateljske robote kako oni nadolaze jedan po jedan. Naravno, neprijatelji nemaju samo gruntove, već i teške jedinice a kasnije vas napadaju isto komandanti jedinica nalik vama, drugi gravcycle vozači koji umeju poprilično dobro da udare. Ta praznina na mapama daje taj old school osećaj, ali sa druge strane je nekako nejasno zašto je to dozvoljeno sa dizajnerske strane u 2020. godini. To je jedna od mana, ali ne i dealbreaker. U igri postoje toliko različitih mapa i okruženja da ćete jednostavno zaboraviti koliko je jedna misija bila ambijentalno prazna dok jurišate u drugoj misiji.

U toku misija ćete sakupljati i delove kojima možete nadograđivati vaš gravcycle kao i vaše saborce. Nadogradnje su poprilično straight-forward i vidi se da su ubačene tu čisto da bi kliktali na nešto između misija. One odlikuju brže respawnovanje, veći damage kao i mnoge druge parametre koji će vam pomoći u bitkama. Isto tako, u toku misija ćete nailaziti na nove gravcycle a svaki do njih će se nekako razlikovati od prethodnog – nebitno da li će biti sporiji ali ubojitiji, da li je konstruisan isključivo za support jedinica iliti za uništavanje neprijatelja. Mala mana je to što vi nećete moći da birate koji gravcycle želite da koristite u toku misije, već će igra birati za vas u odnosu šta trenutno igrate.

Igra često ume da postane poprilično haotična, ali na vama je da iskontrolišete taj haos i preuzmete inicijativu u njemu. Za početnike će možda biti problem raditi više od jedne stvari istovremeno, te će se fokusirati ili na pucanje ili na strategiju, bez dopunjavanja sa drugim mogućnostima koje su vam date na početku. Možda će trebati malo više vremena da igra klikne sa vama, ali kada se to desi, sledi vam oko 15h solidne zabave.

Pored kampanje tu je i Multiplayer koji smo imali prilike da probamo još u Closed Beti fazi. Sada, MP je mač sa dve oštrice u apsolutno svakom smislu. Ako je SP kampanja umela da bude haotična u trenucima, računajte da je ovo x10 u apsolutno svakom smislu. U igri imate nekoliko modova koji su prilagođeni za ovaj tip igre, mod nalik Team Deathmatchu, Capture The Flag i Control – jednostavno rečeno. Svaki tim se sastoji od pet igrača sa svojim squadovima od po četiri grunta na zemlji. Sada tu nailazimo na problem, jer to je PREVIŠE jedinica na jednom ekranu, previše haosa koji je nemoguće kontrolisati, te se bitke često svode na napucavanje dva ili više gravcyclea odjednom. Ono šta je dobro je da je moguće birati jedan od devet squadova na početku, bolje rečeno, timova. Svaki tim se razlikuje od prethodnog po damageu koji zadaje, brzini, načinu na koji treba da kontrolišete svoju grupicu u bitkama. Upravo zbog toga, MP u Disintegration vam daje mogućnost da dosta toga istražujete dok ne nađete šta stvarno funkcioniše za vas. Moramo da napomenemo da je često komunikacija presudna kao i da je „snaga u broju“ kako bi rekli, tako da ako nemate dobru taktiku za flenkovanjem ili jednostavno niste sigurni kako treba da nastupite u bitci, najbolje bi bilo da se držite vaših saigrača i pucate tamo gde oni kažu.

Što se tiče grafike i zvuka – obe stvari su odrađene sasvim solidno, sa fokusom na zvuk. Grafika jednostavno može da prođe za današnje standarde, ali nije to ništa šta nismo videli do sada. Čak smo u trenucima mislili da određene stvari mogu bolje da se odrade. Što se tiče zvuka, on je odlično odrađen, makar kada su efekti u pitanju, dok je dijalog saboraca, pogotovo u bitkama, odrađen nekako lenjo ili jednostavno, nije bilo dovoljno ljudi koji bi mogli da ispeglaju sve i plasiraju maksimalno polished proizvod.