Avatar: Frontiers of Pandora (2023)

Za ljubitelje čuvenog filma Jamesa Camerona poslednje dve godine su bile sjajne – prvo su dobili nastavak filma posle 13 godina, a potom i open-world igru u kojoj i sami mogu da postanu plavi džin sa pletenicama i urone u ogromni šareni svet Pandore! Kad sam čuo da Ubisoft sprema igru koja će nas baciti u univerzum Avatara očekivanja su mi bila jasna: open-world shooter gameplay, fantastična grafika i ogromna mapa prepuna detalja za koju će mi trebati par desetina sati kako bih je istražio u potpunosti; ispostavlja se da su mi pretpostavke bile tačno u metu.

Dobra vest za one koji još uvek nisu gledali filmove je da ne moraju da imaju ikakvo predznanje kako bi uronili u priču Frontiers of Pandore, priča je smeštena 15 godina nakon dešavanja prvog dela tako da se dešavanja filma minimalno spominju ne otkrivajući bilo kakve spoilere. Glavni protagonista je Na’vi nepoznatog imena koji je kao siroče završio u takozvanom TAP programu – usvojili su ga ljudi da bi ga odgajili po svome i naučili ljudskim običajima i vrednostima kako bi ga koristili kao vezivno tkivo između ljudi i rase Na’vi koja naseljava Pandoru. Sticajem neočekivanih okolnosti, jednog dana svi učenici iz TAP programa bivaju primorani da pobegnu kako bi spasili žive glave i tako po prvi put u životu dobijaju priliku da se otisnu daleko od ljudi i sretnu sa slobodnim pripadnicima njihove rase kako bi otkrili ko su oni zapravo. Na njihovu žalost, vremena za razgledanje nema jer su ljudi došli u još većem broju naoružani do zuba te se brže bolje priključuju snagama otpora kako bi spasili svoj dom od zlotvora koji su rešili da ga kolonizuju i unište. Šta ih čeka dalje – otkrićete sami kad budete igrali!

Ono što iznova i iznova govorim za Ubisoftove igre je da će ambijent biti savršen i još jednom su opravdali poverenje! Gledajući filmove, Pandoru sam doživeo kao jednu ogromnu prašumu prepunu raznobojnih biljaka i prelepih pejzaža kroz koje bi bilo divno pentrati se u prvom licu i upravo to smo i dobili u igri. Western Frontier je ogroman i sadrži mnogo detalja koje vredi pogledati, a istraživanje znatno olakšava činjenica da su Na’vi vrlo spretni i da se veru k’o Tarzan po lijanama tako da nije potrebna čitava večnost da bi prešli mapu. Takođe grafika nije izneverila, vrlo je zahtevna (da ne kažem najzahtevnija koju sam video do sad) ali izgleda fantastično, toliko je živa i prepuna boja!

Što se gameplaya tiče, jako me podseća na Far Cry serijal: first person shooter igra sa razvijanjem oružja i alata tehnikom štapa i kanapa. Kako bi olakšali sebi život morate skupljati sirovine tako što lovite životinje, berete biljke i skupljate materijale iz raznih kutija – sve kako bi mogli da craftujete nove alate ili nadograđujete stare. Kao što rekoh, slično Far Cry, Tomb Raideru, pa čak i RPG delovima Assassin’s Creeda. Arsenal oružja u igri mi se dopada, Na’vi lukovi su zapravo dovoljno jaki da strele bez problema mogu probiti čeličnu konstrukciju neprijatelja, da ne pričam o bacaču koplja ili nagaznih mina, ali ako ipak više volite vatreno oružje tu su „šotka“, nekolicina automata i povrh svega bazuka, ooo da!

Pored razvoja oružja i alata imamo i razvoj samog lika u obliku skill drveta sa nekolicinom različitih grana-oblasti koje popunjavamo skupljajući skill poene kako priča odmiče. Što bi se reklo sigurica, formula koja se već toliko puta dokazala kao uspešna je ubačena još jednom u obliku čuvenog Drveta duša.

Ubedljivo najbolji deo igre je letenje, bilo da hoćete da se opustite i razgledate pejzaže prijatelja ili da čistite neprijateljske helikoptere sa radara, tu je vaš krilati prijatelj ikran da pomogne. Kao i sa svakim drugim ljubimcem prvo ga morate pripitomiti i trenirati, ali kad postane vaš olakšaće vam život šta god radili, da ne pričam koliko će postati zabavnije.

Glavna priča traje petnaestak sati što je sasvim korektna dužina, međutim koliko god da sam se trudio da joj se posvetim nije uspela da mi zadrži pažnju, dobrim delom zbog toga što svi likovi imaju sličan izgled i imena tako da se čovek jako brzo pogubi ko je ko. Takođe nikako ne pomažu ni polumrtvi dijalozi bez ikakve emocije, koliko god da sam pokušavao da se uživim u priču, jako brzo sam došao dotle da jedva čekam da se završi cinematic i da se uhvatim akcije da me razbudi. Smatram da je osnova priče odlična i da ima fantastičan potencijal za razvoj likova, ali mi je utisak pokvario slab voice acting i činjenica da mi treba papir i olovka da bih zapamtio likove…