House of Ashes je treća igra iz The Dark Pictures antologije, od razvojnog tima Supermassive Games, poznatih po njihovoj izuzetno dobroj ekskluzivi za PS4 – Until Dawn. Studio je odlučio da ponovo pokaže svoj kvalitet i obraduje nas sa nastavkom Dark Pictures antologije, ali se već može primetiti “same old” trikove koji su korišćeni ranije.

Normalno odmah treba nagovestiti da ljudi koji jure igre sa izuzetnom interakcijom i dobrom pričom, neće se baš najbolje provesti jer je ovo manje igra nego što je wannabe film. Slobodno mogu reći da je na nivou starih 3D point and click avantura sa ponekim QTE (quick time event) ili nekom komandom koja vam trenira reflekse, što mi je najgora stvar kada se unesete u priču i scenu, stoga se može očekivati da nećete ni registrovati da treba da se uradi neki potez pa će vas Game Over ekran obradovati.

 

Generalno samim tim što igra nema mnogo interakcije, tehnički je dostupna svima, a pošto je kao mini film, može biti izuzetno zabavno igrati sa prijateljima. Horor element je čar Supermassive studija tako da je strah od nepoznatog prisutan, ali još veći strah je dužina samog iskustva što je bio prvi alarm kada se vidi cena igre. Manjak interakcije daje ideju da je Supermassive hteo da napravi film ali nisu baš mogli da priušte sebi tu fantaziju, jer bi se ova igra mogla bez problema sabila u dva sata jednog zapravo kvalitetnog horor filma.

Dosta kritike, House of Ashes ima i svoje brilijantne momente. Od trenutka kada preuzmete kontrolu nad jednim od pet karaktera, horor atmosfera počinje polako da vam se uvlači pod kožu. Klaustrafobija i tenzija će na početku držati jako dobru atmosferu ali nažalost količina ponavljanja susreta sa horor bićima će potencijalno izgubiti svoju čar pa će igra postati malo bleda.

Kao i u Until Dawn, ne postoji prava borba već se sve svodi na tonu QTE, osim u sekciji Operacije Wolf gde sjedinjujete nišan i glavu protivnika u svetu uniju eliminacije tih kreatura sa ove planete. Samim tim što je sve uprošćeno, može se reći da je izgubljen potencijal da se horor element prenese i na akcije igrača a ne da se ograničava sa “pritisni kocku da izbodeš demona”.

Sama priča je izuzetno neoriginalna (baš kao i u Until Dawn ali su tamo izvodjenje i interakcija bili ono što je vadilo igru iz mora mediokriteta) ali se svodi na drevno zlo koje živi ispod hrama na bliskom Istoku i hara milenijumima. Odmah nakon tog nalazite se u jednoj od najpopularnijij tema današnjice, a to je rat u Iraku gde se susrećete sa armijom najgorih stereotipa za ratne filmove. Salim, Irački vojnik i jedini karakter koji nema pasoš SAD-a, se izdvaja od svih ostalih generičkih karaktera. Iako ima najtragičniju prošlost (kao i svi mi koji nismo imali sreće da se rodimo u normalnoj zemlji), za divno čudo nije ispao klasični backstabbing bad guy za plot twist što je itekako pohvalno, jer sam pomislio da su devovi samo digli ruke od kreativnosti i hteli da ubace još jedan stereotip.

Ljudski odnosi u ovakvim situacijama su od izuzetnog imperativa tako da imate opcije da postanete bff sa svima ili da maestralno zavrnete celu ekipi i zabodete im nož / metak / šta je dostupno u ledja. Mržnja, poverenje i prijateljstvo ovde čine ozbiljan ljubavni trougao tako da će u zavisnosti od vaših izbora, priča biti kompletno u vašim rukama. U slučaju da imate višak empatije (kao da npr. igrate Life is Strange True Colors) često će vaše odluke biti donete na osnovu osećanja prema karakterima a ne na očekivane ishode koji bi bili “najpametniji”.

Primer za ovo je famozno spašavanje marinca koji je inficiran i u najavi će vidi da će vam doneti neko zlo. Izbor da se ubije povredjena osoba ili samo ostavi tu zvuči kao nemilosrdan potez, pogotovo što čitava igra potencira da se svako mora spasiti i da marinci nikoga ne ostavljaju iza, tako da igra vapi da vas tera da empatijom izazivate sami sebi probleme u igri.

Igra za divno čudo ima multiplejer, i to online mod za dva igrača ili lokalni coop play (što je mega retkost danas) U ovom modu svaki igrač bira svoju grupu karaktera koje će voditi kroz priču. Izuzetno je zabavan i nepredvidiv mod jer svaki igrač kroji svoju sudbinu kao i sudbinu svog partnera. Drugi mnogo interesantniji mod je “Movie Night Mode” koji omogućuje da se i do pet igrača uključi u avanturu što tek čini ishod nepredvidivim.

The Dark Pictures Anthology: House of Ashes
  • 7/10
    EmuGlx Score - 7/10
7/10

Finalni utisci

House of Ashes ima dosta toga da ponudi, ali samo pod uslovom da možete da trpite generičke stereotipe horor filmova sa primesom ratnih tragedija. Horor element me nije toliko plašio koliko sam QTE koji su u nekim situacijama previše načičkani pa mogu izazvati zamor. Pored toga empatija i vaše odluke su ono što će činiti svaku partiju ove igre zabavnom (da ne spominjem koliko će biti zabavno u sličaju da igrate u coop-u).

Za

  • Svaka vaša odluka ima izuzetan uticaj na priču
  • Atmosfera na početku igre je izuzetna
  • Nepredvidivost multiplejera

Protiv

  • Previše stereotipa
  • QTE
  • Nepredvidivost multiplejera