Norveški biolog, Run Knudsen, nalazi se u istraživačkoj bazi na Grenlandu, zvanoj Alpha Polaris. On mirno provodi dane pišući doktorat, posmatrajući polarne medvede, i trapavo muvajući koleginicu. Sve se menja kada jednog jutra kolega u laboratoriju donese čudne kosti i komade kože pokrivene još čudnijim simbolima. Gigantska jonska oluja se nadvija nad bazom, medvedi se ponašaju neuobičajeno, grozomorni košmari muče članove istraživačkog tima, a mračne tajne skrivene duboko ispod leda ubrzano izlaze na videlo. Odsečeni od sveta, Run i ekipa moraju da pronađu uzrok ludila koje ih sve opseda pre nego što bude kasno.

Alpha Polaris je point & click avantura developera Turmoil Games. Iako je izašla drevne 2011-te, pristojno se drži za svoje godine. Koristi sve mehanike P&C žanra na koje smo navikli i smešta ih u okoliš inspirisan Džon Karpenterovim The Thing-om. Ne oslanja se na štrecanje i morbidnosti koje danas mnogi (nažalost) očekuju od horor žanra. Radnja ima Lovkraftovski pristup u kome stvari postepeno izmiču kontroli, a atmosfera varira između lažnog mira i jezivog ludila koje vreba iza svakog ćoška.

15

Recimo, unutrašnjost baze u kojoj se većina igre odvija je u dobrom stanju, normalno osvetljena, i naseljena razumnim ljudima. Izgleda upravo onako kako biste očekivali da izgleda jedno postrojenje u kome neko treba mesecima da živi i radi. To je dašak svežeg vazduha u odnosu na naslove poput Until Dawna i Evil Withina, u kojima kao da postoji pravilo da svaki lokalitet mora biti mračan, truo, i prepun sablasnih zvukova, što često stvara kontraefekat jer igrač naprosto ogugla. U Alpha Polarisu, segmenti kada se vaš lik probudi u pola noći i zatekne stanicu u mraku – sa inače normalnim kolegama koji se odjednom ponašaju agresivno i prestrašeno – su utoliko efektnije jer presecaju osećanje bezbednosti u koje vas je igra prethodno uljuljkala.

Najveća kritika na priču i tematiku Alpha Polarisa tiče se odgovora na onu večitu: Ko ili šta stoji iza svega? Ovo što sledi je očito spoiler, tako da ako želite sami da otkrijete o čemu se radi, preskočite ostatak ovog pasusa. Spremni? Idemo. Glavni negativac ove igre je najpoznatije čudovište iz Indijanske mitologije – zli duh wendigo koji zaposeda ljude i pretvara ih u kanibale. Dotično mitsko biće je tokom poslednjih 30 godina knjiga, igara, serija i filmova isforsirano skoro koliko i vampiri, vukodlaci i zombiji. Gotovo svaki natprirodni horor smešten u led, sneg, severni pol itd. bavi se ili njime, ili pravi sprdnju davajući ulogu negativca daju krampusu ili zombi nacistima. Jesu li to stvarno jedine karakondžule koje odgovaraju ledenim zabitima, ili se autori plaše da eksperimentišu sa nečim novim? Nemam odgovor na to pitanje. Znam samo da sam od Alpha Polarisovog velikog reveal-a zakolutao očima. Žao mi je zbog toga, jer je igra do tog trenutka gradila kvalitetnu misteriju.

2

Sa tehničke strane, starost Alpha Polarisa se itekako primećuje. Lokacije izgledaju okej, ali modeli likova su vidno zastareli. Pre-renderovane animacije izgledaju kao nešto sa početka 2000-tih, što ume da ublaži šokantne scene koje prikazuju. Developeri mora da su bili svesni grafičkih limitacija, jer su animacije govora (koje bi verovatno izgledale bezvezno) zamenili dvodimenzionalnim crtežima likova na kojima se jasno vidi raspoloženje govornika. Srećom, glasovna gluma je sasvim pristojna, a dobar kasting glumaca čini da svaki lik zvuči karakteristično.

Alpha Polaris je fina retro point & click avantura. Pruža nekoliko sati zabave i pregršt poprilično izazovnih zagonetki. Mane su joj zastarela grafika i konačni twist koji ljubiteljima horora može delovati klišeizirano. Ukoliko ste fan sporijeg horora i old school avantura, a već ste odigrali naslove poput Downfall-a i The Cat Lady-a, nećete pogrešiti ako bacite pogled na Alpha Polaris.