Šta je sledeći skok u razvoju audio-vizuelne zabave? Na polju igara, to su najverovatnije bolji VR headsetovi i kvalitetne igre pravljene za njih, naravno po pristupačnoj ceni. Odgovor na isto pitanje je teže naći kad je u pitanju sedma umetnost, jerbo specijalni efekti odavno nisu ništa specijalno, a 3D lagano doživljava svoju treću ili četvrtu smrt u poslednjih 70 godina. Igrajući Layers of Fear, shvatio sam da budućnost bar jedne forme filma leži u *drumroll* blago-interaktivnim VR hibridima između filma i walking simulator igara. O čemu pričam kog đavola? Doći ćemo do toga.

Radnja ove igre prati slikara koji se vraća u dom koji je nekada delio sa ženom i detetom. Kada uđe u svoj atelje i skine pokrivač sa svežeg platna, kuća se ničim izazvana pretvara u pakleni lavirint kojim defiluje krajnje neprijatna avet. Nimalo obeshrabren, slikar kreće u potragu za sastojcima koji mu trebaju da naslika svoje remek delo, a spisi, predmeti, i prostorije koje usput nalazi bude mu sećanja na događaje koji su mu uništili porodicu. Zavisno od igračevog ponašanja u toku igre, slikara i njegovu ćerku (koja je protagonista DLC-a) čeka jedan od nekoliko različitih krajeva.

Layers of Fear izgleda i zvuči fenomenalno. Glasovna gluma i zvučni efekti su odlični, a osvetljenje, detalji, teksture, i raspored prostorija stvaraju moćnu horor atmosferu. Igra će vas konstantno iznenađivati sa prizorima koji su ujedno i jezivi i prelepi. ,,Gejmplej“ se svodi na otvaranje i zatvaranje vrata i fioka, pregledanje zanimljivosti koje nađete, i poneku laganu zagonetku. No to se i očekuje. Sa izuzetkom bliskog rođaka Observer-a, Layers of Fear je najbolji horor walking simulator na tržištu, daleko iznad neinspirisanih budalaština tipa The Park-a.

Osnovna priča može se završiti za svega 3 sata. DLC dodaje još nekih sat, eventualno dva ako se baš udubite. To deluje smešno kratko, ali zapravo nije. Možda je čak i predugo. Vidite, Layers of Fear je prilično repetitivan naslov. U prvih sat vremena videćete manje-više svaku kartu koju developeri imaju u rukavu. Posle dva sata lutanja po kući, jezive lutke, mutirajući portreti, i hodnici koji se menjaju dok ne gledate biće vam k‘o dobar dan. Čak ni zaplet ne ostavlja puno prostora za interpretaciju. Ludi slikar alkos je imao psa, ćerkicu, i suprugu koja je sada gorepomenuti duh. Ako imate iole iskustva sa hororom, jasno vam je šta je sve tu moglo da se desi.

Gorepomenuti menjajući koridori i prostorije – iako imaju unikatan šarm i vizuelno su impresivni – umanjuju osećaj progresije. Znate kako u Silent Hill-u 2 grabite ka Lakeview Hotelu jer ćete tamo naći svoju ženu, ili kako u Outlast-u pokušavate da nađete izlaz iz ludare, i te motivacije definišu celu radnju i svaki vaš korak? U Layers of Fear-u nema toga. Slikar je u potpunosti na milosti i nemilosti kuće. Ne postoji logičan sled lokacija niti jasan cilj, već samo nepovezana skupina košmarnih soba i hodnika kroz koje se krećete kao na šinama. Zagonetke samim tim ne deluju kao prepreke, već kao nešto što je tu čisto varijacije radi. Zašto bi mi bilo bitno da provalim šifru za neka vrata, ako ne znam gde ta vrata vode i ako iza njih bukvalno može da se nalazi bilo šta, ili ako u sledećem momentu daske ispod mene mogu da nestanu i da propadnem na krov kuće ili u baštu ili u totalno drugu dimenziju?

Sa svim ovim u vidu, vratimo se na priču o polu-interaktivnim VR filmovima. Uzmite radnju i atmosferu Layers of Fear-a, dodajte horor walking simulator mehanike sa manje potencijala za lutanje, i zamislite ih u obliku VR iskustva u trajanju prosečnog filma, oko 90 minuta. Ne bi čak moralo ni da bude polu-interaktivno. Mogli bi da imate potpuno skriptovani akcioni film iz prvog lica a la Hardcore Henry, ili Fast and Furious u kome gledalac ,,sedi“ na suvozačevom mestu dok Vin Dizel gari. Recite mi da ne bi ste za to iskeširali cenu ulaznice za prosečnu 3D projekciju? Jok i ne bi! Nek uđe u zapisnik da je EmuGlx rešio najveći problem filmske industrije. Holivude doniraj koje milionče!

Nažalost, trenutne VR headsetove retko ko može da priušti, a i nije važno jer Layers of Fear ionako nema podršku za njih, tako da nam ostaje jedino da ga doživimo kao ono što jeste – pristojno kvalitetan walking simulator naslov. Lepa grafika i izvanredna atmosfera zasenjuju bledunjavu priču i minimalistički gejmplej, a tu je i povremena štrecalica da vas drži na ivici stolice. Fanovima horora će pružiti nekoliko sati uznemirujuće razbibrige, a ostalima bih ipak preporučio da ga igraju sa upaljenim svetlima.