Koliki god bio fan klasičnih Final Fantasy igara borilački mash up Dissidia nikada nisam uspeo da zavolim ili makar kompletno razumem. Sada već davne 2009. godine (pre 11 godina ljudi!) prvi Final Fantasy Dissidia debitovao je na PlayStation Portable sistemu. Premisa je bila vrlo jednostavna – heroji i negativci iz Final Fantasy igara u free for all borilačkoj igri, ali realizacija je bila malo… pa, neuobičajena. Square Enix se nije odlučio za klasičan VS fight pristup, niti blatantno kopiranje Smash Bros igara (za razliku od nekih!) već kompletno originalan sistem borbe najsličniji po izvođenju borbama u Kingdom Hearts igrama.

Ideja koju je Tesuya Nomura imao je da napravi spin-off koji će se svideti fanovima sa zapada. Kako to obično biva kada Japanci imaju takve fix ideje – igra je ispala poprilično čudno, ostvarivši naravno mnogo veći uspeh u rodnom Japanu. Godine 2011. usledeo je i nastavak, veoma japanskog imena Dissidia 012 Final Fantasy, ponovo ekskluzivno za tada već poprilično zastareli PSP. Verzija 012 donela je još likova kao i one iz tada aktuelnog Final Fantasy XIII, novi single player mod i naravno uspela da ponovo ostvari uspeh, sjajne ocene, prodaju i popularnost i te 2011. na sistemu iz 2004. godine. Only in Japan, naravno.

Ova čudna japanska saga nastavila se 2015. godine kada je Koei Tecmov Team Ninja studio (Ninja Gaiden, Dead or Alive) za Square Enix izao skroz novi Dissidia Final Fantasy NT za… arkade! Tako je, za arkade – dobro ste pročitali. Arkadne mašine koje u Japanu i dalje neometano postoje, dobile su novu Dissidiu ekskluzivno a suprotno očekivanju, uzveši u obzir Team Nija autore, igra nije postala VS fighter već je borilački stil iz PSP nastavaka zadržan a sistem dodatno zakomplikovan! Sada, nakon tri godine arkadne ekskluzivnosti NT verzija Dissidia stiže na PlayStaton 4, po prvi put izvan Japana.

Final Fantasy junaci i negativci su podeljeni u četiri klase, Vanguarde borce koji zasnivaju taktiku na snazi, Assassine koji imaju najbolju agilnost, Marksmane za napucavanje iz daleka i borce sa unikatnim karakteristikama – Specijaliste. Žongliranje sa bravery i HP skalama koje zahteva da brzo donosite odluke i sjajno računate je ponovo tu, različite vrste napada trošiće spomenute skale drugačije. Sistem ni malo nije prost i veoma opsežan tutorial na početku će biti neophodan kao i mnogo vremena privikavanja jer iskustva iz prethodnih igara u ovom čudnom naslovu neće pomoći mnogo. Biće vam potrebno određeno vreme da savladate i osnove samog kretanja po borilištima, pre nego što uopšte počnete da ulazite u osnove sistema i taktika.

Za razliku od prethodnih Dissidia igara, borbe su ovoga puta 3 na 3, poput nekih arena sukoba u MMO igrama. Na početku ćete izabrati lika koga ćete vi kontrolistati dok druga dva u vašem timu preuzima AI. Svi igrači imaju svoj HP dok postoji i Party HP, stamina i summon skala koji deli ceo tim. Svaki potez koji izvodite troši nešto tako da za napredak i kroz single player probne porbe biće neophodno dobro poznavanje sistema. Problem je što srž NT-a, slično arkadnoj verziji od koje i potiče, čine online okršaji. Jasno vam je da u iste nema poente ulaziti bez mnogo offline grinda i učenja likova i taktika, i to mnogo drastičnije nego u običnim VS fighterima. Single player mod je veoma oskudan, i uglavnom se svodi na tutorijale i custom borbe. Story mod je zapravo gomila povezanih polja koje otključavate “Memoria” poenima zarađenim u random borbama. Svako polje koje morate da prvo otključate na mapi je animacija ili random borba, a svako sledeće polje mora se ponovo platiti. Na ovaj način igra vas baca u ozbiljan grind borbi izvan Story Moda da bi ste se pomerili za samo jedno polje na mapi i otključali sledeći delić priče. Mučno.

Potrebna je zaista ogromna ljubav prema Final Fantasy serijalu i likovima da vas motiviše da se zaista udubite u ovaj naslov, što je na kraju dana i neophodno da bi ste makar pokušali da smisleno uživate u istom ili bar znate da objasnite šta se dešava na ekranu. Svaki main Final Fantasy naslov predstavljen je sa bar dva lika, uglavnom kombinacijom glavnog heroja i negativca, a tu su i likovi iz Final Fantasy Tactics i Type-0, kao i MMO nastavaka XI i XIV. Lepa stvar u vezi ove verzyije je što je grafika zaista sjajna, borci su krupni i detaljni, i zaista je lepo videti neke likove iz starijih igara sa PS4 nivoom detalja. Pozadine, odnosno 3D borilišta su takođe zasnovane na svim Final Fantasy igrama, sve uz odgovarajuću remixovanu muziku. Vizuelno sve pršti i puca, haotične 3 na 3 borbe vrlo lako postaju teške za praćenje, a količina akcije na ekranu pa i spektakularni summoni ne obaraju veoma stabilnu animaciju od 60 fps-a, kako na Pro-u tako i na običnom PS4.

Nije neko iznenađenje da i ova verzija za konzole ponovo ostvaruje uspeh na domaćem teranu, u ovoj prvoj nedelji nakon izlaska trenutno je najprodavanija igra u Japanu. Sa druge strane, Final Fantasy serijal je još od vremena 8bit konzola stekao snažnu fan bazu i na zapadu koja je kasnije samo rasla ali u ovakvim momentima Japan nas podseća da ipak i dalje postoji ogromna razlika između njihovog i svih ostalih tržišta. Dissidia je tačno taj prelomni momenat gde stvari postaju too much, nemogući korak nazad ka nekom starom, pravom, ludom Japanu. U današnje vreme kada Square Enix sa svojim novim JRPG igrama zaista želi da (neuspešno) ugodi zapadnoj publici, jedan ovakav hardcore naslov sa PSP i arkadnim poreklom ne može da traži razumevanje kod nove publike koju su sami napravili svojim “sjajnim” odlukama na prethodne dve generacije. Sve što danas zapravo želimo je Final Fintasy fighter poput Dragon Ball FighterZ-a.

Ideja da saznamo koji lik je najjači u Final Fantasy univerzumu ili da odmerimo snage između heroja koji se nikada ne bi sreli drugačije, zvuči primamljivo ako ste fan, ali ako niste poreklom iz Japana biće potrebno da budete zaista super fan da poželite da savladate ovaj sistem koji je polu borilačka igra polu republičko takmičenje iz matematike. Samo za najtvrdokornije od najtvrdokornijih, za ostale tu je Noctis u Tekkenu 7.