Undertale je indie RPG igra, rađena u game maker softveru od strane Toby Fox-a, uz malu pomoć umetnika Temmie Chang-a i Magnolie Pearl. Izdata je 15. septembra 2015. godine i boravila u relativnom opskuritetu do novembra, kada joj je promocijom raznih jutjubera (*kašalj* FNAF *gušenje*) eksplodirala popularnost, stvorivši posvećenu bazu obožavatelja. Isti ti fanovi i dan danas kreiraju fanart, kosplej, muzičke obrade i remixe numera iz igre, i slično. No, da bismo mogli da saznamo kako je tačno Undertale zaradio fanbazu, morali bismo da uradimo detaljnu analizu onoga što Undertale čini drugačijim od ostalih igara na tržištu, pa da počnemo sa pričom…
Nekada davno, prostor za život delili su monstrumi i ljudi. Monstrumi su mogli da barataju magijom, dok su ljudi “mlatarali kukom i motikom”. Preplašeni činima i magijom koja je bacana na njih, ljudi shvatiše da je za njihov opstanak najbolje da ubiju protivnika. Nasledio je rat, završen pobedom ljudi, a preživela čudovišta su zarobljena u podzemnom svetu ispod planine Ebott. Nekolicinu godina kasnije, dete, čiji je pol nepoznat (većina fanova se slaže da je žensko) reši da je savršena ideja da se igra na istoj planini, gde slučajno upada u podzemni svet. Na vama je tada da preuzmete kontrolu nad tim detetom, istražite podzemlje, upoznate gomilu šarmantnih i manje šarmantnih likova i nađete način da se vratite na površinu, tj. u vaš dom. Ime glavnog lika birate vi, što se mogolo i očekivati od RPG-a ove vrste.
Priča je relativno jednostavna i jasna, većina iste je bazirana više na likovima koji se pojavljuju tu, nego na sam tok događaja. Undertale ima veliki kast raznolikih karaktera, podjednako šarmantnih, zabavnih i nezaboravnih. Njihove interakcije su me naterale da se valjam po podu od smeha, ali me je negde u sredini uhvatila briga da će igra jednostavno ići od šale do šale, bez imalo smisla, i biti jedna od onih igara koje su interesantne, imaju specifičan smisao za humor, ali na kraju nemaju ništa drugo osim toga i brzo postanu zaboravljene.
Na svu sreću, Undertale nije takav tip igre, jer uprkos onome što bismo svi očekivali, tok iste ipak zavisi samo od vas, ali ne na očekivan način (sa očiglednim i naglašenim A,B ili C “moralnim” izborima, kao npr. u Telltale igrama), već kroz jednu centralnu mehaniku. Nekima bi se ovo računalo kao ogroman spojler, pa ako ne želite da vidite ono što BUKVALNO PIŠE NA STEAM STRANICI, ovde ćemo staviti ***SPOILER WARNING***: svaki monstrum sa kojim se eventualno borite u igri može biti pošteđen, uključujući i bosseve.
Neke igre su to već probale u prošlosti (npr. Shin Megami Tensei serijal), mada ste u njima morali imati direktan okršaj sa bossevima. Ne ubijati monstrume i ne dobijati EXP je bila previše suluda ideja (osim ako niste super MLG i cilj vam je da pređete čitavu igru sa što nižim lvl-om). Pritom, niste dobijali nikakvu kaznu ako odete na grind sesiju i ubijete sve što se kreće, ne bi li se sukobili direktno sa određenim bossom. Undertale je drugačiji, zapravo vam dozvoljava da SVAKU BITKU U IGRI izbegnete. Ali, pošto još uvek možete ubijati monstrume, svaki od njih, bio boss ili ne, je karakter sa svojim problemima, interesima, drugovima, porodicom, itd. Neki neprijatelji, ubijeni jednom, se nikada više neće pojaviti, dok drugi jednostavno budu zamenjeni nekim svojim drugovima kojima su slični izgledom, ali imaju potpuno drugačiju ličnost. Prema tome, različiti likovi (uključujući i neprijatelje) će se drugačije ophoditi prema vama, zavisno od toga koga ste ubili, a koga ostavili u životu. Donoseći odluke kroz sam tok igre, i radeći ono što sami smatrate ispravnim, dolazite do vrlo “stvarnog” iskustva.
Undertale, koliko god originalan i inovativan, ipak inspiraciju vuče iz nekih starijih ostvarenja. Pored pomenutog Shin Megami Tensei serijala, najveća inspiracija koju Undertale ima je jedna stara SNES igra po imenu Earthbound. Štaviše, smatram da je Undertale “ljubavno pismo” Earthbound-u (može se reći i celom mother serijalu), isto kao što je, recimo, Shovel Knight klasičnim NES platformerima.
Uporedio bih Earthbound i Undertale (spoilers included):
Što se tiče direktnih sličnosti, obe igre kao protagonistu imaju dete u prugastoj majici i pregršt čudnih bića koja su nastanjena u selu (Mr. Saturns u Earthbound-u, i Temmie u Undertale-u). U Earthbound-u su Ness i ekipa bačeni nazad u vreme u robotičkim telima, da bi pobedili ogromnog, psihodeličnog, vanzemaljskog fetusa, a na putu do njega moraju da hodaju po gomili creva i iznutrica. Slično tako, u Undertale-u vam glavni negativac bukvalno preuzima igru, izazove da se ugasi, izbriše vaš sejv fajl i napravi novi, samo da bi mogao da vas gleda kako umirete iznova i iznova! Nakon toga koristi photoshop da napravi od sebe odvratnog, nezaustavljivog monstruma. Da, oba naslova znaju kako da pretvore vickastu zabavu u gomilu “ŠTA KOJI K…?!” momenata poprilično efektno. Ipak, Undertale i Earthbound na površini nisu mnogo slični, mada im je bazna tema skoro identična, jer se zasniva na detetu koje pokušava da se snađe u nepoznatom svetu. Još nešto što obe igre očigledno dele je smisao za humor, relevantan pop kulturi svoga doba. Mada, Undertale to više vodi u pravcu internet kulture, nego satire raznih globalnih događaja, kao što to radi Earthbound.
Pa, da se vratimo gameplay-u. Kao što sam pre spomenuo, igra ima dosta sličnosti sa Earthbound-om, samim tim i u gameplay-u. U besprekorno povezanom svetu, krećete se od oblasti do oblasti, istražujete i pričate sa raznim likovima, bili oni glavni ili sporedni NPC-evi. U nekim delovima tog sveta, postoji šansa da naletite na neprijateljski nastrojene monstrume u formi random bitke (da, TE random bitke), gde ćete morati da se borite. Bitke se dešavaju u odvojenom prostoru od normalnog sveta kojim se vi krećete, gde ste transportovani u čudnu kockastu prostoriju sličnu prastarim 3D igrama. Ispred vas su svi neprijatelji sa kojima se borite, kao i gomila komandi na donjem delu ekrana. Prvo imamo komandu “Fight”, koju birate ukoliko napadate neprijatelja. Zatim je tu “Act” opcija, koja je drugačija za svakog neprijatelja ponaosob (npr. za Snowdrake-a, koji pokušava da bude komičar, imate opcije da se smejete njegovim šalama ili da mu date do znanja da su užasne). Ovo vas vodi do mogućnosti da tog protivnika poštedite putem “Mercy” komande, nakon što spoznate nejgove osobine. No, ovde postoji začkoljica – pošteđivanje vam daje novac, ali NE i iskustvo (EXP). Što znači da, ako ste pacifista, nikada nećete povećati lvl, tj. HP će vam ostati isti kroz čitavu igru! Veterani JRPG-ova se verovatno čude ovom konceptu, videći da je u mnogim igrama ovoga stila nemoguće izbeći napade protivnika. Ali dolazimo do sledeće faze bitke – njihov red! Nakon što ste vi uradili štagod ste hteli (osim bežanja), neprijatelji će krenuti da vas napadaju, ali, umesto da čekate da vas povrede, iste možete izbeći putem Bullet Hell mini igre .
Kao što vidite na slici, vi ste ovo malo srce u kockici, koje izbegava napade od strane neprijatelja (od kojih svako ima drugačiji način borbe, zavisno od svojih sposobnosti i karakteristika). Naravno, ako još niste navikli na ovaj sistem igranja, i često primate nepotrebne udarce, tu je i poslednja komanda – “Item”. Uz pomoć nje možete koristiti napitke ili hranu da se izlečite, što će, ako idete kao pacifista, biti apsolutno neophodno.
Način na koji je ovaj sistem implementiran zaslužuje sve moguće pohvale. Da, možda ćete se na početku osećati ko da ste u drugoj zemlji, čiji jezik nikada niste čuli, ali posle sat vremena provedenih u odlično dizajniranom tutorijalu, osećaćete se vrlo prirodno. Na dobar način kombinovani su elemenati narativa, gradnje sveta i funkcionalnog gameplay-a, a da se pri tome ne rizikuje sloboda igrača i zabava koju on ima tokom svog boravka u igri. Tokom bitaka, naučite dosta o monstrumima sa kojim se borite i o njihovom svetu, ali igra vas ne forsira da to uradite. Možete ignorisati pošteđivanje i ubijati sve na šta naiđete, ali ćete biti upozoreni na početku da kasnije možete ispaštati zbog takvih odluka. Uglavnom, gameplay je odličan, ali ne savršen. Jedna zamerka koju, konkretno ja imam, jeste da, ukoliko učestvujete u borbi u kojoj svesno poštedite protivnika, može se desiti da se isti pojavi ponovo u nekoj narednoj, samo što vas se uopšte neće sećati, kao da se srećete prvi put . Verujem da ne bi bilo teško ubaciti barem mali dijalog u kom bi taj monstrum objasnio zašto je opet tu, iako ste vi postali, u neku ruku, prijatelji u prošloj bici.
Igra ima vrlo jedinstven izgled, koji kombinuje starije i moderne stilove. No, grafički kvalitet varira kroz čitav Undertale, neke oblasti su apsolutno neverovatne, ali likovi u njima izgledaju kao nešto viđeno u jeftinim flash animacijama, što se u potpunosti kosi sa njenom živahnošću i originalnošću, sa sjajnom muzičkom podlogom i utiskom koji ostavlja na nas. Mada, ipak radi dobar posao u stvaranju tog “indie” šarma koji igra poseduje. Muzika je, sa druge strane, po mom mišljenju najbolji soundrack u poslednjih 5 godina. Neverovatno doprinosi atmosferi celokupne igre, sa kombinacijom epskih borbenih tema, ambientalnih i opuštajućih melodija. Menja se uporedo sa vašim akcijama, postepeno usporavajući sa skoro svakim zlim delom koje počinite.
Ovo je kaptivirajuće i jedinstveno iskustvo preporučeno svim fanovima starijih JRPG-ova, i onima koji traže nešto inovativno na današnjem tržištu. Undertale ima malo drugačiji pristup nekim stvarima, budući da su mnogi pre njih pokušavali da postignu baš ovakav efekat. Svakako naziv koji će vas baciti u razmišljanje i analizu ako se odlučite igrati, što zbog snažne emocije, sjajne muzike i jedinstvenog vizuelnog prikaza.
No Comment