Jedan od najpoznatijih i istorijski najuticajnijih serijala u JRPG žanru zadnjih godina prolazi kroz poprilično turbulentan period. Square Enix je nakon PlayStation 2 ere odlučio da promeni kurs i da se upusti u razna eksperimentisanja oko naracije, izvođenja i identiteta Final Fantasy igara. Stožer tih korenitih promena je Fabula Nova Crystallis serijal čiji je konceptualni prequel bio Crisis Core: Final Fantasy VII sa PSP platforme. U tom naslovu mogli smo da vidimo naznake svega što je kasnije usledilo – generalna linearnost i gameplay zasnovan na striktnim misijama koje su zamenile slobodno tumaranje otvorenim svetom koje je bilo sveprisutno u naslovima iz PSX i PS2 ere. Fabula Nova Crystallis je iznedrio FF XIII trilogiju, Final Fantasy Agito i Type-0 i opšti utisak je da FF sa svakim novim naslovom sve više ide ka linearno-akcionom konceptu što se potvrdilo i u slučaju naslova koji je sada pred nama. Međutim, to ne mora da bude nužno loša stvar sama po sebi.

Final Fantasy Type-0 je prvobitno najavljen 2005. sa idejom da to bude handheld spin-off trinaestog dela Poslednje Fantazije koji će igračima ponuditi lako upoznavanje sa univerzumom i tematikom glavnog naslova. Prilikom razvoja se odustalo od inicijalno zamišljenog objavljivanja igre na mobilnim telefonima u formi više epizoda, te je vremenom cela priča objedinjena u jedan naslov koji je težio da izvuče maksimum iz mogućnosti koje je PSP platforma mogla da ponudi. Sam rad na igri je idejno započet još 2005, ali kako je isti tim ljudi kasnije bio zadužen i za Crisis Core i za handheld reboot Parasite Eve franšize, razvoj je ozbiljno usporen i igra je upala u development hell iz kojeg se u jednom trenutku činilo da nikad neće ni izaći. Na sreću, Type-0 je ipak objavljen nakon šest godina duge faze razvoja, te se igra našla u prodaji u matičnom Japanu u oktobru 2011. kao PlayStation Portable ekskluziva.

Po objavljivanju, igra je potukla sve rekorde prodaje, ali kao što to često biva sa brojnim ostvarenjima namenjenim japanskom tržištu, godinama nije bilo ni reči o lokalizaciji za ostatak sveta. Square Enix se nakon slabije reakcije igrača na matični FF XIII bojao eventualne ekonomske neisplativosti, te je na kraju zvanična PSP verzija igre na engleskom jeziku ostala samo nedosanjani san. Pa ipak, ogromna pozitivna reakcija japanskih ljubitelja Fantazije je pojačala interesovanje i na zapadu, te je vremenom postalo jasno da bi ignorisanje želja poštovalaca predstavljalo veliku grešku. Hajime Tabata, čovek koji je stajao na čelu kreativnog tima koji je stvorio Type-0, konačno je prelomio i doneo odluku – igra će biti lokalizovana za evropsko i američko tržište. Kako je vreme PSP-a prošlo, a i era konzola sedme generacije se polako bliži kraju, logično je bilo da port originalne igre osvane na next-gen platformama. Stara igra je dobila novo ruho i lokalizaciju, grafika je dobila full HD upscale i facelift, gameplay elementi su prilagođeni za Xbox One i PS4, i…

…Dame i gospodo, Final Fantasy Type-0 je konačno pred nama. Sada kada je tu, logično je da uslede brojna pitanja. Kakav je Type-0 kao igra? Da li je HD remaster dostojno odrađen? Šta novo donosi Fabula Nova Crystallis univerzumu? I da li je bio vredan čekanja?

Da bi krenuli u traženje svih odgovora, potrebno je prepustiti se dugačkoj avanturi koja vas vodi kroz svet po imenu Orience, zemlju podeljenu na četiri kraljevstva koja su rastrzana ratom. Poprilično impresivan intro odmah u startu otkriva da je pred nama nešto drugačiji Final Fantasy – mladi kadet i potpuno oklopljeni Chocobo odgajan za rat krvare na smrt, dok se grad i okruženje oko njih ruše i nestaju u razaranjima. Mračne note i ratna dešavanja su glavne teme ove igre, dok su protagonisti mladi kadeti magijske akademije Vermillion Peristylium, njih ukupno četrnaest koji su ništa drugo do deca rata. Deca koja su čitav život podsticana da svoje posebne moći stave u službu ratnih dešavanja, kako u smislu napada, tako i u smislu odbrane. Misije i avanture ove mlade grupe okupljene u elitnu jedinicu Class Zero su posledično krcate emocijama, a pred igrača se stavlja surova realnost sazrevanja u ratnim okolnostima i činjenice da u ratu često ginu i deca za kojom neretko ni ime ne ostane zapisano kao trag postojanja.

screenshots__1_Borba za slobodu, briga za bližnje, herojstvo i žrtva su glavni motivi koji će vas voditi na put kroz srce rata i brojne misije koje se stavljaju pred Class Zero. Iako povremeno kroz igru prolete trenuci vedrine i šaljivih dijaloga, priča je generalno mračna i vremenom će vas vući sve više da otkrijete šta će se sledeće desiti sa likovima do kojih vam je stalo. A likovi… sve likove iz Class Zero jedinice, svih četrnaest je moguće voditi kroz gameplay, što predstavlja najveću bazu playable likova koja je do sada viđena u serijalu. Družina koju vodite je dosta šarena, ima onih koji su sveznalice (Trey), onih koji su stalno u sanjarenjima (Cinque), ima i hladnokrvnih (Ace), a i totalnih sarkastičnih mrguda (Sice). Živopisnost likova je odlična podloga za brojne atmosferične dijaloge unutar družine, što upotpunjuje doživljaj i čini celu stvar vrlo živom i emotivnom. Njih četrnaestoro se sjajno međusobno slažu, dok im kontakt sa osobama van grupe odiše asocijalnošću i nepoverenjem. Pripadnike jedinice Class Zero nije teško zavoleti i poistovećivanje i briga za njih će do kraja igre ostati glavni pokretač koji vas vuče da idete sve do velikog finala.

Međutim, iako je priča jedna od glavnih kvaliteta, ona je ujedno i jedna od glavnih mana ovog naslova. Problem nastaje kod tempa dešavanja u igri – neke deonice su narativno prilično spore, dok se druge pretvaraju u suštu suprotnost. Na primer, kod prvog većeg događaja u igri brojni ključni elementi priče bivaju odjednom nabacani na gomilu, što stvara teškoće i potrebu da se dosta vremena provede u čitanju Rubicus-a, in-game enciklopedije o svim dešavanjima i likovima u igri. To za one igrače kojima to nije bio problem u FF XIII neće biti problem ni ovde, ali će se zato svi oni koji nisu ljubitelji (pre)kompleksnih zapleta često zateći sa velikim upitnikom iznad glave, obeshrabreni velikim količinama tekstova i komplikovanim odnosima koji se postavljaju ispred njih.

Za kompletno razumevanje priče potrebno je dosta uloženog vremena, ali ako se odlučite na taj korak i tu investiciju sigurno nećete zažaliti. Priča generalno ima dosta referenci na svet iz Final Fantasy XIII, te ako želite punu imerziju i razumevanje termina kao što su l’Cie, fokus i pretvaranje u kristal, onda je najbolja preporuka za sticanje predznanja prelazak trinaestice i upoznavanje sa lore-om iz prve ruke. Kao i u svakom FF-u i u JRPG naslovima uopšte, i ovde ćete naići na dijaloge koji se mogu učiniti detinjastim, sa dodatnim začinom specifičnih artikulacija koje su u Japanu uobičajene prilikom izražavanja emocija. Ako se prvi put susrećete sa time, neka vas to ne odbije, jer je u pitanju kulturološka stvar specifična za anime i ostvarenja koja dolaze iz Japana. Jedina stvar koju po pitanju dijaloga i likova treba navesti kao objektivnu manu jeste, sada već tradicionalno, dosta neubedljiva glasovna gluma na engleskom jeziku za neke od likova, što povremeno zna da poremeti atmosferu. Tokom avantura uvek vodite po jednog člana Class Zero tima i sa njime stupate u interakciju sa NPC karakterima od kojih možete dobijati misije ili jednostavno provesti vreme u razgovoru. Interakcija neretko ima sasvim drugačiji ishod zavisno od lika kog trenutno vodite, stoga taj aspekt čini da svaki Class Zero pitomac ima svoju draž i da je svako od njih bitan u nekom delu igre. Type-0 autori vam na taj način ne dozvoljavaju da zapostavite nekoga, već vas detaljno upoznaju sa svakim od četrnaest likova i njihovim specifičnostima kojih ima mnogo, počevši od karakternih osobina, pa sve do oružja i stilova borbe. Za razliku od većine FF igara, ovde se nećete susresti sa klasičnom JRPG poteznom bitkom, već ćete iskusiti nešto što na prvi pogled mnogo više ima veze sa zapadnjačkim akcionim RPG-ovima iz trećeg lica. To je najveća novina, a ujedno i najveći kvalitet ove igre, jer Type-0 po pitanju borbi i njihove fluidnosti naprosto briljira.

Svaki playable lik u igri ima po četiri specifične stvari koje može da koristi tokom borbe – odbrambenu magiju kao što je Cure, snažan fizički napad, kao i dve sposobnosti koje se mogu prilagođavati fizičkim napadima i magijama koje se razlikuju za svakog ponaosob. Tokom trajanja svake bitke moguće je imati tri lika na svojoj strani, od kojih je samo jedan pod vašom direktnom kontrolom – nešto poput FF XIII sistema. Međutim, bitna razlika je u tome što je članove tima moguće menjati tokom same borbe, sve dok health bar nije pao na nulu. Time se postiže raznolikost i dinamika – dok npr. u jednom trenutku Cinque sporim udarcem maljem nanosi masivan damage, već u sledećem Trey uleće na njeno mesto i hitro sa distance zasipa neprijatelja sa strelama. Na taj način se mogu kombinovati razni stilovi bliske borbe i borbe sa distance, eksploatišući slabe tačke protivnika. AI ostalih saboraca koji nisu pod direktnom kontrolom je iznenađujuće dobar i uvek postupa logično, što celom iskustvu daje feel da je sve jedan veliki real-time co-op gde svaka karika tima ima svoju bitnu ulogu. Sve je do te mere živo i munjevito, da se celo iskustvo može opisati kao adrenalinski rush pun tenzije, gde između živog čoveka i AI kontrolisanih učesnika bitke nema nikakve razlike. Neprijatelji takođe nisu “sisali vesla”, već itekako znaju da udare tamo gde je najbolnije, što svakako pruža jedan sasvim nov nivo izazova u kom nikad nećete moći sa sigurnošću da predvidite taktiku aktera sa obe strane bojnog polja.

screenshots__4_

Kao neizostavan aspekt borbe treba navesti i Eidolone, božanska bića koja su u stanju da naprave pravu apokalipsu za protivnike kada se na njih sruče sa svojim moćnim napadima. Ima ih 24, najviše u serijalu, a prizivaju se tako što se tokom borbe žrtvuje deo health-a jednog od boraca. Igrač dobija punu kontrolu nad Eidolonom koji postaje potpuno playable učesnik bitke, što je jedna od ključnih i dinamičnih novina. Za razliku od Eidolona u FF XIII koji su više nalikovali na senzualnu robotizovanu umetnost Hajime Sorayame, ovde su oni dobili vizuelno dopadljiv organski dizajn. Vredno pomena je i to da su autori igre napravili nostalgičan fan service time što je Ifrit u potpunosti urađen po originalnom izgledu iz Final Fantasy VII, dok je Diabolos preuzeo obličje Diablosa iz osmog dela Fantazije. Lep omaž nekim prošlim vremenima i nezaboravnim klasicima. Levelovanje likova i Eidolona je poprilično intuitivno, ali je s obzirom na njihov broj poprilično vremenski zahtevno. Pa ipak to ne predstavlja napor niti koči igru, jer je Hajime Tabata uspeo da pronađe fin balans i da stvori uživanje u pronalaženju načina na koje se likovi i brojne mogućnosti mogu kombinovati i dopunjivati jedni sa drugima tokom borbe. Načini za sticanje iskustvenih poena su brojni, neki su i potpuno opcioni – možete koristiti borbenu arenu na matičnoj akademiji, prisustvovati lekcijama koje donose poene za unapređivanje magije, a možete i izvršavati brojne sporedne misije – izbor je isključivo na vama. U pauzama između glavnih story misija je prisutan i time management momenat, tako da je potrebno osmisliti i organizovati aktivnosti kako bi se izvukao maksimum iz dostupnog vremena za sporedne stvari koje donose razne bonuse.

Što se vizuelne komponente tiče, tu dolazimo do tumačenja onog “HD” u naslovu. Primetni su divni shading i lightning efekti koji su najupečatljiviji tokom boravka u Akademiji između glavnih misija. Mermerni podovi i njihove refleksije oduzimaju dah, baš kao i remaster modeli glavnih likova i Eidolona. Story animacije su takođe impresivne, međutim tu dolazimo i do jednog “ALI”. Naime, čak i u nekim CGI animacijama je osetno da nije svim modelima i objektima posvećena ista pažnja. Siromaštvo poligona je posebno upečatljivo na nekim likovima koji nisu deo Class Zero jedinice – stiče se utisak da su direktno portovani sa PSP-a uz skromnu primenu antialiasing-a. Pa i pored nekonzistentnosti, generalni je utisak da je posao urađen sasvim pristojno, na momente čak i iznenađujuće dobro, te grafika sasvim sigurno neće predstavljati značajniji problem. Ono što pak može da predstavlja prepreku je problem sa kontrolom kamere tokom borbe i na nekim specifičnim lokacijama. Iako su komande generalno dobro prilagođene kontroleru sa dva stick-a, ponekad postaje prilično osetno da su one nasleđe sa handheld konzole sa malim ekranom.

Iako u igri postoje određene manjkavosti sa kontrolama, grafičkom prezentacijom i dinamikom naracije, to sve postaje zanemarljivo sa pozitivnim stvarima koje igra nudi. Nakon tridesetak sati aktivnog igranja koje je iznedrilo ovaj opis, postaje jasno da je Type-0 jedna mračna, istovremeno divna priča koja donosi eksplozivne bitke i mnoge nove momente u Final Fantasy serijal.

Da li je bila vredna čekanja?

Da, bila je. Itekako.

Class Zero kadeti su skupina mladih ljudi čije priče imaju šta da kažu i čije avanture su vredne iskustva iz prve ruke. Čak i old school ljubitelji poteznog FF-a će ovde naći užitak u prilagodljivosti stila borbe i bitkama koje nude tenziju i adrenalin. Nakon brojnih izneverenih očekivanja u nekim prethodnim naslovima, Type-0 je doneo sa sobom pozitivne promene i nade u svetlu budućnost Poslednje Fantazije. Dokle god Square Enix bude održavao kurs pozitivnih inovacija, dotle će i Tempus Finis biti daleko.

Uživajte u ovoj Fantaziji, fantaziji dostojnoj serijala čije ime nosi.

FF Type 0 FULL