Odigraj ovo, rekli su. Nema šanse da ti se ne svidi.

Pomislio sam: ako nemam opciju da sa tompsonom u ruci izlećem iz barže pod paljbom zabunkerisanih nemačkih snajpera – teško da će mi to leći ovijeh dana. Ipak, uz dozu rezerve, instalirao sam to čudo, krenuo da klikćem, i začas bio uvučen u njegov slatki mali svet.

TO THE MOON (2)

Da jedno odmah razjasnimo: To the Moon i jeste i nije igra.

Jeste zbog interaktivnosti: ti klikneš, likovi trče do te tačke – point & click fazon. Jeste zato što postoje lagane zagonetke čijim rešavanjima napreduješ ka svom cilju. Ali, u suštini, to je iskustvo, šareni nemi crtać sa ispisanim dijalozima, šesnaestobitna audiovizuelna novela. Nisam vas odbio ovim konfuznim opisom? Sjajno, hajdemo dalje, onda!

Ono što predstavlja glavni adut ovog ostvarenja jeste priča, o kojoj bih ispisao samo par pasusa, jer ne želim da vam ubijem radosti samostalnog otkrivanja. Elem, doktor Vots i doktorka Rosalin su zaposleni firme Sigmund Corp. specijalizovane za ispunjenje poslednje želje nasmrt bolesnih ljudi. To preduzeće se ne bavi bilo kakvim poslovima, nije to tipična „Sve za ljubav“ limunada koja, poput mostova na Morači, glumi romantične medijatore – jok; njihovo je zaduženje da u samrtnikova sećanja podmetnu događaje koji se nisu desili, a ovaj iz ovog ili onog razloga želi da ih doživi. zecevi

Gospodin u čiji je dom stigao doktorski duo zove se Džon Vajls. Pre izvesnog vremena, on ih je pozvao i zatražio da, kada se približi čas njegovog odlaska iz naše dimenzije postojanja, oni učine da on – ode na Mesec. Nije znao odakle mu ta želja, kada se i kako javila, ali ju je osećao toliko snažno da joj se nije mogao odupreti. I, sad su njegove uspomene u rukama naših doca. Kroz sećanja na voljenu ženu, prelomne životne trenutke, neke dobro očuvane, neke potisnute, njih dvoje će saznati više o njemu i stvarima koje su mu bile bitne.

Atmosfera je veoma neobična. Ako isključimo lako rešive zagonetke (prilično proste slagalice), To the Moon samo jednom zaliči na pravu igru, i u tom stanju ne ostaje dugo; odmah se vraća na stari metod red dijaloga – red kliktanja po prostoru. Radnja je prilično linearna, nema mnogo bazanja po svetovima, i sve, zapravo, vodi ka jednom cilju. Nekome ko upravo u tom smucanju nalazi zadovoljstvo ovo se možda neće svideti, ali jemčim da bi bilo prava stvar za ljude koji, recimo, nisu skloni igranju, a vole priče koje te omađijaju i zabenave na prvu loptu.rosalene

Iza ovoga stoji indie studio Freebird Games, na čelu sa Kanom Gaoom (Kan „Reives“ Gao), čovekom koji je pisao scenario, komponovao muziku, dizajnirao likove i predele… Neverovatno cenim te čarličaplinovski-vudialenovske duše (iako nisam oženio maloletnicu, moram napomenuti), toliko svestrane i oslonjene na svoje sposobnosti da si dodele praktično svaku značajniju ulogu u nastanku nekog umetničkog dela.

Mladi gospodin Gao je sastavio solidan procenat saundtreka, koji nastanjuju mahom kratki klavirski komadi koji krune led i sa najstudenijeg srca. Zvučni aspekt je takođe jedna od vrlina, što RPG-asti veštački zvukovi i pištanja, što već spomenute Gaove kompozicije.

Na kraju: dijalozi. Šareni, živahni, sa povremenim aluzijama na pop-kulturne fenomene poput serija Dragon Ball Z ili Doctor Who, nisu samo zabavni, već i dobro vode priču. Još jedna pohvala za autora.
kamehame

Da mi je neko rekao da ću se monsunski isplakati, doživeti duševno pročišćenje i učvrstiti ljubav prema bližnjima sve zahvaljujući jednoj kompjuterskoj igri – pogladio bih brkove i dotičnog opaučio kundakom, zabrundavši: „Ne u ovom životu, bičaru!“ Ali… to ne znači da bi on bio išta manje u pravu.

Da, Kan Gao puca na vaša osećanja, izvoza ih vamo-tamo, i to prilično opako. Ali zna granicu, ne brinite – nećete kolutati očima i coktati jezikom, pošto će vaša pažnja biti posvećena dešavanjima i saznavanju sudbe starog Džonija. Malo zdrave sentimentalnosti – kakva je ova, rekao bih – ne može da škodi, s obzirom na to da uz disk dobijate i katarzu u luksuznom pakovanju.To-The-Moon-2

To the Moon ne zahteva previše vremena – ako su vam oči i um odmorni, možete je srediti za jedno prepodne. Pored toga, ne izaziva nikakav stres, jer nema zaginuća i nemogućih bosova, što će reći, nema džojstika prelomljenih o koleno niti pljuvačnih žlezda koje rade punom parom; ona, štaviše, otklanja ružna osećanja. Nije pretenciozna, ali je generalno dopadljiva, a to je osobina koju igre retko imaju.

Kan Gao, ti divni, čudesni muški potomče keruše – hvala ti, od srca.


Tekst originalno objavljen na portalu Geekebana.
Autor opisa: Darko Jovanov