Kada pomislite na Wii konzolu na pamet vam prvo pada protraćen potencijal (zli jezici bi rekli da nije ni postojao, uz čuvenu opasku da su to dva gejm kjuba zalepljena trakom). Van sportskih aktivnosti sa motion kontrolama i dva remek dela pod nazivom Super Mario Galaxy 1 i 2, Wii se valjao u blatu pri svakom pokušaju da ozbiljnije parira ostalim konzolama prošle generacije. Čak i onda kada je konzola uspevala da isporuči naslove vredne pažnje kao što su Zelde (Skyward Sword je tu možda najbolji primer igre koja pokušava da bude mnogo bolja nego što sistem to zaslužuje) i retro platforme visokog kvaliteta tipa Donkey Kong Country Returns ili New Super Mario Bros, nepotrebno opterećenje motion kontrolama i prezentacija koja je osetno kaskala za modernim trendovima stigla je Nintendo kao nijednu njihovu glavnu konzolu do tad.
Paradoks je da se Wii zbog svoje demografije bazirane na najširi potrošački sloj, laka zabava za celu porodicu sa inovativnim kontrolama, ispostavio kao vic koji je uspeo, i sa preko sto miliona prodatih primeraka Wii je najprodavanija konzola kompanije još od njihovog prvog sistema za kućnu zabavu. Nintendo je doživeo neuspeh tek sa sledećom konzolom Wii U koja je trebala da bude kompenzacija za sve ono što Wii nije bio sposoban da isporuči. Ta šteta očigledno nije značila puno jer za Nintendo nema zime. 3DS se konstantno reizdaje u naprednijim varijantama (NEW 3DS XXL???), Mini NES i Mini SNES konzole su odlično pogodile momenat nostalgije za retro gejmingom koji je na vrhuncu pa srećno u pokušaju da bilo koju barem vidite uživo a Switch je tu i za sada je lakše kupiti ga u Srbiji nego u većini zemalja, što je verovatno tema za neku drugu priču.
Maltene deset godina od svog izlaska Wii je prilično lako nabaviti, super je jeftin za razliku od Wii U i njegovog mini televizora, te je meta mnogim gejming kompletistima u otkrivanju nepravedno zapostavljenih bisera koje je konzola imala ali je bilo teško locirati ih u momentu dok su PS3 i XBOX 360 udarali temelje modernog gejminga i isporučivali mnoge sad već kultne franšize. Sa druge strane Wii ima genijalne rejl šutere (Sin and Punishment), reizdanja arkadnih, last gen i PC klasika (Broken Sword!!!), JRPG-eve (The Last Story, Xenoblade Chronicles), uvrnute akcione naslove iz trećeg lica (Disaster: Day of Crisis, Deadly Creatures) itd, pa je danas daleko zanimljiviji nego za vreme svog životnog ciklusa kada se sve svodilo na to da malo mlatite tenis sa društvom i da ga ugasite. Da ne spominjemo potpunu kompatibilnost sa Gejm Kjubom ako imate prvu verziju Wii konzole. Uz jeftini HDMi konvertor i oglase (ili softmod huehue) Wii može da se pokaže kao super zabava ako još niste uskočili u next gen ili možda i ne planirate. Kao što smo već pomenuli Wii biblioteka je daleko od nečega super uzbudljivog pa razni YouTube vodiči sa potencijalnim naslovima su mesto gde ne bi bilo loše da se informišete i nađete šta vas zanima. Ako ipak odlučite da se naslepo bacite u minsko polje možda nagazite baš na Manhunt 2.
Za svoj trnovit razvojni put Manhunt 2 najviše može da zahvali upravo Wii konzoli. Uoči najavljivanja naslova Rokstar je naleteo na ozbiljan problem sa roditeljima poginulog dečaka iz Velike Britanije, kojeg je usmrtio drug čekićem navodno opsednut prvim delom igre (koliko je ovo tačno i dalje se ne zna iako je na suđenju bilo dokazano suprotno). Sama činjenica da treba da izađe nastavak igre koja je nekog stimulisala da zavije u crno jednu porodicu potegla je pitanje sme li tako nešto uopšte da postoji zavedeno pod interaktivnu zabavu. Dodatna kontroverza je bila ta što je jedna od platformi za igru trebalo da bude Wii gde brutalne egzekucije igrač verodostojno oponaša sa Wii kontrolerima. Manhunt 2 je veoma brzo satanizovan kao simulator za ubijanje koji Rokstar planira da pusti među nevinu decu i da njihove sesije kuglanja i boćanja zameni rezanjem testisa i razbijanjem lobanja. Armije mladih psihopata bi kasnije zamenile svoj Wii-mout sa baštovanskim makazama i sekačima za beton kad im dođu u posetu rodbina ili komšije. Splet okolnosti i sjajna reputacija koju ima Rokstar sa svojim prethodnim naslovima vrlo brzo je dovela do toga da uoči izlaska Manhunt 2 treba da dobije AO (Adults Only) rejting koji je instant kil za bilo kakvu ozbiljniju distribuciju igre. Broj naslova koji nose ovu kategorizaciju je jako mali i uglavnom su to japanske seks egzibicije plus retka ludila kao nekima možda poznat Thrill Kill za PSX (prva igra okićena ovim odlikovanjem, izdata neoficijelno kao beta, kružila po domaćim igraonicama) i šire poznat porno menadzer (možda i najbolji AO naslov ikad) Lula : Wet the Sexy Empire. Posebno valja napomenuti da AO naslove ne možete videti na konzolama tako da bi Manhunt 2 otpao sa Wii, PSP i PS2 za koje je bio planiran pored PC-a.
Manhunt 2 nije prva igra koja je imala ovaj problem, postoje mnogi naslovi koji su iz raznih razloga zabranjeni u otvorenoj prodaji u mnogim zemljama, međutim Manhunt 2 je tu reputaciju fasovao pre izlaska igre i Rokstar je morao da napravi izvesne kompromise kako bi se izborio za pristupačniji M rejting (možda i alternativni logo ove firme). izbačena su obezglavljivanja iz igre u toku sukoba (ostavljena su samo dva koji su deo zadatka u toku misija), nedužni civili su prebačeni u GTA 4, i najgore od svega egzekucije u igri koje se odvijaju na tri nivoa brutalnosti su skremlbovane tako da je jako teško videti šta se dešava (ovo dosta zavisi od osvetljenja u datim trenucima, nekad je i jasno ali detalji nisu uočljivi) plus bonusi za iste na kraju misije su uklonjeni što je dosta obesmislilo koncept same igre i ponovno prelaženje zarad boljih rezultata. Takođe jedna od egzekucija klještima je modifikovana a podrazumevala je čupanje zna se čega. Eventualno Manhunt 2 je izvojevao pobedu i dobio M rejting što je dovelo i do blagih pobuna u američom senatu između ostalih kod Hilari Klinton i Dzo Libermana koji su tražili da se igra ipak vrati na AO. Najveći problem (pored toga što Manhunt 2 izlazi nekažnjeno) je bio što je grupa hakera veoma brzo nakon izlaska igre našla način da skremblovani filter ukloni na svim platformama, ipak ESRB zadužen za davanje ovih rejtinga zaključio je da je to nešto za šta Rokstar ne može da se tereti. Valja reći i da je prva verzija igre likovala još iz Sonija za PS2 pre samog objavljivanja a godinu dana nakon izlaska na konzolama PC je dobio integralnu verziju igre sa AO rejtingom bez ikakvih naknadnih izmena.
Sa cenzurom ili bez, integralnom verzijom ili skremblovanom Manhunt 2 nije odlična igra. To je ok jer i prvi deo nije bio remek delo ali je bio dobar. Manhunt 2 nije ni dobar i činjenica da nije mali broj ljudi koji uopšte ne znaju da postoji drugi deo (pa i fanovi prvog dela) takođe ne iznenađuje. Manhunt 2 je potpuni otpad i na prvi pogled čak i na Wii konzoli gde su mu bolje performanse nego na PS2 i psp verzijama izgleda kao neki San Andreas mod zamrljan VHS filterom. Glič fest gde se krv sa leševa sliva uz zidove, komadi glava levitiraju naokolo, lik sa kojim igrate može da se zaglavi i među stepenicama itd. i kao takav Manhunt 2 je najtvrđe gejmersko iskustvo koje predstavlja srž onoga što predstavlja Rokstar kao firma i zbog čega su to što jesu.
Uzmimo GTA serijal i njegovu beskrajnu revolucinoarnu slobodu i dajte dzojped u ruke psihopati. Zamislite da satima gledate kako besciljno ubija ljude po ulici, diže u vazduh automobile u beskraj i nakon što ga raketira policija sa pet zvezdica izlazi iz bolnice i ponavlja isti proces sve dok vam se ne ogadi i igra i ljudska psiha i poželite da dohvatite prvo što imate pored sebe i prekratite sebi muke i… dobili ste Manhunt 2 – igru gde je kulminacija tog psihičkog stanja konstantna od početka do kraja. Manhunt 2 je mučna igra ne toliko zbog traljavih kontrola i već pomenutih bagova i gličeva koliko zbog svoje sumanuto mračne i prljave atmosfere provučene kroz jeftini B narativ sa plot tvistom koji se vidi iz aviona. Rokstar zna odlično da kao u tradiciji najvećih filmskih treš klasika, takva priča samo ako se ukrasi na pravi način može da se izdigne iznad proseka i fekalija u kojima pliva.
Ako uzmemo Trevora iz GTA 5 ili Maks Pejn 3 jasno je da Rokstar ne može da se suzdrži od protagonista na ivici psihopatije, gurnutih preko te iste ivice iznova i iznova zajedno sa igračima. Ali Rokstar je previše veliki da bi isporučivao toliko sirove stvari u svojim najvećim naslovima i balans mora da postoji. Onda kad ga nema dobijete Maks Pejn 3 neshvaćeno akciono remek delo gde je ljudima filmska katarza zapravo najgori kliše jer teško je nekome ko je upalio najnoviju Rokstar igru da malo puca, da se bavi emotivnim ponorom lika kojeg ionako nikad nije shvatao ozbiljno. Bio je kul bulet tajm. Manhunt 2 neutrališe sve ove problematike veoma efikasno jer je to u startu jedva izdata igra, loša poslovna odluka, problematičnog razvoja, lišena bilo kakve potrebe da se u njoj negde povuče crta, da se nešto kalkuliše zbog nekoga. Slika je morala biti skremblovana jedino kao što je i jedan Pirke morao biti ubiven. Jedan od prvih susreta u igri imate sa ludakom zatvorenim u ćeliji koji kroz rešetke pokušava da mokri po vama. Ovo je odličan uvod u igru i nema sumnje da to Rokstar zapišava igrače prvi put potpuno slobodno bez ikakvog straha od posledica.
Opisati zaplet Menhanta 2 je prilično neizvodljivo bez ikakvog zalaženja u spojlere ali kako je ovo retrospektivna recenzija to neće biti problem. Naime izvesni doktor Danijel Lemb je u vrhu Pikmen Projekta, tajnog vladinog ogranka koji radi na razvoju programa ispiranja mozga i kontrole uma zarad stvaranja savršenog ubice. implant pod nazivom Pikmanov Most bi nakon što je ugrađen u mozak pacijenta stvorio alter ego koji bi na komandu bio aktiviran da ubija, a nakon gašenja pojedinac bi se vratio svom životu bez griže savesti i sećanja na izvršene zadatke. Ko je čitao našu Sigalovu retrospektivu prepoznaće zaplet filma Savršeno Oružije hm… Šalu na stranu ovo nije ništa neviđeno do sad ali igra nas ne stavlja tu, to dolazi mnogo kasnije. igra počinje u Diksmor ludari za poremećene kriminalce, sastrugane sa kace ljudskog šljama, zaključane do sudnjeg dana sa jedinom opcijom pomilovanja maljem u glavu. Dakle Arkam Asajlum je za Diksmor letovalište u Igalu. Jedno veče opali munja u Diksmor usred neviđene oluje i ćelije su otvorene, policija je pobegla a ludaci bazaju u krug i vrište omamljeni lekovima. Sem Našeg Danijela Lemba koji pati od potpune amnezije i dezorijentacije i njegovog kolege iz pritvora malo više prisebnog Lea Kaspera. Ova igra sa prezimenima aktera je veoma zanimljiva jer od početka daje jasne indikacije ko je tu ko ali u najboljem B maniru pravićemo se ludi zajedno sa njima da bi mogli da uživamo.
Kasper pomaže ošamućenom Lembu koji ne zna ništa o sebi da napuste objekat i krenu u potragu za njihovim indentitetom, i razlozima ko ih je tu smestio i zašto. Za petama su im specijalne snage nedefinisane organizacije Projekat koja ima veze sa laboratorijom sa početka priče a možda i nema. Kako god ovi odredi nisu bili već u Diksmoru jer za njih verovatno nije bilo mesta. Realno jedine normalne osobe u ovoj igri su policija (i to je pitanje) i nekoliko doktora sa kojima pokušavate da povežete delove slagalice kao i Lembova porodica koju imate u flešbekovima. Ostatak sačinjavaju agenti koji izgledaju svi kao Slendermen, podivljali komandosi, nekakvi Kju Kluks Klan redneci sa srpovima i uzijima i tu je možda jedina dodirna tačka sa prvim delom koji je bio sirovija verzija Trkača sa Švarcenegerom. Rokstar je kao što smo već pomenuli planirao neutralne ljude po ulicama i objektima ali su sklonjeni i bez ikog normalnog na vidiku sve je to doprinelo još luđem doživljaju. Postoje razne lokacije u igri za snimanje snaf filmova (ah 2000e), i nekakvi kvazi filmski-tv studiji gde su raskomadani leševi na sve strane te je možda među njima bilo neutralaca jedino ali to je otprilike to.
Lemb i Kasper sami naspram armije psihopata naoružani svime i svačim što može da ubije kreću u potragu za identitetom. Povremene flešbek misije pre ludnice su takođe prisutne kao zaštitni Rokstarov znak i super funkcionišu u okviru priče. Manhunt 2 je igra solidne dužine sa svojih 16 misija (plus zadnja alternativna koju dobijate kad pređete igru), ne daje osećaj nepotrebnog razvlačenja, tenzija i dinamika samo rastu a kad u nekoliko navrata pomislite da je to to, klupko se dalje odmotava. Ovde je recimo igra značajno jača od prvog dela koji iako ima po većini fanova i kritičara bolje finale (oko čega se možemo sporiti) jednostavno bio je rasplinut na previše sličnih misija u različitim ambijentima i bio je isključivo fokusiran na raznovrsne načine ubijanja koji je od vas pravio virtuoznog psihopatu. Drugi deo ima narativ u okviru kojeg je očuvan duh prvog dela, ima tenziju, svoja iznenađenja i veoma zanimljive lokacije svaku tmurniju od prethodne. U koliko igara ste se napucavali u porno bioskopu dok iza vas ide film a uzdisanje nadjačavaju sačmare koje rasprskavaju lobanje? Tarantino bi se samo nasmejao ali Nikolas Refn bi se oduševio. Generalno vidi se da je igra batalila koncept prvog dela zarad tada aktuelnog pod žanra u horor filmovima Torture Porn kojim su vladali naslovi kao što su Hostel serijal, Testera, Wolf Creek, Vacancy i ostali pa čak možemo navesti i domaći Srpski Film koji jeste snimljen kasnije ali razume se nenamerno ima neke dodirne tačke u estetskom smislu pogotovo pred kraj igre.
E sad sve to samo treba odigrati i tu dolazimo do bolne spoznaje zašto je Manhunt 2 tako slabo primljen na stranu kontroaverze oko nasilja. Same kontrole variraju od sistema do sistema ali ono što je verovatno zajedničko svima je da Manhunt 2 nema kontrolu kamere. Za igru koja je prvenstveno zasnovana na šunjanju to je potpuni skandal. Viriti iz štekova i pratiti ko se gde nalazi na radaru jednostavno nije dovoljno. Mnoga prikradanja će da vam propadnu, veštačka inteligencija je dno dna pa se često desi da neprijatelji potpuno nelogično menjaju smer kretanja, vi natrčavate na njih i svaki sukob koji uključuje treće lice u 90% slučajeva znači smrt. Na većoj težini verovatno 100%. igra sadrži iznenađujuće dosta nivoa koj ise svode na pucanje i to je takođe čudno iskustvo. Komadanje sačmarom i ingramima zna da bude zabavno a nekad zna da se svede na traženje ćoška gde ćete iz mraka ubijati jednog po jednog pošto sva oružija sem snajpera na daljinu ne prave nikakav rezultat. Kada stanete iza nekog zida a pucaju četvorica sa malo jače razdaljine možete slobodno da iskočite i slavno poginete pa opet. Ako se dovoljno približite vaš nišan se menja i možete ciljanjem u glavu da izvršte smrtonosan pogodak, međutim od ovoga nema ništa u bilo kakvim većim prostorima pa pucanje i povlačenje ostaje jedina opcija jer ćete poginuti jako brzo.
Takođe nišanjenje Wii mout kontrolerom je noćna mora, mračno iskustvo koliko i boravak u Diksmoru. Onda kada ubijate iz prikrajka Wii mout je potpuna senzacija jer sa istim u kombinaciji sa nunčakom simulirate rezanje davljenje i nabadanje a sve i da ne vidite baš najjasnije šta se dešava jasno je i pumpa adrenalin verovatno jače nego na bilo kojoj platformi. Takođe dok ste u senkama neprijatelji ako misle da su vas primetili postoji određeni period u kojem ne smete da mrdnete Wii moutom inače ćete biti otkriveni. Zvuči banalno ali doprinosi haosu u kojem se nalazite. Iventovi za specijalne egzekucije su označeni na mapi sa lobanjama i oni su super zabavni od davljenja telefonskom žicom do lomnjenja glave o wc šolju i spuštanja autombila na glavu ali uz već problematično šunjanje mnoge ćete preskočiti i prebaciti se na pesničenje ili čekićanje. Zapravo traljave kontrole pucanja i nedostatak kamere na neki način otežavaju ceo doživljaj pozitivno po samu igru pa često igrate daleko više oprezno i sa većom pažnjom nego što bi trebalo. Ko ne izgubi živce u početku osećaće se zaista kao Lemb ili Kasper (kojeg vam igra daje povremeno u nekim misijama i te su među boljim). Bespomoćno, jadno i desetkovano bez ikakve asistencije čak i samih autora igre. Lov na ljude u pravom smislu. Ovo kulminira u jednom delu kada Lemba juri čitav odred komandosa kroz jedno naselje sa sve asistencijom helikoptera, što se sa svim već otežanim okolnostima od kontrola do nedostatka naoružanja (svaku misiju počinjete bez ičega) pretvara u ludilo prve klase.
U konvencionalnom smislu Manhunt 2 je naslov za izbegavanje. Strogo gejmerski gledano za old skul fanove bisera kao što su Kingpin, Soldier of Fortune, Sanitarium pa što da ne i Maks Pejn serijal – Manhunt 2 je nezaobilazan. Oni će mu tolerisati sve nedostatke na planu gejmpleja koji svakako kaska u odnosu na gore pomenute naslove ali po pitanju atmosfere i priče stoji rame uz rame a neke i prevazilazi. Svoj horor-triler zaplet sa malo jeftinijom (ali ne bez udarca!!!) završnicom uspeva da nadoknadi visokim naponom nasilja i morbidnosti kakvih nemamo u modernim video igrama i baš zato su nam neophodni.
No Comment