Amiga u svojoj istoriji nikada nije oskudevala po pitanju kvalitetnih Super Cars klonova. Amigisti dobro znaju na šta mislim. Pogled na trkačku stazu iz ptičije perpspektive sa autićima koji se trkaju po nekoliko krugova, a još kad u igru uskoči i drugi igrač, zabavi nikada kraja. Koncept je vešto iskoristio i Team 17 i u onim finalnim godinama po Amigu, ponudio jedan sjajan naslov.

Startni meni sadrži standardni pregled opcija i mogućnost odabira jedan od tri modela autića, sa svojim dobrim i lošijim stranama i kao u slučaju pucačine Project X, zlatna sredina je najbolji izbor, pogodna za manje iskusne igrače. Prisutna je i mogućnost nadogradnje motora zarad boljih perfomansi, kočnica, guma, itd. ali i podešavanja niz drugih parametara oko sistema takmičenja. Klasični Arcade mode uvek je najprivlačniji za početak kada je u pitanju trka protiv računara. Start igre započinje sa određenom svotom novca kojim igrač pazari dodatke a osvajanjem visokih pozicija kroz trke, isti se udvostručuje. Nivoi se dele na tri primarne sekcije sa podnivoima/stazama u vidu staza pokraj mora, kroz kanjon i snežni ambijent. Osvajanjem tih staza, otključavaju se još dve sekcije sa trkama u svemirskoj stanici i na Mesecu.

Na prvi pogled to sve deluje jednostavno, međutim usled velike težine igre, osvajanje već prve staze, neće biti ni malo jednostavna rabota. Lako klizanje vozila, AI protivnika, nešto složenije i konfuznije kasnije staze staviće igrača na poštene muke. Pa čak i na najnižem easy mode nivou težine. Ali vežbanje, učenje staza i pametno ulaganje kod nadogradnje vozila, omogućiće osvajanje makar trećeg mesta koje je dovoljno za otvaranje novih staza i dobitak izvesne sume novca. Staze nose sa sobom i neka od pomagala, kao što su kuglice koje izvesno vreme ubrzavaju autić u “turbo modu”. Jedna od interesatnih mogućnosti je varanje na stazi, gde se na određenim mestima može vešto iskoristiti prilika za upotrebu prečice, ne bi li se dokopali visokih pozicija. Dostupan je i Battle mode gde se vozila međusobno mogu gađati raketama u toku trke.

Kao što se i moglo očekivati od Team 17, tehnička izvedba je na visokom nivou, pogotovo u slučaju Amige 500. Boje su lepo uklopnjene, vozila i okolina detaljni i pregledni. Skrol je super glatak i veoma brz posle pokupljene “turbo” kuglice. Dok je pogled u starijim Super Cars naslovima bio izveden iz pune ptičije perspektive, u ATR -u su vozila na momente vidljiva i kao 3D modeli. Rutina učitavanja sa disketa je takođe bila profesionalno izvedena, kao u slučaju Ruff’n’Tumble gde su bilo kakva duga čekanja učitavanja nivoa, svedena na minimum. U slučaju Amige 1200, stvari nisu baš tako pozitivne. Razlog tome je bila nedoslednost pomenutog tima kada je igru najavio i kao zasebnu verziju za AGA čipset. Najava je podrazumevala naprednije grafičke detalje u grafičkom modu od 256 boja i soundtrack CD kvaliteta. Od toga ipak nije bilo ništa, te je bila dostupna samo verzija igre za tada uveliko promašeni CD32 konzolni sistem, manje više identična kao Amiga 500 verzija. Zašto je to tako, je već neka druga strana priče.

Grafika: 4.5 Na Amigi 500, standardni kvalitet koji se mogao očekivati od dotičnog tima. No u slučaju AGA mašina, nije baš tako.
Zvuk: 4.0 Ovde se malo zakazalo jer muzika i zvučni efekti nisu tako ubedljivi kao neki raniji Team 17 naslovi.
Kontrole : 5.0 Sve je korektno i adekvatno prilagođeno punoj izvedbi preko džojstika.
Zabavnost : 4.5 Iako igra poneku manu, i dalje važi za jedan od najkvalitetnijih naslova ovog tipa na Amigi 500. Da je Team 17 ispunio spomenuta očekivanja te 1995. godine, vlasnici AGA mašina bi itekako imali čime da se pohvale.