Posle dosta reizdanja i portova Sonic igara na GameCube-u, evo napokon jedne ekskluzivne SEGA igre za Nintendovu sledeću konzolu. Priča o saradnji ova dva nekadašnja rivala bi trebalo da vam je poznata još iz predprošle generacije igračkih sistema, a valjda je prošlo dovoljno vremena da svaki opis SEGA igre na Nintendo sistemu ne počinjemo sa istom pričom.

Kako Nintendo Wii nije bio pogodna platforma za next-gen Sonic The Hedgehog (2006) sa PlayStationa 3 tj. Xboxa-a 360, Sonic Team je odlučio da napravi skroz novu igru ekskluzivno za Nintendovu tada najnoviju konzolu i pravilno iskoristi njene specificnosti i hardware.

Priča ovog neubičajenog nastavka počinje kada je Sonic nakon čitanja knjige “Arabian Nights” prilegao da odspava malo, a ubrzo zatim budi ga “džini” Shahra koja ga i uvlači u svet knjige čije su priče u opasnosti. Naime Erazor Djinn ih uništava stranu po stranu u potrazi za legendarnim prstenovima koji bi mu omogućili prelazak u realni svet. Sonic je naravno spomenut u legendi kao plavi jež koji će doći i srediti stvari, i tako ne želeći da gubi vreme i šansu za novu avanturu uzima prsten koji ga obavezuje da zaustavi Erazor Djinn-a i pronadje ostale prstenove pre njega.

Ako zanemarimo klasične Sonic igre, od prelaska na Dreamcast većina Sonikovih avantura se odvijala u svetovima koji nisu imali jedinstvenu zajedničku tematiku, to ovoga puta nije slučaj jer je Sonic uvučen u svet knjige “Arabian Nights” pa je dobar deo igre stilizovan na taj arapski način. Priča u Sonicu nikada nije bila jača strana igre, posebno u zadnje vreme, ali ovoga puta je makar drugačija.

Na samom početku pre nego što uopšte dodjete do prve priče odnosno nivoa, morate završiti poprilično dug i obavezan tutorial koji je tu sa razlogom jer je način upravljanja dosta unikatan čak i za Wii. U poredjenju sa prošlim 3D Sonic igrama kontrola je veoma ograničena, uobičajena sloboda kretanja iz 3D platformi ovde jednostavno ne postoji, vidi se da je Sonic Team hteo da bude maksimalno kreativan i iskoristi potencijal Wii-a možda čak i više nego što je bilo potrebno. Kompletna kontrola je na Wiimote-u koji je potrebno držati horizontalno u rukama kao da je klasičan gamepad u pitanju. Tokom svakog nivoa Sonic će se automatski kretati ka napred, kao na šinama, dok ćete naginjanjem kontrolera na strane odredjivati pravac tj. kojom će se stranom puta ići odnosno trčati. Moguće je stati držanjem tastera 1 pritisnutim, kao i skočiti sa tasterom 2, kretanje unazad je već dosta komplikovanije. Napad na protivnike i ostale interaktivne objekte, kao što su sanduci ili odskočni federi, se vrši iz skoka kada ih je moguće lockovati i napasti zaletom koji se izvodi naglim pokretom Wiimote-a u horizontalnom položaju u smeru TV-a tj. senzora. S obzirom na brzinu izvodjenja i složenost nekih nivoa, igranje Sonic and the Secret Rings vas može ozbiljno razmrdati. Pored neuobičajenog izvodjenja i kontrole, klasični Sonic elementi su tu i dalje naravno, sakupljanje prstenova na svakom nivou koji omogućavaju Sonic-u da preživi sve dok ima makar jedan, sa dodatkom perli koje popunjavaju novu soul skalu sa kojom je moguće urbzavati do zaslepljujućih brzina ili zaustaviti vreme.

Kao što smo spomenuli igra je podeljena na priče odnosno nivoe, kojih ima svega sedam. Osnovni cilj svakog je stići do cilja ali da bi ste otključali sledeći obazvezno je završiti i odredjen broj sporednih ciljeva, kao što su prelaženje nivoa sa odredjenim uslovima kao sto su broj prstenova, zadato vreme, bez kontakta sa neprijateljima i slično, veoma nalik sporednim izazovima za dodatne embleme iz Sonic Adventure igrara s tim što su ovoga puta sve te sporedne stvari obavezne za dalji napredak! Dužina igre je na taj način neprirodno produžena pa je prelaženje dosta zakomplikovano i može brzo postati dosadno iako igra zapravo ima šta da ponudi kasnije.

Ono što bar malo popravlja stvar su kvazi-RPG elementi. Sonic će dobijati ikustvo (exp poene) nakon svake predjene misije. Iskustvo podiže level kao i poene neophodne za otključavanje specijalnih moći prstena. Četiri prstena je moguće različito opremiti moćima i equipiovati pre svake misije po potrebi. Tek sa većim levelom tj. više otključanih moći igra postaje znatno brža i dinamičnija nego što na početku može delovati.

Grafički Sonic and the Secret Rings izgleda veoma lepo, iznad Wii standarda, na nekim nivoima po detaljima i efektima prevazilazi čak i Mario Galaxy bez problema, mada kako se radi o totalno različitim igrama, sa drugačijom stilizacijom ali i obimom, pravo poredjenje i nije baš moguće.

Zvukovi su klasično dobri, stari efekat “zvonjenja” kada Sonic pokupi prsten je i dalje tu, kao i zvuk kod odskakivanja. Govor je kao u skorijim Sonic igrama, jednom rečju neuvreljiv i uglavnom naporan za slušanje. Pozitivna strana audio dela je definitivno muzika, OST je jedan od najraznovrsnijih u zadnje vreme, originalne rock pesme sa vokalima, arapske melodije, tehno-ambijental muzika, pa čak i jedna balada koja i nije toliko cheesy. U suštini sve što nikad ne bi ste očekivali da čujete u jednoj igri ovoga tipa ali sa druge strane originalna over-the-top muzika je oduvek i bila zaštitni znak Sonic Team-a.

 

Sve ukupno ovo je možda i bila najbolja 3D Sonic igra u svoje vreme, samo zbog toga što su ostale bile mnogo gore. Kvalitet klasičnih Sonic-a je nažalost deo daleke prošlosti sada, a medju “novijim” 3D verzijama Sonic Adventure 2 Battle je i dalje neprevazidjen. Posle dosta promašaja Sonic and The Secret Rings je donekle bio korak u pravom smeru koji je preterano insistiranje na Wii kontrolama pretvorilo u nesto drugo. Da je korišćenje Wii senzora bilo umerenije, kao recimo u Mario Galaxy-u, kao i da nema mučnog ponavljanja istih nivoa, Sonic and The Secret Rings bi bio obavezna preporuka, ovako je izdanje samo za fanove i to one sa jačim živcima.wii_sonic_art_preview