Šta igru čini igrom?

Kada je Gone Home izašla 2013. godine, autori su pobrali dovoljno lovorika da ih meću u paprikaš do kraja života, uključujući nekoliko nagrada za igru, debi i priču godine. Nasuprot izuzetno visokim ocenama kritičara, mišljenja igrača su bila podeljena. Jedan od uzroka ovog raskola leži u žanru igre, nazvanom “interactive exploration simulator” od strane autora, a “walking simulator” od strane sarkastičnih igrača.

Ovakve igre karakteriše minimalna interakcija igrača sa okolinom – u Gone Home možete da se krećete po prostoru i uzimate pojedine predmete u ruke, ali ne možete da menjate ishod igre niti se od vas očekuje ikakav mentalni napor ili spretnost. Praktično ste posmatrač – čitalac poruka koje su vam ostavljene, i tu se vaša uloga završava.

Gone Home nije pionir ovog žanra. Dekonstrukcija koncepta video igre i načina interakcije igrača sa interfejsom je svojevremeno bila hrabar potez, ali je iznedrila i filozofska pitanja o tome šta igru čini igrom. Da Will Eisner i njegovi naslednici poput Spiegelman-a nisu eksperimentisali sa formom stripa, ne bi popularizovali grafičke novele. U svetu igara, prebacivanje fokusa igre sa korisnika na priču je stvorilo novi žanr i igre kao što su Dear Esther ili Everybody’s Gone to the Rapture, koje su našle mnoge poštovaoce, ali definitivno nisu po svačijem ukusu.

Kako se pravi kiselo mleko
Kako se pravi kiselo mleko

Priča kaže sledeće…

Nalazite se u ulozi dvadesetjednogodišnje Kejtlin koja se vraća u rodni Portland nakon jednogodišnjeg proputovanja po Evropi, i umesto toplog roditeljskog dočeka zatiče praznu kuću. Na ulaznim vratima je poruka njene sestre koja moli Kejt da ne njuška okolo i ne pokušava da otkrije gde je otišla, tako da ulazite u kuću i radite upravo to. Atmosfera na početku je odlična – istražujete pomalo jezivu kuću u olujnoj noći i nailazite na prve nagoveštaje natprirodnih pojava, a da niste sigurni šta vas čeka iza ugla. Nažalost, tenzija splašnjava kako igra odmiče, i sa svakim novootkrivenim komadićem priče prerasta u dosadu.

Brižljivo sakrivene poruke
Brižljivo sakrivene poruke

Saplitanje o tragove

Ako ste navikli na skrivene predmete i ispitivanje svakog pedlja prostora kao ja, izgubićete barem pola sata na detaljno istraživanje soba dok ne shvatite da za tim nema potrebe. Sve što igra zahteva od vas je da idete unaokolo i čitate poruke na listovima papira koji su postavljeni na više nego očigledna mesta. Jedine dve “zagonetke” traže da nađete dva dela pocepane poruke i da ih spojite, kao i da unesete šifru na sefu (nebitno za napredak u igri, daje informacije o jednoj od sporednih priča). Ideja igre je da preturate po sobama i pratite priču iz poruka uz naraciju nestale sestre u pozadini, sve dok ne pronađete poslednji zapis koji predstavlja epilog. Ipak, ni kopanje po tuđim stvarima nije previše zabavno. U nekom momentu su kreatori odlučili da recikliraju predmete, tako da ćete naleteti na bar tuce pakovanja papirnih maramica, isto toliko limenki soka, podmetača za čaše… Koliko ljudi drži deset primeraka telefonskog imenika razbacanih po kući?

Čovek nikad ne može imati previše para i telefonskih imenika
Čovek nikad ne može imati previše para i telefonskih imenika

Vesele devedesete

Svetla strana igre su brojni detalji iz devedesetih koji će probuditi tople uspomene kod igrača koji su odrastali u ovoj deceniji. Naići ćete na video kasete sa popularnim filmovima, postere bendova, čak i na papirić sa kombo potezima za Chun-Li iz Street Fighter-a. Možete i da ubijate vreme čitajući naslove knjiga u pozamašnoj biblioteci Katinog oca, dok slušate gramofon. Jedini razlog zbog kog mi je drago što sam odigrala Gone Home je što sam otkrila ovu prelepu numeru – Got a Need For You, koju peva Joanne Jeanne Burns u pratnji benda Adrian Rollini-ja. Ostatak muzike čine demo kasete garažnog pank benda sa ženskim vokalom, snimane na tosteru.

R.I.P. Harold Ramis & David Bowie
R.I.P. Harold Ramis & David Bowie

Keep Portland boring

Priča koja nosi igru nije uspela da me dirne (iako umem da se rasplačem i na reklame za pivo). Jednostavno, zaplet se vrti oko likova koji igraču nisu približeni dovoljno da bi mu bilo stalo do toga šta će biti sa njima. Iako je u pismima koja čitate odlično pogođen ton tinejdžerke iz 90ih (za razliku od, recimo, uvrnuto neprirodnih dijaloga u Life is Strange), priča je predvidiva i klišeizirana. Ne sporim da smo svi različiti i da je mnogima tema provokativna i originalna, kao što ne sporim da je nekim ljudima Alhemičar provokativna i originalna knjiga.

Ukradite nekom dnevnik i bolje se zabavljajte besplatno

Posle oko dva sata gubljenja vremena, postavlja se pitanje čime je Gone Home zaludela eminentne kritičare toliko da dobije ocene poput 10/10. Stiče se utisak da je u svetu gejming novinarstva preko bare postalo ne samo nepopularno, već i politički nekorektno reći da je car go, zavisno od njegove boje kože i seksualne orijentacije. Ukoliko spadate u ljude koji vole da kopaju po tuđim dnevnicima, knjigama i filmovima, Gone Home vam može biti zanimljiva. Ako očekujete od igre dobar gameplay ili priču koja će vas oduševiti, možete slobodno da je zaobiđete.


Tekst originalno objavljen na portalu Geekebana.
Autor opisa: Dragana Stajić