Switch je već dobio nekoliko ”nemogućih” portova. DOOM, Rocket League, Outlast igre… Svaka od njih izgleda fantastično i kontrolišu se još bolje. Prosto neverovatno da sve te Triple A igre možemo igrati na nečemu portabilnom, još tako slabašnom, kao što je Nintendo Switch. Panic Button, kompanija koja stoji iza većine ovih fantastičnih portova, ne prestaje da nas oduševljava. Sa najavom Wolfenstein II The New Colossus igre za Switch, svi smo mislili da je to još jedna prezahtevna igra za ovu konzolu. Najviše zbog toga što je dosta kompleksnija i detaljnija od DOOM naslova koji nam isto dolazi iz Bethesde uz pomoć Panic Button studija. Posle mnogo meseci nakon premijere na PC, Xbox One i PS4 konzolama, stigla nam je napokon i ova verzija igre. U ovom opisu ćemo se najviše baviti tehnikalijama, kakav je osećaj, kako se igra, kako izgleda i da li uopšte vredi uzeti ovaj naslov za vašu Switch konzolu. Nego krenimo ispočetka. Wolfenstein II na Switchu – da, jeste impresivno u svakom pogledu.

Ova igra je potpuni port, bez skraćivanja sadržaja i iskustva sa drugih platformi. To znači da je apsolutno sve u igri, svaki neprijatelj, svaki nivo, pa čak skoro i svi efekti koji čine suštinu gameplaya i vizuelnog doživljaja. Svi dijalozi, efekti, zvukovi, apsolutno sve je tu, što je stvarno, potpuno neverovatno kada se uzme u obzir količina snage koju ova konzola ima. Jedini drawback je to što, iako igru imate na kartu, moraćete da skinete dodatni sadržaj, što malo i nije najbolje rešenje, uzevši u obzir da je ovaj naslov ”samo” 21gb” na Switch konzoli. Jedna olakšavajuća stvar je to što igra nema Multiplayer, za razliku od DOOM naslova, tako da je zbog toga i veličina nešto manja. Da se prisetimo, DOOM je ”težio” nešto više od 27gb na ovoj konzoli.

Čim smo startovali Wolf II The New Colossus na našoj Switch konzoli, neke stvari su već bile očigledne. Dosta mutniji prikaz od kristalno jasnog na jačim konzolama i PC-u, ali okej, igramo se praktično na jednom malenom, slabašnom telefonu. Ipak, to ne umanjuje doživljaj koji donosi ova igra. Kontrole su i dalje sjajne, sve je fluidno i u ovoj verziji igre, iako radi u upola manje frejmova nego superiornija verzija, to jest, u 30 sličica po sekundi. Ipak, engine je tako konstruisan da nemate osećaj da igra štuca, secka ili šta već, jer u većem delu playtrougha, igra stvarno radi na zakucanih 30fps-a. To je dosta čudno s obzirom da je DOOM, pogotovo čim je izbačen, patio od malog i nestabilnog frejmrejta. Bilo kako bilo, izgleda da su našli dobar način da pobede slabost ove konzole i dostave još bolje iskustvo nego što smo imali sa DOOM-om.

Kontrole su odlične i jako responsive. Jedina mana je sama konstrukcija JoyConova i njegovih malenih analognih stickova. Zbog toga će vam nekada biti teško da nanišanite neprijatelja onako kako baš vi želite, ali tu je uvek neki melee udarac ili oružje koje će uništiti sve neprijatelje, nebitno da li nišanite pravo u njih ili tik pored njih.

Mutnjikav izgled krasi ne samo Handheld način igranja već i igranje na TV-u. Igra se ”gura” u 720p što i nije toliki problem, ali izgleda dosta ”mekše” zbog raznih načina da se sakriju mane ove verzije igre. Ne kažemo da ubija užitak, jer za razliku od Handheld igranja, TV igranje ima jednu jako zanimljivu prednost. Motion kotrole su ovde ubačene odmah sa izlaskom igre, tako da, ukoliko vas mrzi da se kočite sa malim analozima, uhvatite joyconove u ruke i možete da nastavite ubijanja nacista mahanjem po vašoj sobi. Kontrole su odlično odrađene i savršeno prate vaše pokrete. Apsolutna je milina igrati na taj način. Naravno, kada se umorite i morate da odete do toaleta, možete da nastavite sa masakriranjem nacista na WC šolji. Prednost koju nikada do sada niste mogli da pomislite da će se desiti!

U Handheld modu, mutknjikava slika je nekada zaista veliki problem. Neki delovi kampanje su prosto dosta zahtevni, te se rezolucija spušta do nekih 370p, što je… užasno nisko. U rangu sa slabašnim PS2 i Xbox Classic igrama, ali naravno, veličina ekrana pomaže da to bude nekako podnošljivo. Dobra stvar je što nemamo previše ovako zahtevnih scena koje muče konzolu, te će ta tortura trajati samo par minuta u toku kampanje. Ipak, i bez toga, Handheld verzija je generalno mutnija nego da igrate na TV-u, ali pruža veće zadovoljstvo znajući da sada možete igrati Wolfenstein II The New Colossus gde god da krenete.

Kada se sve stavi na papir, Wolfenstein II The New Colossus na Switchu je za nekih a dream come true. Ne samo za neke, nego za većinu, pogotovo za ljubitelje ove franšize koji su već možda odigrali igru na jačim konzolama, i sada žele da joj se ponovo vrate u portabilnom modu. Sve je preneto iz superiornije verzije, ali najbitnija stvar je da je gameplay netaknut u svakom pogledu. Prosto je neverovatna činjenica imati igru ovakvog kalibra na portabilnoj konzoli i pravo je uživanje igrati je na njoj, naravno pored svih grafičkih ”mana” i žrtvovanja.

Svako ko ima mogućnost da odigra ovo na Switchu, mora to da uradi. Oni koji su se zadovoljili jednim prelaskom igre na superiornijim platformama a imaju i Switch, mogu sačekati neki popust pa da probaju da ubijaju gomilu nacista sa motion kontrolama.