Green Beret ili Rush’n Atack bila je popularna akciona igra na arkadama 1985. godine u kojoj ste kao hrabri vojnik bačeni u ratnu zonu iz koje morate izbaviti zarobljene taoce. U ruci imate samo nož, ponekad ograničeni bacač plamena ili raketni/granate bacač. Sa neprijateljima izlazite na kraj klasičnim principom sam protiv svih, princip na kome bi i Stalone iz Ramba pozavideo.

Posle stiska pucanja na džojstiku nakon legendarne intro muzičke numere, sledi slika zarobljenih taoca, stražara koji trče pored njih i uz zvuke sirena i vojničkog doboša, makljaža lagano počinje. I to kakva! Kroz skrolujući sistem izvedbe morate se probijati kroz talase neprijateljskih vojnika koji naviru sa svih mogućih strana. Većinu igre, neprijatelje sečete nožem i ako je moguće, da ostanete što duže u životu. Razlog tome je težina igre, koja je naglašenija bar duplo u odnosu na arkadnu verziju! Naime, reagovanje igrača mora biti bukvalno munjevito u nezgodnim trenucima od kojih je jedan, bliski susret sa neprijateljem koji vas počasti metkom neposredno dok je ispred vas. Da li će te uspeti da se sagnete u tom deliću sekunde i tako izbegnete metak, pitanje je na koje će odgovor dati svi oni C64 veterani koji su svoj nervni sistem stavili na iskušenje, igrajući ovaj naslov. Neprijatelji mogu biti obični vojnici ili figure u specifičnim odelima koji ostavljaju utisak nekog naprednijeg vojničkog čina. Neki od njih ostavljaju za sobom neka od ozbiljnijih oružija, kao što je bazuka ili bacač plamena.

green05
Ovo je bio jedan od inovatnih načina snalaženja C64 igrača zbog potrebe za brzom upotrebom Space tastera na računaru u Green Beretu. Usled kritičnih situacija, sekundarna oružija aktivirala su se sa stopalom, dok je računar bio postavljen na tepihu.

Susretaćete se sa nagaznim minama, padobrancima koji vas zasipaju bombama i statičnim artiljercima koji “pikiraju” nas vas granatama kada im se nađete na bližoj distanci. Igra zahteva konstatno kretanje, u suprotnom dobijate direktnu bombu iz aviona. Finale svakog nivoa zaokružuje se obračunom sa različitom grupom neprijatelja. Kraj prvog nivoa donosi sa sobom karatiste, likove u zelenom odelu koji imaju nezgodan skok nogom dok su blizu vas ili napad brzih kerova u drugom nivou u kombinaciji sa karatistima. Na kraju trećeg nivoa (do koga je retko ko i stizao tih dana ali i ovih dana) borite se sa napadačima u letelicama. Poslednji obračun je unutar same neprijateljske baze koja kada se pređe (“Samo u snu…” kao što reče Funky G), sa vojničkim pozdravom, zajedno sa zarobljenicima pozdravljate uspešnost misije, uz melodiju američke himne.

Green Beret objektivno nije pripadao nizu najkvalitetnijih C64 igara ali opet sa druge strane, uživao je legendarni status kao konverzija koja je imala posebnu draž na debeljku. Što zbog muzike, što zbog paklene težine koja igračima budi sećanja na te neprospavane noći, hrpu polomnjenih džojstika ali i divljenje samima sebi na svoj toj količini strpljenja i upornosti, bez kojih u ovoj igri ne bi bilo nikakvog napretka, pa makar to bilo i savlađivanje tek prvog nivoa.

Grafika: 4.0 Boje i detalji su skromniji u odnosu na arkadnu verziju, ali opet dovoljno pristojna grafika koja dočarava vojničko ratni ambijent. Animacija kretanja nekih od likova, nosi nešto drugačiju izvedbu pa čak i nešto solidnije animiranu u odnosu na arkade.
Zvuk: 4.0 Zvuci sirene, doboša, muzika uvodnog ekrana ili zvuk bacača plamena ostaju nezaboravni jer po običaju, sve to na C64 zvuči specifičnije!
Kontrole: 4.5 Brzo i precizno reaguju ali nose sa sobom i sistem upotrebe dodatnog space tastera na računaru koji je zahtevao i neke inovacije od strane igrača.
Zabavnost: 4.5 Surovo po igrače i njihove nerve ali to je bila suština bez koje bi igra odavno pala u zaborav. Ovako, C64 fanovi je se rado sećaju kroz lepe uspomene.