Krajem 1989. godine sam kao klinac, školarac lagano uplovljavao u svet video igara. Pojava sive debele kutije u mom životu samo je još više doprinela tom iskustvu, nakon čega više ništa neće biti isto na polju zabave, u godinama koje su nadolazile. Međutim, u početku je taj put bio donekle trnovit, morao sam da kroz razne mahinacije i priče ubedim roditelje da pomognu oko kupovine debeljka. Naravno jedan od načina je bila i konstatacija da to nije tamo neka mašina za igranje, već pomoćno sredstvo koje služi za učenje i rešavanje matematičkih zadataka. Samim tim, igre su se u početku igrale potajno i nabavljale preko školskih drugara. Časopisi poput Sveta Igara ili Sveta Kompjutera, otvorili su mi nove vidike kroz oglase legendarnog Beosofta kao potencijalnog izvora za nabavku drugih igara. Novac je bio sporan samo neko vreme jer je kombinacija sa malo ušteđenog džeparca i pomenutih mahinacija i ovde bila ključna. Naime, Beosoft je pored kompleta igara nudio i uslužne programe, a jedan od njih je bio takozvani “Matematički komplet” koji je poslužio da još jednom ubedim roditelje da mi je to navodno zaista potrebno i da je kupovina računara bila opravdana! Tako su legle dodatne parice, taman toliko da pored Matematičkog kompleta diskretno poručim svoj prvi komplet igara pod imenom “Početnički komplet”.

Komplet je sam po sebi bio vrlo interesantan jer je sadržavao neke od klasika kao što su Ms Pacman, Lode Runner, Bruce Lee, Miner 2049, Boulder Dash, Commando, Super Pipeline, Death Ride… Tako upoznajući se sa sadržajem kompleta, došao sam do igre neobičnog naziva, “Bob Winner“. Učitao sam je i ugledao na ekranu nekog lika koji se šeta kroz nešto što liči na park. Cilj igre nisam uspeo da provalim, ali sam ostajao oduševljen, pogotovo tada, kada osećaj za nešto “loše” ili “bezveze” u igrama nisam mogao ni da zamislim. Mnogo godina je prošlo i tako reših da se ponovo vratim pomenutoj igri i pokušam da je prostudiram. Da apsurd bude još veći, cilj igre ni danas dan nisam provalio! “Da li problem možda leži u meni?”, pomislih… Međutim, listajući Britansku igračku štampu iz 80tih, shvatih da je moje mišljenje opravdano, jer nisam jedini koji je tako mislio.

Vi ste u ulozi Boba, nekakvog turiste u košulji zavrnutih rukava. Ekrani u toku igre smenjuju se kroz lokacije Evropskih gradova, a pozadine nose određenu simboliku. Tako ćete u jednom momentu biti u Parizu, Londonu ili Moskvi. Odmah na startu igre nailazite na lika koji liči na kikboksera i koji je spreman da se obračuna sa vama. Kažem “Kik” jer lik bije samo jednom nogom, tako da je dovoljno da mu se malo približite i dobijete precizan udarac u glavu. Otežavajuća okolnost je što su i kontrole same po sebi konfuzne, a jedino što sam uspeo da provalim je niski šut nogom, odnosno po cevanici protivnika. Ali i pored toga, nikada nisam uspeo da mu imalo naudim. Obično ga treba zaobići i nastaviti dalje. Već na sledećem ekranu sledi talas novih prepreka. Tako ćete, na primer, imati posla sa buretom koje se kotrlja ka vama, nožem koji leti ili pčelom, čiji iritirirajući zvuk zujanja nagoveštava da ćete se opet naći na zemlji. Bilo koju od nabrojanih prepreka je gotovo nemoguće izbeći! Iako kontrolna šema podrazumeva skok ili saginjanje, njihova upotreba je u većini slučajeva beskorisna. Vrhunac frustracije je kada se nađete na zemlji posle naleta pčele i dok pokušavate da ustanete poput najvećeg paćenika, istog momenta se ponovo nađete dole posle naleta dva noža od kojih jedan cilja u vašu glavu, a drugi u noge. I tako, kada uspete da nesretnika makar malo dovedete u red i pokušate da uradite nešto, shvatite da tonete! Da, lokacije kroz koje idete su prepune živog blata, a nekada ih je teško i raspoznati. Da li da se smejem ili da plačem…

I tako jednog dana, uvideo sam da postoji nada. Na jednom od ekrana primetio nešto što liči na cipelu. Pokupio sam je, a možda nekada smognem volju da provalim čemu služi…

Grafika: 1.5 Ovo “0,5” sam dao iz razloga jer su pozadine u nekoj vrsti digitalizovane forme…sve ostalo je debakl. Za 1988. godinu, kada je C64 imao solidan broj igara sa dobrom grafikom!
Zvuk: 1.0 Uvodna numera jako nervira, a zvučnih efekata kao da nema. Ono malo što ih ima, nerviraju kao i muzika!
Kontrole: 1.0 Blagi užas! Nelogične, nikakvog odziva, neupotrebljive…
Zabavnost: 1.0 Definitivno se neko šegačio dok je pravio ovu igru i kao takvu je ponudio tadašnjem Commodore tržištu igara, a šta je time hteo da postigne, verovatno samo on zna. Doduše, na Commodoreu se našlo puno besmislenih igara, ali Bob Winner prednjači…