Period popularnosti Drugog Svetskog Rata davno je prošao. Poslednji dokaz tome je izlazak nove Battlefield igre koja eto, nije ispunila očekivanja niti izdavača niti fanova. Situacija ipak nije uvek bila takva. Setimo se pre nekih 10-15 godina, WWII pucačine su preplavljivale tržite a mi nikada zasićeni ubijanja nacista, nebitno da li u nekom realnom okruženju inspirisanom pravim događajima (Medal of Honor, Call of Duty) ili potpunoj fikciji smišljenoj samo za potrebe igara (Wolfenstein).

Trend WWII igara se završio pre nekih desetak godina, ali je imao jedan poslednji trzaj 2012. godine kada se pored svih igara u tom vremenu, pojavilo i nastavak Sniper Elite ”snajperske simulacije” ako taj žanr uopšte postoji, pod imenom Sniper Elite V2. Uzevši u obzir da u tom trenutku već par godina nismo videli WWII igre koje su napravile proboj i malo drugačiju tematiku, ovo je izgledalo kao dobar pokušaj nastavka jedne niše franšize i malo veći trud u borbi za bolje mesto na okrutnom tržištu igara.

Posle ove igre izašla su još dva nastavka Sniper Elite franšize, treći i četvrti deo. Zanimljivo je da je svaki sledeći bio bolji od prethodnika. Sniper Elite franšiza se već pozicionirala kao dobar izvor zarade za Rebellion, tim koji stoji iza ovih igara. Mnogo je razloga zbog čega je Sniper Elite franšiza evoluirala na dobar način, ali pozabavićemo se tim stvarima u nastavku teksta.

Kao i u prvom delu, koji iskreno i nije vredan pomena, vi ste u ulozi Karla Fairburne, koji je poslat u Berlin tik pre završetka rata da nađe i praktično preuzme sve naučnike koje su radili na V2 raketi. Vaš posao je da se infiltrirate u Berlin i stignete do njih pre nego što ih uhvate ruske snage. Kao što možemo i da zamislimo, Hladni Rat se nazirao još tada, a svi su grabili najbolje mozgove na kraju rata kako bi ih prisvojili na neki način. Dok je Karl u Berlinu, iskoristiće priliku i da smakne par velikih, preostalih zvaničnika nemačke vojske. Karl se praktično nalazi u sredini svega, ne smeju da saznaju Rusi da je on tamo, a ni Nemci, tako da je malo zeznuta situacija kada je preživljavanje u pitanju.

Akcenat u Sniper Elite V2 je još jednom stavljen na tiha ubistva i naravno atentate. Poenta cele igre je da dođete do određene pozicije i skinete glavnu metu, a onda i sve ostale alarmirane kako biste očistili sebi put do izlaska iz misije. Jedan problem je to što, iako su vam date poprilično velike mape na raspolaganju po kojima bi trebalo da šetate i idete, vaš put je unapred određen od dizajnera svakog nivoa. Ukoliko biste vi našli određenu poziciju sa koje biste mogli da pošaljete taj ubitačan hitac u nemačkog generala, igra vam možda to neće dozvoliti, već će forsirati vašu putanju samo do onog dela odakle je u stvari planirano da pucate. To ubija tu slobodu, koja je očigledno prepravljena u trojci i četvorci. Ovo je ujedno možda i najveća mana ovog naslova, taj nedostatak slobode kada je najpotrebniji.

Pored atentata i ubistva, na vama je i da sabotirate mostove i određene strateške tačke kako biste sprečili i osakatili još više nacističku vojsku pred sigurnog, već očekivanog poraza. Tih, stealthy gameplay igra glavnu ulogu u ovoj igri, apsolutno se sve vrti oko toga. Igra praktično ”ne funkcioniše” ukoliko želite drugačije da igrate, jer tada vidite koliko u stvari problema ima u tom ”Third Person Shooter” izvođenju i koliko razvojni tim nije imao takav stil igranja na umu. Od napucavanja, preko nišanjenja do ponašanja oružja i neprijatelja, sve nije odrađeno sa prevelikim napucavanjem na umu.

Dobra stvar je da taj segment snajperisanja fantastično odrađen, možda jedan od najboljih u igrama ovog tipa u industriji. Još bolja stvar je to da posle svakog uspešnog atentata i ubistva, ukoliko vas niko ne vidi, možete videti rengenski snimak kako metak prolazi kroz organe i kosti neprijatelja koga ste ubili. Koliko to sablasno i jezivo zvučalo, fantastično je odrađeno i to zadovoljstvo kada to uradite je, eh, nemerivo i stalno vas tera da nastavljate dalje. To je upravo ono šta i pokreće ovu igru i šta tera igrače da ih i dalje igraju. Jednostavno na tržištu nema bolja snajperska simulacija, ukoliko možemo tako da kažemo, a da pruža toliko zadovoljstvo ubijanja i atentata određenih osoba.

Što se tiče dizajna nivoa, koji smo već pomenuli, njegovoj lepoti ne pomaže ni remastered grafika, tj 4K rezolucija na X i Pro konzolama kao i naravno, na PC-u. Dizajn je jednoličan i previše braon. Jeste da je industrija u to vreme prolazila kroz krizu identiteta boja sa kojima bi trebalo da nastupe sa svojim naslovima, ali tolika jednoličnost je stvarno zabrinjavajuća.

Pošto se ovde radi o Remaster verziji igre, često smo se pitali, šta bi bilo da smo igru igrali tada, jer da, ovo nam je prvi prelaz ove igre od kada je izašla (na žalost). Situacija bi bila ista, već tada je bilo dosta igara koje su promenile način na koji game design funkcioniše, koje su bile bolje dizajnirane i funkcionisale na sve moguće načine. Ovde je moguće igrati na jednom fazonu koji radi savršeno, a to je snajperisanje. Svaki ostali način igranja, a igra vas forsira nekada da idete guns blazing fazon, je skoro pa neigriv zbog tog izbora funkcionisanja nišanjenja i svega ostalog šta ide uz to.

Pored kampanje za koju će vam trebati nekih desetak sati da pređete, tu je i Multiplayer mod koji ima neke skroz kul i čak i dan danas ”sveže” ideje. Kao što je asimetrični multiplayer u kome jedan igrač ide po ulicama i završava objektive dok ga drugi pokriva snajperom. Tu je i Deathmatch ali je sada podignut na 16 igrača po partiji.

Sniper Elite V2 Remastered (Xbox One X)
  • 7/10
    EmuGlx Score - 7/10
7/10

Finalni utisci:

Generalno gledano, Sniper Elite V2 Remastered je sasvim kul ostvarenje i dobar podsetnik da vidimo odakle su potekle trojka i četvorka koje su nesumnjivo bolje igre u svakom mislu. Ukoliko je neko propustio naslov, a uželeo se misija sa Karlom, može se vratiti ovom naslovu, jeftin je, pruža dobru količinu zabave, a slow-mo metka kako probija lobanje nacista nikako ne može da dosadi!