Poslednjih par godina, Ubisoft teži ka tome da malo unazadi svaku svoju franšizu, ili načini hendikep igri koja tek treba da izađe. Povratak neke slavne franšize nije nimalo lak posao, pogotovo ako, kao Ubisoft, stalno mašite poentu naslovima i neretko razočaravate svoje fanove.

Tako je bilo i kada je najavljen novi Rainbow Six naslov, pod imenom Siege. Ubisoft je najavom uradio nezamislivu stvar, najavio da je nova R6 igra multiplayer only. Igra koju odlikuje duboko planiranje, upad, ispad, one shot kills, ogromne mape, Tom Clancy-eva prežvakana priča over and over again. Srž igre i glavni faktor koji je činio da R6 doživi i ima kultni status u igračkoj zajednici koji i dan danas drži. Dobrim delom vremena igra je bila više simulacija nego običan shooter, baš zbog sistema, mehanike i načina izvođenja igre. Planiranja, koncentracije i fokusa i činjenice da jedna greška često znači i ponavljanje celokupne misije. Igra u kojoj nisu postojali checkpointovi i koja je zahtevala vaš fokus i posvećenost od početka pa do kraja nivoa.

Rainbow Six Siege (7)

Siege je naizgled daleko od toga. Nedostatak kampanje je, kako smo pomenuli, predstavljao nešto nezamislivo najvernijim fanovima. Umesto toga u igri su ubačene Operations: deset misija koje se dešavaju na deset multiplayer mapa sa nekom sitnom pozadinskom pričom o teroristima sa belim kapicama (nope, nije KKK) koji su rešeni svojom odlukom da, kao i uvek, načine toliko zlo svetskoj populaciji (pretežno amerikancima) kako bi stvorili novi svetski poredak! Opasnost kao nikada pre! Kao i uvek kada su u pitanju ovakve igre. Pored kvazi priče u Operations modu, tu je i Terrorist Hunt, nešto što bi trebalo da zabavi igrače posle iscrpnih multiplayer partija, igranje protiv botova na svim postojećim mapama sa raznim zadacima: spasiti taoca, onesposobiti bombu ili jednostavno pobiti sve teroriste. Terrorist Hunt se za nijansu razlikuje od Operations moda jer vam dozvoljava kooperativni način giranja sa vašim prijateljima ili sa nasumičnim ljudima online. I tu je multiplayer mod, glavni fokus ove igre. Da, poptuno nezamislivo prebaciti jednu od ikonskih singleplayer franšiza u totalno multiplayer orjentisanu igru. Ipak!

Rainbow Six Siege (16)

Sećate se kada ste provodili sate i sate kako bi prešli neki nivo u R6 3 Raven Shield? Kako ste lomili miša i tastaturu jer se terorista spawnovao na drugačijem mestu nego poslednji put, kako ste očekivali da bude iza tog ugla a on je bio iza onog tamo u trenutku kada je sasuo pola magazina u vas? Zamislite isto to samo da igrate protiv živog protivnika, da partije budu eksplozivnije, napucavanje neuporedivo kraće, planiranje hirurško i da jedna greška napravi od vas gubitnika i predmet sprdnje protivničkog tima. To je upravo ono šta Siege nudi, i šta realizuje skoro savršeno. Iako multiplayer igra, R6 Siege je uspeo da prenese ono najbolje iz starih R6 singleplayer igara u tom okruženju a ono što je dovodilo do frustracija, naravno izuzev vašeg neznanja, izbaci.

Naravno, tu je uvek ljudski faktor, nekada takozvana ljudska glupost ili genijalnost koja može krasiti svaku partiju. Ipak za razliku od ostalih R6 igara za koje vam je bilo potrebno dosta, dosta vremena da se adaptirate, uđete u igru, a još više masterujete, ovde sve nekako izgleda jasno posle samo jedne partije. Sistem po kojem igra funkcioniše je već daleko poznat svim igrčaima pucačina. Svaka runda traje po pet minuta, uključujući i planiranje, i igra se u tri dobijene runde. Na jednoj strani je tim od pet specijalaca koji pokušava da upadne u „zasedu“, razmontira bombu ili spasi taoca, dok je na drugoj strani drugi petočlani tim koji nastoji da uradi sve da onemogući i spreči nameru protivničkog tima. Sve to deluje jednostavno, pogovoto uporedivši sa nekim postojećim pucačinama tipa Counter Strike-om koji se zasniva na istoj filozofiji. Ono što čini stvari drugačijim je činjenica da se tim koji se „brani“ mora zabarikadirati u destrkutivnom objektu u kojem se nalazi,  to je često ili kuća na nekoj periferiji, kafić malo dalje od grada, ambasada ili hotel pa čak i avion.

Kako i koliko destruktivna, svi se pitaju trenutno. Toliko da sa velikim kalibrom, ukoliko dovoljno pucate u jednu tačku je moguće ubiti neprijatelja kroz tri zida (naravno uzmite u obzir vreme i vašu preciznost) ili možda sravniti sve zidove u kući ostavivši čitave samo one noseće ili armirane stubove. Postoji nekoliko vrsta materijala od kojih su sačinjeni objekti u igri, i naravno svaki materijal ima određen nivo otpornosti na oružje ili pomagala koja koristi tim koji napada objekat. Drveni zidovi, zidovi od tankog aluminijuma koji se lako buše srednjim ili većim kalibrom ali koji su nekako otporni (sem tankih drvenih) na kalibar municije pištolja. Metalne konstrukcije koje često ne mogu da budu probijene običnim mecima već je potrebno veće razorno sretstvo da vam tu prepreku skloni sa puta i teški debeli armirani zidovi betona koje je nemoguće probiti već je jednostavnije naći vrata i proči kroz njih.

Rainbow Six Siege (4)

Sa tipovima materijala i destrukcije u igri nam dolaze i klase koje imaju direktni uticaj na vaš način igranja. U igri postoji pet specijalnih jedinica, FBI SWAT, SAS, Spetsnaz, GiGN, GSG9, i svaka jedinica ima po četiri specijalaca. Dva ofanzivna i dva defanzivna. Svaki specijalac kojeg možete otključati/birati ima drugačiji set sposobnosti. Svaka sposobnost specijalaca karakteriše i definiše gameplay mehaniku koju upotrebljavate u tom trenutku i izbor pravog specijalaca za određenu situaciju je od krucijalnog značaja. Moguće je birati između dva primarna i dva sekundarna oružja. Često je jedno primarno oružje pumparica ili puška sa većim kalibrom i sporijim firerate-om dok je druga brža, lakša i agilnija – manji recoil, lakša kontrola, za korišćenje. Iako se svaki specijalac razlikuje setom sposobnosti od prethodnika, skoro svaki napadački tip ima svog counter tipa u odbrani. Dok specijalac pod nadimkom Twitch ima drona za instraživanje situacije sa tejzerom kojim je moguće stun-ovati neprijatelja na par sekundi, u odbrani postoji Mute, koji onemogućuje bilo kakav prolazak dronovima ili sličnim gedžetima. Pored seta sposobnosti i gedžeta koji su specifični za svakog specijalaca, tu su i standardni koje je moguće birati iz partije u paritju. Ukoliko ste napadač, tu su granate, fleške ili dimne bombe kao i nezaobliazni breach charge koji vam služi za destrukciju zidova, prozora i deo taktičkog upada specijalaca. Tim koji se brani ima deployable shield, bodljikavu žicu ili nitro bombe. Pored dodatnih gedžeta tu su i dodaci za oružje koje je moguće otključavati napredovanjem kroz multiplayer.

Razni tipovi nišana, prigušivači, stabilizatori ili dodatni grip su nešto što vam je neophodno i obavezno čim budete u mogućnosti da ih otključate. Otključavanje se vrši virtuelnom valutom, Renown, koju dobijate u toku igranja. Mala komplikacija je to da svaki specijalac i puška ima poseban attachment koji je potrebno otključati ukoliko želite da koristite, što znači potrebno vam je više vremena i više sati provedenih uz igru. U neku ruku to i ne predstavlja problem, jer je gameplay mehanika i sistem igre neverovatno zabavan i često ćete se zaboraviti igrajuči multiplayer, praktično desiće vam se nešto slično kao sa R6 naslovima od pre deset i više godina.

Rainbow Six Siege (10)

Sistem je jednostavan, pronađi i eliminiši, spasi ili onesposobi, ono što je drugačije je način na koji se to ostvaruje. Na početku svake runde napadači će imati trideset sekundi da dronovima izvide situaciju i naprave on the fly plan kako gde i kada probiti odbranu i spasiti metu ili završiti određeni objektiv. Planiranje kao i egzekucija ne smeju biti predugi jer partija traje pet minuta.  Zanimljiva stvar je to što uvek igrate sa živim saborcima i protivnicima a skoro se svi trude da igraju baš kako vam igra nalaže. Naravno postoje izuzeci u partijama gde upadnete u tim koji trčkara okolo i praktično igra Call of Duty i često biva izbušen kroz zidove. Isto tako postoje tactical fanatici koji se trude da budete maksimalno ozbiljni i odradite sve baš kako su oni, vođe (iako im niko nije rekao da su to) isplanirali. Generalno kada se uzme u obzir sve, taktika mora postojati jer često planiranje od par minuta se završava jednim upadom ili blitz akcijom koja traje nekoliko sekundi. U igri ne postoji napucavanje koje traje minutima kao u nekim drugim naslovima jer jednostavno sistem ne dozvoljava to. Upravo zbog toga se svaka runda završava posle par sekundi nakon odluke o upadu napadača. Često se odbrana usko fokusira na sobu u kojoj je objekat koji čuvaju dok napad pokušava da direktnim napadom na tu prostoriju završe zadatak. Ipak neretko se desi, ukoliko glasovna komunikacija posotji da se skuje malo detaljniji plan koji zahteva više pažnje i smisla za distrakciju protivnika, upravo tada se kristališe suština ove igre – taktički prilaz, smisao za to i egzekucija.

Rainbow Six Siege (13)

Mapa je skoro uvek sačinjena od jednog objekta koji se prostire na više spratova. Distrakciju je lako stvoriti uzevši u ozbir da se svaki korak, repetiranje ili pucanj čuje i može odati vašu poziciju, namerno ili slučajno, sve u zavisnosti od vašeg prilaza. Igra se dosta oslanja na zvuk (koji je prosto fantastično odrađen) i vaše pozicioniranje kao i mogućnost pozicioniranja neprijatelja po buci koju čujete u toku partije. Ukoliko ste dobri u tome, moguće je da izrešetate neprijatelja kroz zid ili pod na osnovu zvuka, buke i pretpostavke gde se nalazi. Sa druge strane, ukoliko ste vi napadač, upravo takva nepažnja vas može koštati smrti u partiji a jedan igrač manje u ovakvoj taktičkoj igri je veliki hendikep. Sa druge strane, na svakoj mapi postoji određeni nivo buke koji dolazi sa strane. To je često buka koju stvara radio u kući, lavež psa iz susednog dvorišta, motori ili generatori koji su uključeni. Naravno svaki od tih objekta (sem pasa) je moguće uništiti i tako neutralizovati buku, kako bi se lakše koncentrisali na pokrete vaših neprijatelja. Pucanje u igri, na žalost, nije kao u R6 naslovima koji su proslavili serijal, bolje rečeno znatno je lakše, prilagođenije široj populaciji. Ipak ne možemo reći da recoil, trzanje puške, ne postoji kao u CoD igrama ili nekim drugim brainless pucačinama. Ipak je potrebno da kontrolišete vaš rafal a često zbog jako niskog time-to-kill faktora je boje koristiti pojedinačnu paljbu nego rafal. Preciznost igra bitniju ulogu od onoga kakav mod paljbe koristite, jer često jedan metak (ili pet, svaki za glavu jednog specijalca) može rešiti partijiu. Na kraju, glavni faktor igre ovog tipa – samo pucanje je i više nego zadovoljavajuće a zbog gameplay mehanike greške se ne praštaju i samo oni koji umeju sa puškama (kontrolerom ili mišem i tastaturom) će izaći kao pobednici u okršajima jedan na jedan. Takvi okršaji se ipak retko kada dešavaju jer se većina partija svodi na isplanirani upad/prepad neprijatelja i koordniaciju a ne čisto napucavanje.

R6 Siege je odličan novi početak stare franšize koji prenosi fokus sa singleplayer-a na multiplayer. Tu su naravno mane, upravo taj nedostatak kampanje i mogućnost da uronite i stopite se u misije koje neretko traju i po četrdeset pet minuta.  Postojanje mikrotransakcija koje vam omogućava da brže otključate određene specijalnce ili skinove za vaše oružje (nekoliko skinova su ekskluzivni za mikrotransakcije i tu se njihov uticaj završava). Sve to ne utiče na gameplay mehaniku igre, ne uništava gameplay i ne stavlja nikoga ispred vas. Broj od dvadeset operatera je samo plus, jer vam pruža mnoge varijacije koje možete dodati u vaš način igranja. Ukoliko ne želite, ne morate se ograničavati samo na jednog specijalca ali ako baš to želite, možete da masterujete samo jedan način igre, što ipak i nije tako dobra ideja zbog adaptiranja neprijatelja na vas sa counter jedinicom. Jednostavan način igranja, lako privikavanje pravilima novog R6 sveta, i još lakše pronalaženje vas u jednom timu su samo prednosti ove igre. Nećete izgubiti sate i sate samo da shvatite kako se ovo ili ono radi u igri, sve je manje više straight-forward ali ponovo, potrebno vam je vremena da savladate gameplay finese i postanete najbolji specijalac u vašem timu.

Rainbow Six Siege (17)

Proteklih par godina, Ubisoft je svojim, kako novim igrama tako i nastavcima starih franšiza pomalo razočaravao igrače. R6 je možda najsvetlija tačka među Ubisoftovim izdanjima u protekle dve godine, definitivno najkompletniji naslov, a nadamo se da nije ni poslednji, jer nas samo za nekoliko meseci očekuje i The Division. Iako je R6 je veoma orijentisan na multiplayer izvođenje, egzekucija toga je prosto savršena i igra sija u tom pogledu. Single player modovi su tu da bi vas odmorili od napornog multiplayer napucavanja, ali daleko od toga da vam ne mogu pružiti zabavu. Siege je igra kakvu su R6 fanovi definitivno zaslužili, a trend multiplayer igara nastavlja da osvaja i najokorelije singleplayer igrače… sa ovim naslovom, a verujemo da će i vas.