Bezimenog nindžu sudbina je (čitaj: njegov sensei) stavila u prilično nezgodan položaj… Zagonetni pustinjski cvet glavni je sastojak posebnog mastila za tetovaže koje pružaju neverovatno oštre reflekse i čula graničeći se sa nadljudskim sposobnostima. Problem je da posle svake tetovaže um počinje sve jače i sve brže da otkazuje dovodeći “odabranog” do ludila, bez leka. Zbog ove sitnice, svaki bolje reći obeleženi nindža zaklinje se da će izvršiti samoubistvo pre nego što izgubi poslednje tragove uračunljivosti. Takvi ratnici su generacijama “stvarani” za velike zadatke a ovog puta je izgleda spašavanje čitavog klana u pitanju. U suštini vrlo prosta ali zanimljiva priča sa nekoliko neočekivanih momenata…
Mark of the Ninja je maestralan 2D side-scroller odgovor na opšti deficit upravo nindža stealth igara koje su istinski u srži stealth ili kako bismo rekli “šunjalice”. Neophodno je ostati u senci, skrivati se od pogleda na svakom koraku i ako već ubijati, činiti to mučki s leđa a bogme i iznad ili ispod – niti su nindže bili vitezovi a ni Rambo, realno. Ništa dobro neće doneti jedan-na-jedan okršaj (jedan-na-multi takođe hehe) na šta su nas navikle brojne akcione igre; u takvim uslovima nindža je ugasio. Ako nekim čudom preživi fajt, sva je prilika da je uzbunio obližnje čuvare koji hitaju ka njegovoj poziciji (ili su već stigli)… Tako da definitivno ovde niste poput Ryu Hayabuse iz Ninja Gaidena a ni protivnici ne zaskaču vas iz zasede već vi njih.
Korišćenje okoline se podrazumeva za putovanje od senke do senke (ili od jednog do drugog otvora za ventilaciju) uz mogućnost stvaranja dodatnog mraka razbijanjem sijalica naravno. Ne postoji ni dvoumljenje koliko će određena radnja napraviti buke pa samim tim da li će biti registrovana ili ne zahvaljujući vizuelnim indikatorima koji predstavljaju relevantni radijus kao i precizno mesto koje će stražari ubrzo ispitati u slučaju da su nešto primetili.
Arsenal je skroman i funkcionalan, podeljen na potrošna oruđa za distrakciju i napad. Bitno ograničenje je da se može poneti samo po jedan predmet od obe vrste i to u vrlo malim (jednocifrenim) količinama. Izuzetak su bambusove strelice koje su uvek na raspologanju (bez brojnog ograničenja) i da, mač. Stečeni experience poeni se troše na nove, veoma korisne veštine (recimo stealth kill uvlačenjem stražara direktno u ventilaciju što je dupli bonus jer telo ujedno biva sakriveno momentalno nakon egzekucije), kao i na unapređenje postojećih tehnika ili oruđa. Izvesne veštine se automatski dodaju kada priča to zahteva poput “farsight” – kombinacije termalne/noćne/x-ray vizije, samo dok nindža stoji u mestu (verovatno da se ne zloupotrebljava previše) ili sjajne teleportacije na malim razdaljinama (mark of serenity) koja se dobija vrlo kasno ali kao i sve ostale veštine kad se jednom otključa, moguće je primeniti i u ranijim nivoima radi eksperimentisanja.
Prilično veliki nivoi dizajnirani su nesumnjivo s puno pažnje pa i pored pretežnog, očekivanog napredovanja od tačke A do tačke B, obično postoje alternativni prolazi do trenutnog cilja kao i podosta skrivenih kutaka sa artefaktima za bonus poene. Nivoi naravno omogućavaju slobodan pristup što se tiče protivnika tj. zaobilaženja, ubijanja ili mešovite metode, štagod se učini primamljivije u zavisnosti od okruženja i kombinacije opreme. Tu su i neke specifičnosti da otežaju (ili olakšaju) put: peščane oluje u pustinji smanjuju vidljivost a gomila zamki zahteva dodatni oprez (ovo se može odlično okrenuti i na vašu vodenicu posebno u nivou gde ostajete bez naoružanja tako što naučite da usmeravate žgadiju ka zamkama), zatim otrovan gas u katakombama ili munje što osvetljavaju noćno nebo i usput odaju nindžu ako se zadesi izvan zaklona.
Treba pomenuti i dodatne stilove, svaki sa posebnim kostimom (polako se otključavaju ispunjavanjem sporednih zadataka). Njihova je svrha modifikacija gejmpleja kroz donošenje izvesne prednosti uz izvesnu manu kao balans i tako još više produbljuju načine za prelazak nivoa. Npr. Path of Silence čini trčanje potpuno nečujnim ali nema mesta za mač. Path of Nightmares je ultra zabavna varijanta sa efektom prestrašivanja straže (minus je uskraćivanje distraction predmeta). Naime, u normalnim okolnostima nije poželjno da drugi čuvari nađu telo kolege, uključiće alarm i smanjiti trenutni skor… Ali kod Nightmares, poželjno je ostaviti lešine da budu primećene jer NPC više neće pomisliti na alarm nego će se usrati u gaće (“Terrorized” bonus) i pucati u smeru najmanjeg šuma ili obrisa što će neretko rezultirati međusobnim ubijanjem straže (“Friendly Fire” bonus) dok nindža kulira a poeni se gomilaju. Igra poseduje fantastičan replayability tj. brdo razloga za vraćanje ranijim nivoima i isprobavanje drugačijih taktika.
Kontrole su precizne, jasne, gotovo savršene ako uposlite bilo kakav džojstik (X360 pad je idealno rešenje). Biće teže sa miš+tastatura kombinacijom, svakako ne i nemoguće. Eventualne frustracije oko težih delova svedene su na minimum kroz brojne checkpoint lokacije. Da dodamo da je za prvo prelaženje igre potrebno nekih desetak sati bez žurbe.
Mark of the Ninja divan je i za posmatrati – kvalitetne ali ne previše nakićene 2D pozadine, fluidna animacija i likovi kao u crtaću mame osmeh čak i kada bušite čoveka u stomak. Muzika je nenametljiva sa jednom kratkom vokalnom numerom na samom kraju igre koja se malkice izdvaja i najavljuje da nema dalje. Izvodi je inače bend po imenu “YAMANTAKA // SONIC TITAN”, verovatno je malo ko uopšte čuo za njih.
Ako želite jednu pravu stealth nindža igru posle… baš dosta vremena, uzimajte ovo i uživajte, nećete se pokajati. Jedino se može desiti da proklinjete Klei Entertainment što evo posle dve godine (i koji mesec pride) nema ni reči o nastavku.
No Comment