Assassin’s Creed II (2009)

Zamislite jednu vedru noć u Veneciji u vreme renesanse: obasjani mesečinom, opušteno šetate po krovovima naoružani do zuba dok ispod graciozno prolazi gondola a sve uz mirnu muzičku pratnju klavira i uopšte jednog divnog žičanog ansambla… Šta vi tu radite: da li se spremate da (bukvalno) naskočite na metu ili zaista samo kulirate uživajući u neverovatnoj atmosferi? Bez obzira kakvu odluku doneli, napravićete dobar izbor – u ovoj igri gotovo da nema greške.

Assassin’s Creed univerzum poseduje zanimljive karakteristike… Celokupna sećanja predaka (da ne kažemo ceo život) nalaze se u genima potomaka a misteriozna Abstergo korporacija je napravila Animus, mašinu koja omogućava pojedincu da kroz naprednu virtuelnu stvarnost iskusi sve bitnije događaje pretkovog života. Bonus – njegove veštine takođe su na dohvat ruke kao Animus nuspojava (tzv. bleeding effect) što će reći da ako ste do juče bili običan šanker po imenu Desmond Miles, očekujte da ćete se sutra pentrati po zidovima kao od šale. Međutim, Abstergo je malkice zao i kidnapuje Desmonda budući da njegovi preci imaju izgleda neke jako bitne informacije kojih bi se organizacija vrlo rado dokopala. Kroz prvu igru “živimo” kao Altair u vreme krstaških ratova, saznajemo za vekovnu borbu reda Assassina i reda Templara kao i za baš neverovatne artefakte neke vrlo napredne tehnologije.

Na početku druge (ove) igre, Desmond začuđujuće lagano beži iz Abstergo postrojenja (usput, oni su moderni Templari) doduše uz pomoć Lucy Stillman koja se izdaje za pripadnicu Assassina ali ne lezi vraže eto Desmonda opet u Animus stolici (istina u daleko prijatnijoj atmosferi) kako bismo eksploatisali sećanja sledećeg pretka. A on je blago rečeno… strašan lik u poređenju sa ruku na srce prilično dosadnim Altairom… Evo nama stiže Ezio Auditore da Firenze i njegova životna priča.

Ezio je bezbrižan mladić, poreklom iz bogate i ugledne porodice, tipičan italijanski švaler. Izvesni događaji (da ne kvarimo radnju) promeniće suštinski situaciju a to je samo početak; kako igra odmiče, razvijaće se sve veća i komplikovanija mreža iz koje Ezio više ne može pobeći već mu preostaje da hrabro korača napred. Razvoj lika je upečatljiv za dvadesetak godina koliko igra prati najvažnije trenutke Eziovog života. Lagana ali sigurna transformacija ka pravom pripadniku reda Assassina je krajnje zanimljivo napisana i maestralno odglumljena. Želećete da vidite još avantura ovog Italijana.

Assassin’s Creed II se dešava u Firenci, oblasti Toskane, Veneciji, Forliju i deliću Rima. Svaki grad je respektabilne veličine, natrpan mnoštvom velelepnih građevina od kojih je dobar deo prepoznatjiv bar što se tiče opšte kulture. Arhitektura je definitivno prijateljski nastrojena za pentranje i parkur vratolomije (AC to naziva free-running) koje nije teško izvoditi gotovo na svakom koraku osim ako se prvi put susrećete sa serijalom pa i tada neće biti potrebno mnogo vremena za privikavanje. Krovova, greda, balkona i gomile ostalih pogodnih objekata ne ponestaje za tečno i efektivno napredovanje kako horizontalno tako i vertikalno. Problem ponekad može biti nezgodan ugao kamere i nije isključeno da se pogreši u proceni i Ezio tresne o beton usled pada od bar nekoliko metara ali takvih situacija nema mnogo, ubedljivom većinom nesmetan parkur je divan prizor za posmatrati. Novina je da Ezio zna da pliva za razliku od Altaira pa više nema potrebe biti ekstra oprezan kad ugledate vodu. Ipak, vaši protivnici poseduju instant drowning skills. Poseban pomen zaslužuju Assassin’s Tomb nivoi koji testiraju koliko ste ovladali AC parkurom – to su odlično osmišljene platformske celine sa ili bez protivnika na lokacijama poput katakombi ili recimo zadivljujućeg enterijera katedrale.

Stealth pristup je za trenutke kada niste raspoloženi za borbu (pod uslovom da se borba može izbeći): mešanje sa grupom ljudi (kako statičnom tako i mobilnom koja ide svojim poslom), bežanija u slamu/lišće/bunar ili prosto sedite na klupu – postaćete nevidljivi. Sledeća opcija je privremeno korišćenje usluga grupe prostitutki (ne, ne u tom smislu) kao pokretna kamuflaža koja deluje isto kao obična grupa ljudi sa bitnom razlikom da kurtizane prate vas (opravdano – vi ste pljunuli pare, ipak ste mušterija). Možete im narediti da odvuku pažnju obližnjim čuvarima, uz posledicu smanjenja broja dama koje prate Ezia. Grupa lopova ne pruža paravan ali vas zato može pratiti svuda (jedino oni to mogu) i takođe ometati čuvare. Na kraju, grupa plaćenika je prosto “hired muscle” i pomagaće u borbi ili po komandi napasti čuvare dok se vi zaputite u nekom drugom pravcu. Ako ponestane opcija a raja je blizu, bacite šaku para na kaldrmu, ima da polete i pošteno skrenu pažnju čuvarima.

Što više haosa budete pravili, više će se puniti “notoriety” skala a to utiče koliko brzo će bilo koji čuvar postati sumnjičav i krenuti u napad. Ako vam nije po volji da se non-stop koljete, nivo ozloglašenosti se smanjuje cepanjem poternica, ubijanjem lažnih svedoka ili podmićivanjem gradskih vikača (sa komičnom mogućnošću da momentalno povratite novac tako što ih pritiskom na jedno jedino dugmence odžeparite).

Sama borba je verovatno oduvek bila najslabija tačka celog Assassin’s Creed serijala (videćemo da li će nadolazeći Unity nešto promeniti). Protivnici čekaju svoj red za napad, ne daj bože da se nekoliko njih ustremi istovremeno, nego kulturno jedan po jedan završavaju na Eziovim oštricama. I pored ovoga, sistem borbe u Assassin’s Creed II je malkice teži u odnosu na kasnije delove zahvaljujući nepostojanju “kill streak” tj. one-hit-kill serija koje su ionako laku borbu učinile još lakšom (kill streak se uvodi od AC: Brotherhood). U svakom slučaju, za nisko rangirane protivnike dovoljna je jedna uspešna kontra za ubistvo dok za one bolje oklopljene to ne pali nego kontinuirano mlaćenje mačem ili za oko prijatnije razoružavanje i finiširanje njihovim sopstvenim maljem na primer. Izuzetak je trademark hidden blade, pomoću ovog zlatnog alata jedna kontra je dovoljna da okonča muke teškaša ali je trenutak za kontru prilično sužen u poređenju sa drugim oružjima – tajming treba preciznije pogoditi. U toku borbe zanimljivo je verbalno ih izazvati da polete u napad brže nego obično (“It’s a fight stronzo!”).

Van otvorenog sukoba stealth ubistva su izuzetno primamljiva: viseći sa ivice Ezio može povući nesretnika iznad i tako ga iskusno upoznati sa silom gravitacije ili ako Ezio ima visinsku prednost, lagana komanda pretvara čuvare na nižem nivou u objekte sigurnog prizemljenja. Čuveno seno može biti dobra zaseda ako meta prolazi baš pored njega ili na kraju prosto ugrabite trenutak kad lik okrene leđa i nabodite ga iz punog trka. Planiranje stealth ubistava nesumnjivo daje veću satisfakciju od Rambo metoda, opet kad god je to moguće.

Raznolika su oružja na raspolaganju: hidden blade uz poison blade varijantu (protivnici imaju kratak period ludila gde biju sve oko sebe i ubrzo crkavaju naravno), nekoliko vrsta mačeva, maljeva, sekira, lakih bodeža i kasnije pištolj kao vrhunac umereno daljinskog obračuna sa stražom na krovovima ali kako u ono vreme nema ništa od prigušivača, zavidan nivo buke je garantovan. “Jednokratni” noževi takođe služe kao projektili. Strašna pomoć su i dimne bombe za ekspresan beg dok ljudstvo okolo masovno kašlje. Pomenimo da je fino imati pristojan oklop jer daje dodatne health kvadratiće – kako igra napreduje, od kovača se može kupiti sve izdrživljiji oklop. Posle dosta raubovanja (čitaj primljenih udaraca) mora da se popravlja. Kada smo kod health skale, ona se neće obnavljati sama od sebe nego je potrebno imati lekove. Kod krojača se kapacitet potrepština koje nosite može povećati a tu spadaju i lekovi i sve vrste municije. Lekari prodaju lekove (pazi stvarno) i otrov. Sva se ova potrošna roba (i novac) nasumično dobija od palih protivnika pa nemojte da ste lenji i pošteno ih isprepipajte.

Kao što se primećuje, u Assassin’s Creed II novac je neophodan i brojni su načini za pribavljanje finansija: prelaženje glavnih i sporednih misija, pronalaženje kovčežića bukvalno svuda razbacanih, presretanje Borđa kurira, potera za džeparošima… Uzimanje nakupljenih sredstava iz Monteriđoni vile je posebna priča – dajte života gradiću malo po malo renoviranjem određenih lokacija (uključujući između ostalog popravku lekarskih, kovačkih i krojačkih radnji kojom dobijate popust pri svakoj kupovini – vi ste gazda na kraju krajeva), kupujte slike od trgovaca umetninama i sporo ali sigurno vrednost Monteriđonija će rasti, ulice neće više biti tako puste a sama vila bukvalno će gubiti korenje i ostale tragove zapuštenosti da bi do kraja igre bleštala punim sjajem a vi nećete više znati na šta upotrebiti sav novac, postaćete gori od Baje Patka (i Nintenda), bar u virtuelnom smislu.

Glavne misije koje su jasno diferencirane od sporednih i na vama je izbor da li ćete i koliko uopšte sporednih stvari završavati: od pismonoše, trka po krovovima, prebijanja nevernih muževa pa do pojedinačnih assassination zadataka. Uzgred budi rečeno, genijalnih ima glavnih misija i prava je šteta nepostojanje replay mission opcije, nešto što je ispravljeno u kasnijim AC igrama.

Da ne zaboravimo unikatne gameplay delove koji su zasluga Leonarda da Vincija: zvanični OST ima kompozicije “Flight Over Venice 1 & 2” – da, biće prilika da Ezio, prema AC univerzumu, bude prvi test subjekat Leonardove leteće mašine uz veoma impresivne rezultate.

Corey May, Joshua Rubin i Jeffrey Yohalem stvorili su izvrsnu priču. Neverovatna je stvar miks brojnih istorijskih ličnosti i događaja s jedne strane i dobrog dela nesmetane fikcije s druge kako bi se sve uklopilo u večitu borbu Assassina i Templara. Glasovni (oni pogotovo) i motion capture glumci su takođe odradili odličan posao u globalu (pomenusmo već g. Smitha) sa zanemarljivim brojem lošije odglumljenih delova pa su tako i one-lineri anonimnih građana na mestu a da već ne pominjemo bisere poput “Come, amici. I’ve fresh sheep urine!” (doktor). Kao šlag na tortu, Assassin’s Creed II se završava jednim epskim cliffhangerom.

Konačno nekoliko reči o muzici koja je u potpunosti delo Jespera Kyda, danskog majstora video game kompozicija. Atmosferični, dinamični, emotivni momenti igre nerazdvojni su od vrhunske muzičke pratnje u izvođenju tridesetak instrumentalista, desetak članova manjeg hora i suptilne upotrebe elektronike. Lagano jedan od najboljih modernih game soundtrackova, nije preterivanje.

Igra je prvobitno izašla za PlayStation 3 i Xbox 360 sa dva kasnija DLC-a: “The Battle of Forli” i “Bonfire of the Vanities” dok je PC verzija zadnja došla na red ali je zato obuhvatala pomenuti downloadable content sa konzola.

Assassin’s Creed II je jedinstvo sjajne priče, sjajnog glavnog lika, sjajnih lokacija i zabavnog gameplaya pod okriljem gotovo savršene atmosfere. U trenutku kucanja ovog teksta dvojka je još uvek najbolja AC igra u serijalu. Nadajmo se da će Ubisoft u skorijoj budućnosti uspeti da u potpunosti ponovi magiju ovog ostvarenja.