Valkyria Chronicles, japanska serija strateških igara sa primesama shootera, nekako zauvek osuđena da bude skrivena od očiju mainstream javnosti. Pred nama je četvrti deo a da većina igrača ni ne zna kako je do toga došlo. Ok, prvog dela se najverovatnije seća velik broj vlasnika PlayStation 3 konzole, kada se ovaj naslov pojavio kao ekskluziva te 2008. godine. Mnogo kasnije originalni Valkyria Chronicles je portovan na PC (2014) pa i remasterovan za PlayStation 4 (2016), odnosno Switch (2018). A gde su tu drugi i treći deo? Pa… drugi deo je bio PSP ekskluziva, a treći je imao još goru sudbinu bio je PSP ekskluziva objavljena samo u Japanu, za sada ovi nastavci nisu dobili reizdanja ili remastere bilo gde. Bio je tu i pokušaj reboota nedavno, u vidu Revolution spinoff-a, koji i nije sjajno prošao pa je SEGA rešila da se vrati main serijalu i da nam dostavi četvrti deo, i to od starta za sve trenutno aktuelne sisteme, pa ko se snađe snašao se.

U ovom unikanom taktičkom poteznom JRPG-u suština borbenog sistema je i dalje ista kao u prethodnim izdanjima, počinjete svoj potez pregledom borbe u vidu mape, birate vašeg lika, pozicionirate se na borilištu, napadate, sakrivate se iza objekata, i kada ne možete da pokrećete jedinicu dalje završavate vaš potez. Command Point sistem je i dalje tu, a jedina univerzalna promena je da svaki lik sada ima ragnaaid tj. Iteme za lečenje sada. Za razliku od PSP naslova gde je postojala mehanika dodatnog oštećenja ako pucate na neprijatelja sa strane ili sa leđa, toga ovde nema, najviši bonus koji možete dobiti za napad iz uglova je “surprise attack” koji samo garantuje da neprijatelj neće moći da izvede dodge, što dosta uprošćava stvari.

Još jedna od većih revizija sistema, koja baš i nema mnogo smisla je postojanje vište group leadera. Dok su u starim igrama to bili samo glavni likovi koji su imali Command Point vezan za njih, što vas je motivisalo da ih održite u životu, sada ih ima više i moraćete da ih konstantno izbacujete na teren, čak i ako ne želite da ih koristite. Permadeth sistem iz prvog dela i Revolutiona je vraćen, ali ne čini stvari značajno težim, jer postoje određene restrikcije tipa lik mora da bude poražen u tri poteza da bi poginuo za stalno, što se i neće toliko često dešavati.

Klasa u četvorci ima najmanje u serijalu još od prvog dela, zapravo sve klase iz prvog dela su jedino i tu, uz “novu” klasu Granadier-a. Iako je ovaj tip promovisan kao nov u suštini u pitanju je klasa veoma slična Mortarer-ima iz drugog dela. Izdavanje naređenja radi kao u prva dva dela, koristi se CP umesto SP-a. SP je ovoga puta tu samo za Direct Command mogućnost koju imaju svi squad leaderi sada.

 

Dosta toga je blatantno reciklirano iz prethodnih nastavaka kao recimo muzika, sa izuzetkom par novih tema, kompletan soundtrack ste već čuli ako ste igrali bilo koji nastavak ranije. Ono što nije reciklirano su srećom glavna priča i likovi, koji su zapravo skroz u redu ovog puta. Glavni lik Claude je totalno bland, ali nije clueless nerdina kao Welkin, ložana kao Avan, ili kartonski lik kao Kurt. Od novih likova tu su naravno svi anime manga klišei koje možete da zamislite. Glavna priča fiktivnih Evropskih ratova se ovoga puta ne fokusira toliko na fantazijski rasizam… izgleda da su u SEGI napokon shvatili da nisu bili baš toliko originalni. Ipak, ekipa antigonista je zbog toga poprilično meh. Waly deluje kao totalni edgelord sa svojim mantilom i tenkom sa vatrenim paintjob-om… a i svi ostali spadaju u cringe ili bland kategoriju bez izuzetka.

Prepoznatljiv artstyle je i dalje tu, tako da čak i sa te strane ovaj naslov deluje maksimalno unikatno, kako tokom same igre tako i u “visual novel” međuanimacijama kroz koje se priča zapravo odvija. U današnjoj gaming industriji gde se igra na sigurno i gde čak i legendarni japanski izdavači podležu pritisku zapada da svoje igre uglave u usiljene standarde, lepo je videti da jedan ovakav 100% japanski strategy RPG naslov može da postoji u 2018. godini i izvan matične zemlje, dostupan svima, čak i igračima na Switchu i PC-u.

Ako ste nekim čudom igrali PSP nastavke pa sebe smatrate veteranom ovog serijala (optimistički verujemo da ih ima jednocifren broj u našem regionu) Valkyria Chronicles 4 stvano ne donosi ništa novo, čak i deluje kao ogroman korak u nazad u odnosu na 2 i 3. A ako ste pak igrali samo prvi nastavak, i razočarali se Revolution-om, onda četvorku možete da shvatite kao glorifikovan mission pack prvog dela, u kome se nije mnogo eksperimentisalo sa novim idejama – što u suštini i nije uopšte loše. Za sve skroz nove igrače bez predrasuda prema japanskim ludilima dovoljno hrabre da se po prvi put uhvate u koštac sa ovim neuobičajenim igrama, Valkyria Chronicles 4 možda i predstavlja najbolju polaznu tačku zbog svoje manje težine i oprobanih koncepta koji rade.

Valkyria Chronicles 4 (PS4 Pro)
  • 7.5/10
    EmuGlx Score - 7.5/10
7.5/10

Finalni Utisci

Ako ste nekim čudom igrali PSP nastavke i spinoffove pa sebe smatrate veteranom ovog serijala Valkyria Chronicles 4 stvano ne donosi ništa novo, čak i deluje kao ogroman korak u nazad. A ako ste pak igrali samo prvi nastavak, četvorku možete da shvatite kao glorifikovan mission pack, u kome se igralo maksimalno na sigurno.