Nakon oko 30 godina igračkog staža i praćenja kompletne gaming industrije, retki su momenti kada nešto uspe da me stvarno iznenadi. Ako se sećate mog opisa prve epizode Life is Strange-a, jasno je da sam svemu prišao sa mnogo skepticizma. Bilo mi je i tada jasno da epizodne igre itekako mogu da budu kvalitetne, pa čak i kandidati za igru godine, ali svo to insistiranje na indie movie realizmu i pokušaj prezentovanјa skroz originalne pretenciozne priče u formi sličnoj interaktivnom filmu nije ulivalo previse poverenja… posebno kada sam znao kako takvi preambiciozni zahvati u gaming svetu obično završe (Ovde dodajte obligatorno pljuvanje Davida Cage-a, neizlečivog nerda).

Svakako postojala je opasnost upadanja u klišee, forsiranja raznih momenata čisto da bi se namerno dodala težina priči, stvorila kontraverza, zadovoljio feminističko-lezbejski pokret u gamingu (Hvala mnogo Anita) i slično… ipak nekim čudom Life is Strange je totalno neočekivano uspeo da izbegne sve te klopke i uzdigne se iznad svega toga kao totalno konzistentna priča, dobro napisana od početka do kraja. Način na koji je priča prezentovana, kako je podeljena u epizode i na kraju povezana ostavlja utisak ozbiljno dobro napisanog scenarija, kao i sjajnog planiranja… Čak i neke popularne TV serije, koje ne koriste već postojeći materijal iz nekog drugog medija kao osnovu, imaju problem da održe kvalitet… jer se često stiče utisak da se priča smišlja iz nedelje u nedelju. To ovde nije bio slučaj, sve što se ikada desilo ili je spomenuto ima svoj razlog i sjajno se uklapa u vremenski loop u koji je smeštena ova ambiciozna time travel priča.

Ipak za jedan narativ koji uključuje putovanje kroz vreme kao i mnoge druge mistične skrivene elemente, normalno je da je čak i nakon ove finalne epizode ostalo mnogo toga neobjašnjenog… recimo poreklo moći koju Max ima. Ipak nakon svih događaja i teških odluka koje posebno finale stavlja pred vas, to nekako i pada u drugi plan. Autori nisu vređali inteligenciju igrača sa out of the ass objašnjenjima i raznim deus ex machina plot štakama, pa čak i sami likovi u igri dolaze do zaključka da nije ni bitno da li je nauka ili neki magični mumbo jumbo iza svega toga.

Nakon mnogih suludih situacija i scenarija prouzrokovanih premotavanjem vremena i skakanjem iz jednog alternativnog timeline-a u drugi i tako dalje… Max u ovoj epizodi uspeva da, iz najbolje namere naravno, napravi najveći haos do sada. U jednom trenutku, dok uragan rastura Arcadia Bay kraj, stvari postaju too much i za Max i ona upada u noćnu moru koja je highlight ove epizode a možda i cele priče. Meta-parodija same igre i samosvesna kritika vaših postupaka se totalno otima kontroli i dostiže nivo psiho ludila viđenog pred kraj igara kao što su Metal Gear Solid 2 i Alan Wake. Čisto savršenstvo! Posle svog gubljenja kroz Maxinu (onosno vašu?) podsvet… na samom kraju, situacija postaje kristalno realna, i poslednja odluka koju morate da donesete je već naterala par senzitivnih lets playerki da se guše u suzama pred svojom publikom tokom live streama. Samo još jedna potvrda dobro napisane priče sa likovima do kojih nam je zaista stalo. Oba moguća kraja su teška i loša, ali nekako smo i predosećali da će biti tako. Lesbian kiss is optional. Moglo je biti gore.

Life is Strange je završen, i definitivno je najbolja epizodna avantura ikad, to sada možemo da zaključimo bez sumnje. Ako ste čekali do sada da sve epizode izađu da bi ste se upustili u avanturu, ne čekajte više… odigrajte ovu nesvakidašnju igru i dozvolite da vas Dontnod iznenadi. Nakon svih pohvala i odličnih ocena po medijima, francuski studio je izjavio i da razmišljaju o mogućoj drugoj sezoni… ali sa kompletno novom postavom i pričom. Nakon ovako dobro realizovane prve sezone možemo samo da kažemo – jedva čekamo.