Bioshock The Collection – Serijal remasterovan za NextGen

Bioshock je sigurno jedan od najuticajnijih, najboljih serijala igara koji su se pojavili na prošloj generaciji konzola. Iako po mnogima predstavlja duhovni nastavak System Shock igre, koja se na žalost zaglavila kod drugog dela, Bioshock naslovi su bili puni originalnih ideja, zapakovanih u odličnu atmosferu sa sasvim solidnom pričom, koja je držala sve igrače prikovane za monitore. Glavni kreator franšize Ken Levine je, nažalost, svakim sledećim delom degradirao kvalitet Bioshock naslova, kako grafički, tako i na polju gameplay mehanike. Bolje rečeno, igračka zajednica je poprilično podeljena oko toga koji deo je najbolji, ali moramo da se ogradimo – apsolutno ni jedna igra u serijalu nije loša. Najnižu Metacritic ocenu ima dvojka, po mnogima najslabiji deo, a srednja ocena je svega “88” bazirano na preko četrdeset publikacija. Za razliku od prvog i drugog dela, čija se radnja dešavala u gradu ispod vode, Infinite se okušao u avanturi među oblacima. On važi za možda najkompleksniju igru u serijalu, naslov u koji je uloženo apsolutno najviše truda i novca, ali i pored svega toga, jednostavno nije mogao da nadmaši grandioznost i lepotu prvog dela.

Kako to obično biva u ovoj generaciji konzola, dočekali smo i remaster izdanje ove tri igare, pod imenom Bioshock Collection. Za PC igrače verovatno totalno nepotrebno, dok za konzole i nije tako, jer pored nedostatka backwards compatibility mogućnosti na PS4 i Xbox One, tri Bioshock igre su makar kod te publike poprilično lepo dočekane. Sa druge strane, PC igrači su više izgubili nego što su dobili ovim remasterom. Izbačen je bolji zvuk, neki efekti su “poboljšani” kako kažu ljudi iz 2K, a jasno se vidi da u određenim situacijama igra izgleda gore nego u originalu. U svakom slučaju, iskoristićemo ovu priliku da se podsetimo kompletnog Bioshock serijala, pa da krenemo od početka…

Bioshock (2007)

Prvi deo ove franšize je obeležio početak nečeg fantastičnog na prošloj generaciji konzola. Svi su želeli novu System Shock igru, FPS naslov koji je pun RPG elemenata, odlične priče, savršene atmosfere i više nego dobrog ambijenta. U vreme kada su dominirale pucačine iz vremena Drugog svetskog rata ili aktuelnih borbi Američke vojske, FPS koji se dešava u fiktivnom gradu na dnu okeana je bio apsolutni hit u najavi.

Radnja u Bioshocku se dešava 60tih godina prošlog veka u gradu Rapture. Tajkun Andrew Ryan je sagradio grad sredinom 40tih za društvenu elitu, gde će živeti i raditi, daleko od običnih smrtnika i radničke klase. Dno okeana često sadrži tajne za koje niko ne zna, tako su i ovde naučnici pronašli supstancu pod nazivom ADAM, koja se nalazi u morskim puževima. Tom česticom su bili u mogućnosti da naprave plazmide, čijim su ubrizgavanjem dobijali nadljudske sposobnosti. Jedini problem je bio u tome što su učestalim korišćenjem ljudi postajali ludi, nenormalni zavisnici. Naučnici su tražili razne načine kako bi što brže sakupljali ADAM supstancu i otkrili su poprilično bizaran način za to – da devojčicama usade specifične morske puževe u stomak, kako bi mogle što bolje da sakupljaju dragocenu supstancu (…the fuck?). Problem je nastao kada su korisnici ADAM-a počeli da zahtevaju veće i veće doze, kao svi zavisnici, i praktično počeli da love devojčice, nazvane “Little Sisters”. Zbog toga su naučnici konstruisali Big Daddies, mutirane ljude u specijalnim odelima koji su branili Little Sisters. Vremenom se haos raširio celim Rapture gradom.

Vi ste u ulozi Jack-a, lika koji je slučajno naleteo na Rapture kada mu se avion srušio iznad tog grada. Jack se tada našao u poprilično komplikovanoj situaciji, na neki način u sredini građanskog rata između zavisnika sa jedne, i Big Daddies / Little Sisters sa druge strane. To bi bilo to što se tiče postavke priče u prvom Bioshocku, a sada ćemo se prebaciti na gameplay, promene i ostale “sitnice” koje krase prvi deo ove remaster kolekcije.

Bioshock je bio skroz dobar sa tehničke strane, obzirom da je poprilično rano izašao na konzolama prošle generacije. Iako je igra koristila Unreal Engine 2.5, sve je izgledalo sasvim lepo, šta više i dan danas izgleda odlično. Na PC-u je situacija bila još bolja – teksture bolje rezolucije, bolji efekti i više detalja bili su samo sitnice koje su pravile razliku u odnosu na tadašnje konzole. Broj frejmova po sekundi nećemo ni pominjati. Od kada je najavljen backward compatibility program na Xbox One konzoli, želja skoro svih igrača je povratak Bioshock franšize, jer je to jedan od retkih serijala kome se igrači vraćaju posle određenog vremena. Na PS4 konzoli je problem bio to što BC program nije ni postojao, tako da je logični sled događaja bio da se napravi kolekcija remastera za ove dve konzole.

Sada, kada je ta dugo čekana kolekcija ispred nas, možemo videti koliko je port prvog nastavka “dobar” na trenutnoj generaciji konzola. Ukratko rečeno –  loše je. Nekako je nelogično da okrivimo to što je ovo prvi naslov u serijalu, ali hajde da na trenutak mislimo da su sa nekim razlogom najmanje pažnje obratili na ovaj deo. Zanimljivo je to da je prvi Bioshock izgledao primetno bolje na konzolama od drugog nastavka igre. Bio je prenatrpan efektima, detaljima i stvarima koje su obarale performanse, tako da je često radio poprilično loše na obe konzole u to vreme. Pored svega toga, nelogično je da se izbace svi efekti i nekako promeni artistic style koji je krasio igru na PC računarima od pre skoro 10 godina! Po 2k-u svi ti efekti su izgleda neizvodljivi na ovoj generaciji konzola? Ili je možda ipak lenjost u pitanju?

Neko bi rekao da je ovo samo dizajnerski izbor drugačije palete boja i osvetljenja, ali vidno je da nije tako. Fale stvari, detalji, efekti, pa čak i gustina vode u nekim delovima. Osvetljenje je totalno osakaćeno, mnogi delovi nemaju refleksije na podu, cela igra izgleda bledo. Izbačen je volumetric smoke, ili bolje rečeno onaj dim u igri koji je bio deo atmosfere na svakom koraku i zamenjen je, pa… ničim! Ceo “ambijent” Rapture-a izgleda isprazno i ne kao u originalu. Tu su stvari koje su poboljšane – 60fps lock, bolje teksture ili u nekim delovima totalno drugačije, veći FOV za sve igrače, fizika koja se isto renderuje u 60fps-a i još neke tehničke stvari koje, eto, poboljšavaju fluidnost i užitak ukoliko se fokusiramo samo na njih. Bilo kako bilo, Bioshock je bio znak da možda ne treba očekivati previše od ove kolekcije, jer smo bili poprilično razočarani svime šta smo videli. Igra izgleda oštrije, ali to nekako ne prija ovom naslovu. Default izgled je bio i više nego dovoljan, nije bilo razloga menjati stvari na tom polju.

Kada čekate remaster za jednu od svojih omiljenih igara iz prošle generacije, očekujete unapređenja koja će vas oduvati i prikazati stari naslov u novom svetlu. Logično je, zar ne? Ipak, sve se to sada vrti na novom hardware-u, na konzolama koje su izašle pre skoro tri godine. A onda kada dobijete bledu kopiju, igru koja je ekvivalent low podešavanjima na PCu, u tom trenutku se opasno smorite, što se desilo nama uz prvu igru iz kolekcije.

Bioshock 2  (2010) 

Priča se ovde dešava oko deset godina nakon završetka originala. Vi ste ovoga puta u ulozi Subject Delta – Big Daddy-ja koji je zapušten od strane svog kreatora. Kakva se situacija razvila u Rapture-u? Probuđeni ste, i treba da otkrijete šta se dešava i koja je vaša svrha u ovom totalno nepoznatom mestu.

Prvi Bioshock je kako smo rekli bio isuviše ambiciozan pokušaj za Irrational Games da prikažu sve što su želeli na konzolama prošle generacije, tako rano u životnom veku. Upravo zbog toga su nekako smanjili doživljaj za dvojku i na mnogim poljima degradirali grafiku i kompleksnost gameplaya, dok su mehaniku načinili bržom. Na kraju smo dobili još jedan odličan Bioshock naslov, koji, nažalost, nije mogao da parira prvom delu. Imao je svoje momente, i igra jeste odlična, ali na kraju, Bioshock 2 ipak važi za “najslabiji” naslov u franšizi.

Što se tiče remaster verzije, ona je poprilično dobro odrađena. Drastično bolja od keca, a skoro identična sa Infinite naslovom, što ćemo videti u nastavku teksta. Najveće promene su u tome što je gameplay tečniji zbog 60fps locka, ali tu su ponovo neke stvari koje su nam bile nejasne. Ovaj deo je, hvala Bogu, zadržao osvetljenje koje je krasilo ovaj naslov i u PC verziji, kao i skoro celokupan izgled ostalih objekata i tekstura. One koje nisu iste su naravno unapređene u višoj rezoluciji, kako i dolikuje jednom ovakvom remasteru. Slika i u ovoj igri u kolekciji je dosta oštrija i jasnija, i ponovo kvari vibe doživljaja i atmosfere. U nekim scenama fali kompleksnost koja je bila u originalu, tačnije detalji. Ne znamo da li to ima veze sa tim što su svi resursi posvećeni boljim teksturama, ali tužno je da vidimo da hodanje po dnu okeana izgleda tako isprazno, nešto slično kao i u prvom delu ovog remastera. Ipak da ne bude sve tako crno, čini nam se da su sve površine doživele ozbiljan upgrade. Igra na PCu koristi “Normal Mapping” kako bi renderovala pod i slične površine, dok ovaj remaster koristi nešto šta najviše liči na “Parallax Occlusion Mapping” na srpskom – efekat renderovanja površina koji dodaje 3D izgled, tj. dubinu, oštečenja i određeni reljef, posebno uočljivo na podu u ovom slučaju.

Kada ga uporedimo sa prvom igrom ove kolekcije, Bioshock 2 je poprilično okej port. Većina stvari su zadržane ili unapređene. Najveći žal ostaje za tim što se današnje konzole i dalje muče sa održavanjem stabilnog 60fps-a, pogotovo ako se setimo da smo svi mogli da furamo ovu igru uz prosečne kartice čak i kada je ona izašla, pre šest godina! Možemo samo da se nadamo da ćemo možda na sledećoj generaciji konzola dočekati još jedan remaster koji će izmiksovati efekte iz PC verzija sa 1080p rezolucijom i stabilnim 60fps lock-om. (prim. urednika – pre bi se nadao 4k remasteru u 30fps jer u tom smeru industrija ide lol)

Bioshock Infinite (2013)

Za razliku od fantastičnog podvodnog sveta, radnja Infinite se dešava u gradu među oblacima. Irrational Games nekako znaju da idu samo iz krajnosti u krajnost, bez bilo kakve potrebe da bace pogled na ono šta je između. Ovaj deo franšize nije dobio apsolutno nikakvo poboljšanje na PC-u. Moglo bi se reći totalno očekivano, uzevši u obzir da je igra izašla 2013. godine. Sa jedne strane to nije tako skoro, dok sa druge, ipak, i ne tako davno da bi tehnologija značajno napredovala, tako da nije bilo potrebe za većim promenama. Infinite je i dan danas više nego okej na PCu, a izgleda da će tako i ostati do daljnjeg.

Radnja Infinite se dešava nekih pedesetak godina pre prvog Bioshock naslova. Nije direktno povezana, ali tu su reference koje se mogu logično povezati sa nastankom Rapture-a. Ipak, svetovi su totalno drugačiji da bi se svrstali u isti univerzum, ali ukoliko postoji mogućnost paralelnih univerzuma, onda bi Bioshock kec i Infinite uspeli da nađu dosta toga što ih povezuje u nekoj od verzija multiverse-a. Nakon igranja prvog i drugog dela, i onda skakanja u naručje “trećem” delu, dobijamo čudan osećaj da se Ken Levine osećao poprilično klaustrofobično u Rapture-u, i da je odlučio da napravi avanturu što dalje od vode, negde gde će sa jedne strane imati premalo veza sa tim gradom, a sa druge ipak idejno biti povezani. Ponovo naglašavamo, dno okeana i nebo su totalno dve različite krajnosti, ali imaju dosta velike sličnosti ukoliko pažljivo prelazite sve tri igre. Naravno, najbolje bi bilo igrati sve po redosledu izlaska, samo tako ćete ceniti suludi kraj Infinite-a, i na neki način totalno drugačije gledati sve što ste doživeli u prethodnim Bioshock naslovima.

Infinite je definitivno najlepša igra u serijalu. Irrational Games su naučili na svojim greškama i  vremenom otkrili kako da iskoriste maksimum iz engine-a. Pošto je izgledala najbolje od sve tri igre na starim konzolama, to je i slučaj u ovom remasteru. Igranjem smo dobili osećaj da je razvojni tim imao najmanje posla u “remasterovanju” ovog dela, što je dobra stvar. Ipak,  frejmrejt je povremeno nestabilan, a tu su još neke gluposti, nelogične za remaster ovog tipa, slična situacija kao sa prva dva dela u ovoj kolekciji.

Ovo je (za sada) poslednji deo u serijalu, i bez spoilovanja kraja ne vidimo kako bi mogli  da nastave priču sem da baš ne pokušaju da naprave neku vrstu abominacije, ili možda u sledećem delu naprave igru smeštenu na zemlji, za promenu. Mada, nekom potencijalnom nastakvu priče ne pomaže mnogo ni situacija sa Irrational Games studijom i Kevin Levine-om.

Remasterovani Infinite je, vizuelno, skoro identična igra kao na PC-u, što znači da je port, makar što se tiče efekata, odlično odrađen! Okej, tu je ponovo nedostatak AF filteringa na PS4 konzoli, nešto što muči naslove na ovom sistemu, praktično od izlaska, kao i manji nivo Post Processing efekata, tako da neki udaljeni izgledaju bolje na PCu nego na novim konzolama. Generalno, igra na njima izgleda skoro kao na najvećim podešavanjima na PCu. Poprilično nam je onda nejasno zašto izgleda najbolje u kolekciji – a onda smo se setili da je samo ovaj nastavak rađen u Unreal Engine 3, tako da je ceo posao portovanja sigurno bio dosta lakši nego sa ranijim naslovima.

Ipak, remasterovani Infinite ima najveći problem u jednom aspektu, a to je framerate. Nikako ne možemo reći za ovu verziju da je fluidna u svakom trenutku. Od početka ovaj naslov pati od kočenja, seckanja i čudnog preskakanja frejmova. Sve to dosta liči na probleme koje je Infinite imao i na PCu odmah nakon izlaska, izgleda kao da su portovali prvu verziju koju su izbacili za PC, što je morate priznati, malo verovatno uzevši u obzir da su tu svi DLC-ovi. Problemi sa framerate-om mogu biti relativan pojam, nekome je prihvatljivo da pada po 5-10, a neko primećuje i pad od 3 frejma po sekundi. Nažalost, ovde ta brojka ide i do 20 i više frejmova pada. To nekada ume da boli, ne samo vašu dušu što ste dali pare za ovakav port, već i oči. Ono što je najzanimljivije je to da Xbox One verzija često radi bolje od PS4. Mada generalno gledano, obe verzije rade loše, tako da vam je svejedno na čemu ćete odlučiti da igrate ili koju konzolu uopšte posedujete.

Bioshock Collection je nešto što su fanovi želeli od izlaska novih konzola, razlog da ponovo posete Rapture i Columbia gradove. To su i dobili, ali sa totalno izmešanim tehničkim i grafičkim “dostignućima”. Ukoliko ste do sada posedovali konzole, onda je skroz okej da pokupite kolekciju i podsetite se kako je sve izgledalo nekada davno. Ukoliko ipak imate PC, dobićete inferiorniji proizvod od onoga koji već imate na računaru.