Pre nešto više od pet godina, THQ je izbacio Homefront, poprilično kontraverznu igru koja se bavila jednom praktično taboo tematikom za američku publiku. Kako su svi razvojni timovi iscrpili sve šta se moglo izvući iz tematike Drugog Svetskog rata, bilo je potrebno da se osmisli nešto iole originalnije. THQ i njihov razvojni tim Kaos Studios su došli na ideju o igri koja obrađuje alternativnu realnost – situaciju u kojoj je Severna Koreja napala i osvojila SAD, i borbu pobunjenika za oslobođenje svih američkih država. Ideja je bila poprilično kul i originalna ali egzekucija ne tako sjajna. Ipak igra je pridobila srca igrača koje su smorile franšize kao što su Call of Duty i Battlefield. Najbolja stvar u svemu tome je to što je Homefront upravo bio čudan miks tih dveju igara.
Nekoliko godina nakon prvog dela, THQ je objavio da rade na nastavku Homefront igre sa podnaslovom The Revolution. Nakon bankrota THQ-a, Deep Silver je otkupio licencu a razvoj je prebačen u Crytek, tim koji ima poprilično bogatu prošlost “kvalitetnih” PC igara. Posle nešto više od godinu dana Crytek UK je bankrotirao i igru je preuzeo treći tim, Dambuster Studios koji je sačinjen od veterana industrije iz mnogih poznatih studija. Imali su odličan alat, CryEngine, već spremljenu priču, samo su trebali da pokupe ostatke ostalih razvojnih timova i spoje u jednu funkcionalnu igru. To je bio najveći problem, a na žalost, rezultat koji nam je predstavljen pre nekoliko nedelja, nije baš sjajan.
Homefront The Revolution priča se dešava u alternativnu sadašnju realnost, onu kakvu svakodnevno priželjkuje Kim Jong Un. Severna Koreja je uspešno napala i osvojila SAD. Korejanci rade otprilike ono šta Amerikanci u našoj realnosti. Glume Peacemakere dok kolonizuju pola sveta, sve sa dobrom namerom, ali u ovoj igri to je neopisivo zlo, za razliku od realnosti koja nas trenutno okružuje. Vi ste u ulozi Ethan Brady, člana ćelije otpora stacionirane u Filadelfiji. Možete već zaključati šta je vaš zadatak i kroz kakve muke ćete sve proći dok ne vratite svim slobodnim građanima pravi Američki San.
Ideja priče je poprilično zanimljiva. Način na koji su severnokorejanci kolonizirali Ameriku je krajnje originalan. Atmosfera je još jednsa stvar koja je na pravom mestu u igri. Mada u više navrata smo imali osećaj da su korejanci koji su okupirali Ameriku više prikazani kao neka vanzemaljska vrsta, a i atmosfera više podseća na onu iz serije Falling Skies (vanzemaljci koliniziraju svet, bla bla bla). To nije ni malo loše, ali i više je nego očigledno da su američki neprijatelji prikazani više kao neka moćnija civilizacija, koja je tehnološki nekoliko decenija naprednija od američke. Cela postavka igre je odlično osmišljena, CryEngine se potrudio da igra u trenucima izgleda prelepo a i zvučna podloga je odlična. Zvukovi letelica koje patroliraju nebom Filadelfije umeju jako efikasno da vas naježe i iscimaju u određenim trenucima, pogotovo kada pokušavate da odradite neke stealth misije.
Konstrukcija kampanje je pokrala ideje svih popularnih igara današnjice. Vaš napredak poprilično funkcioniše kao u Ubisoft igrama. Grad je podeljen na oblasti u kojima su severnokoreanske baze koje trebate da osvojite. Njihovim oslobađanjem dobijate kontrolu nad određenoj oblasti. To su često skladišta, bunkeri, radio kule (yup), toplane, elektrane i tako dalje. Sistem kojima je svima poznat. Naravno tu uleću i sporedne misije čisto da vam daju načina kako da sakupite novac za određena oružja i njihovu nadogradnju.
Tu dolazimo do jedne jako zanimljive novine. U igri postoje nekoliko osnovnih oružja i za svako postoji nekoliko modifikacija koje možete otključavati. Mali primer tog sistema, od osnove pištolja je moguće napraviti i SMG ili Bolt Pistol, od Automatske puške, bacač granata. A modifikacija se vrši dinamično, u toku same igre, a animacija toga je fantastična. Na početku deluje da postoji samo nekolicina oružja, a ustvari tu su po dve tri varijacije, tako da dolazimo do petnaestak-dvadesetak oružja kojima možete raspolagati. Naravno svaka vrsta oružja je korisna za neki tip misija, tako da vaša fleksibilnost i umeće sa oružjama će poprilično odlučivati koliko brzo napredujete i uspeh vaših misija.
Na početku sve izgleda kul i jako lepo, a onda vas udari realnost užasnog frejmrejta na konzolama. Igra prosto užasno radi u trenucima, kao osakaćeni Far Cry 3 na konzolama prošle generacije. Ko je makar probao FC3 na PS3 ili Xbox 360 zna o kakvim mukama govorimo. Ipak, atmosfera, sistem naoružanja i donekle zanimljiva priča vas nekako teraju da nastavite, ali svako ima svoj prag tolerancije.
Iako na prvi pogled izgleda da su performanse glavni problem u ovoj igri, posle desetine sati provedenih u Homefront The Revolution možemo reći da to nije jedina stvar koja ne fukcioniše kako bi trebalo. Pored svih muka koji su, razvojni timovi (da, množina) imali od najave igre pa do izlaska, nekako nam se čini da su najmanje vremena proveli na mehanici igre. Od samog starta smo počeli na najvećoj mogućoj težini, jer eto, igra na početku izgleda poprilično jednostavno i suvoparno. U uvodu igre nismo imali nikakvih problema, dok kasnije, kada počnete da nalazite razna oružja i njihove modifikacije, shvatate kako je nišanjenje i mehanika napucavanja jednostavno loša. Nije problem ni u niskom frejmrejtu niti u užasnom FOVu, već prosto rečeno u pucanju. Čudan recoil, oružje koje prekriva polovinu ekrana i frejmrejt ispod 20 su tri stvari koje ni u najgoroj noćnoj mori ne treba da ukombinujete u nekoj igri. Kada igrate na PCu sa mišem i tastaturom, imate osećaj nekog neprijatnog input laga, dok na konzolama, jednostavno kao da igrate vezanih očiju. U trenucima ćete imati problema da nanišanite čak i neprijatelja koji se nalazi na metar-dva ispred vas. Bukvalnom kao da kontrolišete kontroler levim polomljenim stopalom.
Glavna stavka igre koja mora da sija je prosto pokvarena, a to je – mehanika. Dumbuster Studios obećava da će srediti apsolutno sve u igri ali nekako im ne verujemo. Iako je tim pun iskusnih ljudi koji su radili na nekim najpoznatijim franšizama današnjice, to bacakanje iz studija u studio se nije završilo tako dobro za glavni kod igre. Prosto imate osećaj kao da ni jedan tim nije pokušao da prenese svoju viziju Homefronta nego bukvalno nadograđivao nedovršeni kod svojih prethodnika, bez da pogledaju dublje i vide: da li ovo što smo dobili uopšte funkcioniše, da li je pametno da ovako radimo? Ispalo je da nije, i jedna od najboljih ideja i igra sa fantastičnom atmosferom će biti, ako već nije, zaboravljena već nakon par meseci po izlasku.
Slična sudbina je zadesila i prvi naslov u ovoj, već takozvanoj franšizi. Sa druge strane, iako prvi Homefront nije sijao u Single Player delu, Multiplayer je imao poprilično super i originalne ideje, igrao se i bio aktivan mesecima nakon izlaska, pa i nakon prve godine a možda i duže. Prva Homefront igra je imala neki svoj šmek, iako ne tako tehnološki napredna u tom trenutku, uspela je da osvoji igrače inovacijama i mešavinom Call of Duty i Battlefield gameplaya. Nešto slično smo očekivali i od Homefront The Revolution a zauzvrat smo dobili samo Co-Op mod koji je kul za igrati sa društvom, kada bi našli još neku izgubljenu dušu koja se zeznula i kupila igru na izlasku.
Homefront The Revolution je jedna od onih igra koju jedva čekate da izađe. Napokon dođe taj dan izlaska, i vi se duboko razočarate. Mnogi veći naslovi su na žalost doživeli sličnu sudbinu, ali ipak nisu ostali zaboravljeni. Ljudi ih pamte kao promašaje koji nisu smeli da se dogode. U nekoj alternativnoj stvarnosti, kada bi Dumbuster Studios stvarno odradili par patcheva koji će poboljšatiperformanse i popraviti još neke glupave bagove. Za sada nam ostaje da odložimo igru po strani i čekamo njene bolje dane. Homefront je naslov koji jednostavno nije smeo da izađe u ovakvom stanju, ali šta je tu je.
No Comment