Dobre igre su skoro uvek nekako, u fokusu, kako publike tako i izdavaštva. Dobre igre su okružene velikom bazom fanova, parama od marketinga, kampanjama i tako dalje. Mada, sa vremena na vreme dobijemo i neke stvarno sjajne igre koje eto, se jednostavno ušunjaju, tiho, neprimetno, pa za njih možda čujete od nekog prijatelja nekada ili možda iz neke recenzije. Pre više od mesec dana, EA je na svom EA Play 20, najavio novi Arena Shooter iz trećeg lica, pod nazivom Rocket Arena. Sama sličnost sa Rocket League, makar u imenu, je za neke, kao i za nas, izgledalo kao totalno nelogičan potez i bezveze asocijacija da bi možda možda privuklo sličnu publiku, ali šta je tu je. Rocket Arena je izašla, pre jedno par nedelja, verovali ili ne, ako niste čuli naravno, i mi smo imali prilike da zaronimo u ovu, moramo da vam priznamo ooodličnu pucačinu i napokon rešili da podelimo iskustvo sa vama.

Rocket Arena je 3v3 shooter iz trećeg lica, koji se prostire na osam mapa. Naravno tu je par modova kao što su Domination iliti kako ga oni zovu Mega Rocket (sistem je isti kao Dom), Knockdowns ili Team Deathmatch i Rocket Ball tj mod koji najviše podseća na Gridball iz još jedne niše igre kod nas, tj Halo franšize. U Rocket Ballu je potrebno da uzmete loptu i odnesete je do određenog postolja ili kako već, u protivničkoj bazi. Loptu ne morate da odnesete, fizički, već možete da je i bacite, pa ukoliko ste precizni kao Tom Brady, donećete poene svom timu! Pored standardnog moda tu je i Ranked Mode, kao u svim igrama koje su izašle u skorije vreme, a naravno tu je i Battle Pass koji se isto plaća, iako i ova igra košta, mada nešto mizerno, tipa 1500din u ComputerLandu – kompanija koja je zvanični distributer EA igara kod nas.

Pre nego što pređemo na najbitniji deo koji ni malo nije kliše, od svih stvari u ovoj igri, pozabavićemo se sporednim stvarima. Na launchu, u igri je bilo 10 heroja ukupno, ali Final Strike Games, razvojni tim iza ove igre, je odlučio da ipak ubaci još jednog samo nedelju i nešto dana nakon izlaska. Tako da u igri trenutno ima 11 heroja, od pre nekog dana. Sve heroje je moguće „oblačiti“ ajtemima koje možete kupiti ili dobiti u toku igranja. Premium izgledi se naravno kupuju ili dobijaju iz Battle Passa koji je aktivan skoro od prvog dana od kada je igra izašla. Tu su odela, baneri koje možete praviti sa delovima koje sakupljate ili kupujete po vašoj volji, boja dima kada ubijete nekog i tako dalje i tako bliže. Generalno, kustomizacija je na nivou, samo što je eto, za neke nepotrebna. Problem u svim igrama okrenutim ka Multiplayeru je što je teško navući igrače na mikrotranzakcije, pogotovo ako već odvoje makar neki novac za igru. Isto tako, problem je i napraviti dobar dizajn dodatnog sadržaja da bi naterao ljude da odvoje malo novca i plate kako bi bili „drugačiji“ ili „imali svoj identitet“ u igri. Neke EA igre su to odlično rešile, kao što je Apex Legends, ili možda Epicov Fortnite, ali te obe igre su F2P od početka, tako da su ljudi odmah mogli da odvoje keš sa igre, prebacivši ga na dodatne troškove po pitanju Battle Passa i kozmetičkih drangulija.

Što se tiče grafičkog prikaza, igra izgleda poprilično… dečije. Čak više od Fortnitea, što je stvarno čudno uzevši koliko je muke i svega ostalog potrebno da uopšte naučite da igrate, ali o tome ćemo u nastavku. Grafika je poprilično jednostavna sa namernim karikatura-like izgledima kod glavnih likova. Glasovi su aposlutno ista situacija, kao da gledate neki niskobudžetni crtani film. Neki likovi jednostavno kopiraju, poprilično otvoreno, likove iz popularnih crtanih filmova. Ono šta smo mi primetili je neverovatna sličnost jednog heroja sa devojkama iz Frozen crtanog filma. Ima ih i još, ali pamćenje animiranih crtaća jednostavno nije dobro kao što je nekada bilo. Mada okej, izgleda i zvuči poprilično zadovoljavajuće. Jedina greška u svemu ovome je to što se, verujemo prvenstveno EA fokusirao da ovo plasira mlađoj publici, što je u neku ruku okej jer oni pokreću industriju. Problem ipak nastaje u tome što je ova igra poprilično zahtevna za igranje, i napokon sledi najbitniji deo ove recenzije – gameplay.

Na startu prve partije smo pomislili – uh kako je ovo sporo, ružno, ne fluidno, baš teško za igranje…  Prvi utisak je bio apsolutno negativan u svakom smislu, što ima poprilično veike veze sa tim kako igra izgleda, kakva je mehanika i sve ostalo. Praktično se većina likova kreće kao da ima tegove na nogama, tromo i usporeno. Tu je naravno double i triple jump, ali prvih par sati smo bili totalno pogubljeni jer jednostavno nismo razumeli niti videli, niti mogli da pronađemo poentu same igre. Bolje rečeno, zbog čega postoji.

Posle višečasovnog prilagođavanja, nešto je kliknulo i shvatili smo čemu tolika tromost u celom predstavljanju ove igre. Ova igra se poprilično dosta razlikuje od drugih pucačina, iz jednog prostog razloga – ovde nemate oružja koja možete da vi izaberete da nosite. Pored toga, svi koriste isključivo raketne bacače u različitim oblicima. Neko ispaljuje jednu jaku raketu poprilično sporo, dok drugi heroj ima dosta malih raketa koje ispaljuje u rafalu, skoro pa kao neka automatska puška. Svaki heroj ima svoje oružje koje koristi sa dva moda napada, primarni i sekundarni jelte malo jači i jednim specijalnim modom. Specijalni mod, iliti special kako god, se razlikuje od heroja do heroja. Special, superpower, nazovite ga kako god, može da bude ofanzivna ili defanzivna opcija, sve zavisi od heroja koga koristite.

Naravno fore ne leže samo u različitim raketnim bacačima koje nosite, već i u kombinaciji primarnog, sekundarnog napada, super napada ili super moći i naravno gedžeta koje možete sakupljati po mapi. Ovo je jedna od onih igara koja deluje jednostavno i prosto, a ustvari je jako jako kompleksna i teška da budete dobri u njoj. Problem naravno nije samo kretanje, koje skakanjem, letenjem, konstantnim prelazom sa jednog dela na drugi kraj mape nadoknađujete tu tromost, već i u načinu na koji koristite oružje. Za razliku od ostalih pucačina gde hitac odmah (ili skoro odmah) nakon kliktaja pogađa neprijatelja, ovde je potrebno da „računate“ gde i kada treba da opalite raketu kako bi pogodila neprijatelja. To ponovo ne bi bio toliki problem, da apsolutno SVI nisu non-stop u pokretu, na svakom delu mape. Samo ta činjenica neverovatno otežava  mogućnosti da lagano pogodite nekog, a tu je naravno i deo frustracije jer prosto, nećete nikoga pogoditi. Taj momenat nas je podsetio na Quake igre iz kasnih devedesetih, najviše na Quake 3 i šaranje Rocket Launcherom 1v1 ili u timu. Igra nekako ima taj osećaj, tu „bunny-hop“ foru kretanja i stalnog pomeranja ukoliko želite da ostanete živi. Naravno tu imate i Dodge opciju sa kojim pravovremenim klikom možete da izbegnete sigurnu smrt.

Na početku možda nema previše mapa, koje isto izgledaju „premalo“, ali uzevši u obzir da je ovde bitan i vertikalan gameplay, mape su baš onolike kolike treba da budu. Igra ima previše heroja za masterovanje. Ovo je onaj trenutak kada smo priznali da igra, ma koliko glupavo izgledala i zvučala u trenucima, krije veliki potencijal. Problem je što da naučite svakog heroja vam je potrebno mnogo sati, mnogo strpljenja i gubljenja mečeva. Kada kliknete sa herojima, igra postaje neverovatna zabava u svakom mogućem pogledu.

Rocket Arena (Xbox One X)
  • 8/10
    EmuGlx Score - 8/10
8/10

Finalni utisci:

Rocket Arena je jedna haotična igra, totalno ne ono šta smo očekivali kada smo prvi put videli, i možda je baš zbog toga jedna od najprijatnijih iznenađenja na tržištu ovog leta. Na žalost, zbog svog ne tako primamljivog izgleda, mnogi neće ni probati igru, a tu će biti njihova ultimativna greška, jer propuštaju odličnu zabavu.