Posle spektakularnog uspeha svoje inovativne Wii konzole koja je ugledala svetlo dana davne 2006. godine, Japanski gigant Nintendo povećao je očekivanja kako sebi, tako i velikoj masi gaming publike za izbacivanjem njegovog naslednika koji će sve to još više nadmašiti, biti isto tako kreativan, a ujedno i ispraviti sve nedostatke prethodne konzole. Nakon 6 godina čekanja i to se dogodilo… na tržište je krajem 2012. godine pušten u prodaju njegov naslednik pod nazivom – Nintendo Wii U, i to u dva osnovna paketa: BASIC SET i PREMIUM PACK.
Ta dva paketa su se razlikovala ne samo po boji, nego i po veličini memorije konzole, kao i samog dodatnog sadržaja u njima. U BASIC paketu dolazila je konzola bele boje, koja je u sebi imala 8GB internog prostora za skladištenje podataka, Sensor Bar za “hvatanje” pokreta, strujni adapteri za punjenje džojstika i konzole, i HDMI kabl. U drugom PREMIUM paketu, koji odlikuje crna boja (ali i veća cena nego prethodni paket), jer u sebi sadrži nekoliko dodatnih stvari: veći interni prostor (veličine 32GB), dva stalka za gamepad (jedan običan stalak + drugi koji ujedno sluzi i kao punjač ), Nintendo Land igru, kao i dodatni stalak za samu konzolu.
Ono što svakome prvo upadne u oči kod ove konzole je svakako prateći kontroler pod službenim nazivom – Wii U GamePad. On donosi pravu revoluciju igranja na kućnim konzolama, koju i dan danas nema ni jedna konzola na tržištu. Upravljač koji je ujedno i tablet je nešto do sada neviđeno, i Nintendo je opet pokazao svoju raskošnu inovaciju u svetu igara. Za svoju veličinu je iznenađujuće lagan, i dobro leži u rukama tako da nema zamaranja dlanova/prstiju nakon dužeg držanja. Treba malo privikavanja na njega (posebno mlađim uzrastima) jer je veličine skoro kao i sama konzola, ali period prilagođavanja je kraći nego što očekujete.
Wii U GamePad u sebi ima ugrađen dosta kvalitetan LCD ekran (15.7 cm veličine) koji je osetljiv na dodir, ima dobru oštrinu prikaza slike i kvalitet boja (kao na 3DS-u recimo), uz visoku preciznost i odličnim odzivom prilikom dodira ekrana. Ono što na početku čudi je da Nintendo nije ubacio podršku za više dodirnih tačaka, kao na običnim tabletima, recimo kada povećavamo/smanjujemo sliku koristeći dva prsta, toga ovde nema ali u praksi sa igrama i ne predstavlja prevelik nedostatak. Sjajna stvar je to što se sa GamePad-om mogu igrati Wii U igre bez potrebe da se uključuje TV – spas za japanske porodice sa jednim televizorom u njihovim malecnim stanovima.
GamePad pored dve analogne palice i već standardnih komandi za sve konzole, u sebi ima ugrađen još i akcelerometar, žiroskop, vibraciju, kameru, mikrofon, stereo zvučnike, a uz njega dolazi i stylus olovka za korištenje ekrana. Ono što je ugrađeno još u sam GamePad je i baterija koja ima kapacitet rada od maksimalno 3h u komadu… premalo ili dovoljno? E, to već zavisi od samog igrača do igrača, nama je recimo to sasvim dovoljno vreme pre nego što ga odložimo na stalak punjača. Domet signala GamePad-a sa konzolom je bas velik, i neće biti problema da se poprilično udaljite na otvorenom prostoru (bez puno prepreka i zidova), što je dobro, ali i zgodno ako vas recimo “stisne” u stomaku pa nastavak igranja odradite bez problema u WC-u (pod uslovom da živite u kući gde su zidovi od papira). Treba reći da samo neke igre podržavaju igranje na ekranu GamePad-a, dok druge ne podržavaju mogućnost samostalnog igranja bez TV-a. Na GamePad-u su ugrađene i TV funkcije (samo osnovne) pa ga možete koristiti i kao daljinski upravljač… jako zgodna stvar i šteta što nema više opcija što se toga tiče, ali i ovako je poprilično korisno.
Pored veoma interesantnog GamePad-a, Wii U krasi i sjajna podrška za stare Wii igre i prateću opremu za taj sistem. Jer, ko ne voli da ima dve konzole u jednoj za iste pare, zar ne? I ne samo to, ako ste jedan od igrača koji je tu, dosta uspešnu generaciju, nepravedno preskočio, eto vam i to kao dodatni motiv kupovine Wii U konzole da sada to ispravite i počastite sebe sa mnogobrojnim kvalitetnim Wii naslovima, i uživate u dvostrukom Nintendo iskustvu sami ili sa vama dragim ljudima.
Wii U konzola je vrlo tiha i skoro pa nečujna tokom rada, i što je najbitnije, nema pregrejavanja komponenti tako da je duži vek trajanja same konzole siguran. Sve je puno bolje odrađeno nego recimo kod prvih modela konkurencije (PS3/Xbox360), ali jedina mana koja se može pripisati Nintendo-u je kvalitet plastike konzole i GamePad-a. Naime, ona je glatka i sjajna tako da na njima ostaju vrlo lako tragovi prstiju i prašine (to je posebno izraženo kod crnog PREMIUM modela) tako da budite spremni na često čišćenje ukoliko ne želite da vam konzola i kontroler izgledaju prljavo.
E sad, šta se krije ispod haube same Wii U konzole? Pa, tu i jeste nastao po mnogima velik problem odmah u startu, jer kada su se pojavile specifikacije same konzole koje su bile vidno “ispod proseka” za tu 2012. godinu, i bilo je svima jasno da se Nintendo sa svojom “next-gen” konzolom može boriti i u nekim segmentima biti čak i bolji sa prošlom generacijom (PS3/Xbox360), ali da se sigurno neće dobro provesti u direktnoj borbi sa novom konkurencijom. Samo godinu dana od izlaska Nintendo Wii U-a, pojavili su se i pravi next gen sistemi, PlayStation 4 i Xbox One, i sa tim je sve to i službeno potvrđeno… Nintendo je izgubio next-gen rat bez da je borba i počela.
Te “ispod proseka” specifikacije su: Trojezgarni IBM multi-core procesor sa brzinom od 1.24 GHz, 2GB rama (od kojih je samo 1GB dostupno za igre), DDR3 memorija, i AMD Radeon grafička kartica 4xxx serije koja omogućava puštanje popularnih multiplatformer naslova isto kao i last gen konkurencija (npr. Assassins Creed 3, Mass Effect 3) kao i bolje izvođenje nekih igara (npr. Call of Duty: Black Ops 2) koje je puno bolje i zanimljivije odigrati u multiplayer-u na Wii U sa iskustvom sa dva ekrana. Tu je još nekako i pokazana moć ili bar ravnopravnost sa konkurencijom kod tih starijih naslova, ali pravi dokaz nemoći za dalju next-gen borbu Nintendo-a sa ovom konzolom videli smo na primeru novije igre pod nazivom – Project Cars.Wii U hardware je kreatorima popularne simulacije pravio velike probleme u postizanju i osnovnih 30 FPS-a, i nakon nekoliko odgađanja i silnih pokušaja da se to ipak nekako “strpa” i pokrpi na jedan Wii U medij, Project Cars je ipak na kraju morao biti otkazan. Veliko razočaranje za sve, ali i brutalna realnost mogućnosti ove konzole za današnje nex-gen naslove i standarde. Tako da niko nije iznenađen time što je Nintendo veoma brzo najavio da je počeo sa radom na svojoj novoj konzoli (Nintendo NX) jer je uvideo da ovako više nema smisla ulaziti u bilo kakvu trku, pa čak i razmišljati o tome, jer se uspeh Wii-a nije ponovio.
Na Wii U konzoli se pored jednog ulaza za 12-centimetarske optičke diskove (standardna CD veličina) nalaze i dugmići POWER/DISC EJECT/SYNC. Tu su nam još četiri USB ulaza, ulaz za SD memorijske kartice, Video ulaz koji podržava 1080p/1080i/720p/480p/480i rezolucije (iako većina igara nativno radi samo u 720p, svakako prvi put HD rezolucija za Nintendo), a kompatibilni su: HDMI/komponentni/ S-video i kompozitni kablovi. Audio izlaz koristi AV Multi Out konekciju sa šest kanala PCM linearnog izlaza uz HDMI. Tu su naravno još i ulazi za strujni adapter, kao i sam ulaz za “Sensor Bar” dodatak za hvatanje pokreta identičan onome sa Wii-a.
Što se interfejsa tiče Nintendo Wii U glavni meni je jednostavan i dobar isto kao kod predhodne Wii konzole, sa mnogo raznovrsnih opcija i dodataka. Jedan od njih je “Miiverse” dodatak u obliku socijalne mreže sa kojom se svaki korisnik preko Interneta može družiti, i razmenjivati svoja iskustva. Za aplikacije koje koriste Internet vezu (YouTube, eShop, Miiverse…) je potrebna nadogradnja operativnog sistema, što može da potraje vremenski dosta dugo (sve zavisi naravno od vaše Internet brzine). Kod svake promene aplikacija instaliranih na flash memoriju je potrebno sačekati 15-20 sekundi da se to sve odradi, što je jako sporo i može da nervira prosečnog korisnika, ali ipak preglednost i jasnoća menija je za svaku pohvalu.
Vaš profil na konzoli sada ima jedinstveno korisničko ime (Nintendo ID), koji će vam poslužiti da se povežete sa vašim prijateljima za zajedničko igranje (ili recimo video chat) u prijateljskom okruženju Miiverse zajednice. Sve to prati fina i ugodna melodija u pozadini, tako da je sve još veselije i opuštenije za rad i provedeno vreme uz konzolu.
Nintendo je naknadno izbacio u prodaju i svoj dodatni kontroler pod službenim nazivom – Wii U Pro Controller, tako da su izašli u susret i onim korisnicima koji su navikli na klasičan model kontrole. Oba su odlične izrade, sjajno leže u rukama i ono što je isto jako bitno je to da im je cena dosta povoljnija (duplo manja) u odnosu na dosta skupi GamePad-a sa ekranom. Pravi ‘Pro’ gameri ga obavezno moraju imati u kolekciji jer je jednostavno fantastičan u svakom pogledu.
Kako je vreme prolazilo, tako su izlazili i sjajni naslovi na ovoj konzoli. Sa njima su se prodavali isto tako primamljivi bundle paketi, koji su tu sa ciljem da još malo probaju povećati dosta slabiju prodaju ovog sistema nego što je Nintendo očekivao. Uz malo povoljniju cenu nego da se pojedinačno kupuje konzola i igra, ovi paketi privlače pažnju svojim izgledom i svako će pronaći nešto za svoje apetite…a ovo su samo neki od ponuđenih kompleta:
Ako ste kojim slučajem preskočili Nintendo Wii U, i niste je kupili tada kada je izašla (ali i neko vreme posle toga), u suštini dobro ste prošli. Dobro je, ali u početku kada je konzola imala dosta visoku cenu za ono što nudi i po pitanju hardvera ali i samih igara. Sada to više nije tako… kako je vreme prošlo od njenog izlaska pa sve do danas pojavili su se, malo je reći, fantastični naslovi koji su vredni kupovine ove konzole, a i ponuda na tržištu (što službeno, što po oglasima) je sada već sjajna i može se pronaći dobra ponuda za vaš džep. Prvu priliku da nabavite Wii U ste propustili (opravdano), ali drugu… nikako nemojte. Pravo je vreme da uronite u Nintendo Wii U vode, ukoliko već danas i ponovo otrkijete unikatnu magiju večnih Nintendovih igara.
No Comment