Ponekad je veoma teško započeti recenziju. Naročito ako je u pitanju recenzija za naslov prema kome ste od početka bili vrlo skeptični. Činjenica je da se radi o već svima dobro poznatom serijalu koji ima skoro pa bogatu istoriju što mi donekle olakšava ovaj posao. Možda bih mogao da uradim ovu recenziju isto onako kako Ubisoft pravi igre. Da pronađem recenziju za Far Cry 5 ili možda New Dawn, promenim u sadržaju teksta broj u naslovu, ime lokacije, ime negativca, pošaljem tekst na lektorisanje i da završim sa tim. Šalu na stranu, takve stvari bi za nas u redakciji bile neprihvatljive, ali Ubisoft očigledno dobro prolazi sa ovom strategijom. Iskreno nisam siguran koliko još dugo to može da čini. Oni koji su tvrdokorni fanovi Ubisoftovih igara znaju tačno šta treba da očekuju od njih i verujem da će bez problema progutati i ovo izdanje popularnog serijala koliko god on haotičan bio u svojoj egzekuciji. Sebe više smatram pripadnikom onog drugog dela publike koji će zabavu potražiti na drugom mestu jer Far Cry 6 osim nove lokacije, negativca i protagoniste, ne donosi ništa novo i inovativno.

Prateći već vrlo dobro uspostavljen šablon trećeg dela (za koji i dalje smatram da je bio najbolji), Far Cry 6 nas ponovo vraća u tropske predele. Centar pozornice predstavlja fiktivni kompleks ostrva Yara koji se nalazi u karipskom arhipelagu. Rekao sam fiktivni, zatvarajte geografske atlase! Primetno je u ogromnoj meri da je Kuba bila inspiracija za ovo mesto s obzirom da je u pitanju špansko govorno područje i da imamo diktatora na vlasti.

 

Naš čuveni ” zakonski izabran vladar” je ujedno i glavni negativac oko koga se cela priča odvija. Anton Castillo, koga tumači fenomenalni Giancarlo Esposito je ovde predstavljen kao tiranin – moćan, uporan i nemilosrdan. Senjor Kastiljo se služi svim mogućim odvratnim metodama bez trunke empatije kako bi postigao svoj cilj. Istovremeno Anton pokušava svoj metod vladavine da nametne i svom sinu Diegu. Nasuprot svemu, Diego predstavlja totalnu suprotnost od onoga što njegov otac propagira. Iako je vidno da gaji ljubav i poštovanje prema njemu, jasno pokazuje da ne želi da usvoji varvarske metode kojima se on služi.

Da ostavimo Castillo porodicu za sada po strani. Igra vas baca u ulogu Dani Rojas, koji/koja u zavisnosti od vašeg izbora može biti muško ili žensko. Zaista, posle svega neko bi očekivao trans ljude u ovoj igri ali to ovde nije slučaj. Nakon serije nasumičnih događaja Dani odlučuje da se pridruži revolucionarima koji su poznati kao La Libertad. Njihov glavni cilj jeste da zbace sa vlasti Antona i njegov diktatorski režim zajedno sa svom propagandom koja ga prati. Stvar je u tome da Castillo ne samo da je uspeo da izoluje građane Yare od ostatka sveta već uspešno zagovara patriotsku sentimentalnost. Obećanja da će Yara postati centar sveta zato što samo oni poseduju biljku Viviro za koju tvrde da može da izleči bilo koju bolest su prisutna na svakom koraku. Štaviše, Castillo ide korak dalje i pravim patriotama naziva ljude koji se „dobrovoljno“ javljaju za rad na plantažama. Naravno, Viviro ne da nije lek, već zapravo ima kancerogena svojstva što dovodi do velike stope mortaliteta među ljudima niže klase.

Pad režima ovde neće biti jednostavan s obzirom da Yara nije malo mesto i da je podeljena na 3 oblasti koje su pod uticajem Castillovih pripadnika. Svaka od ovih oblasti ima i svoju grupu pobunjenika. Vidite već i sami kuda ovo vodi. U ulozi Danija vaš zadatak jeste da ujedinite sve ove grupacije i da ih povedete u borbu protiv diktature. Šta kažete? Podseća vas na Far Cry 5? Ma nije valjda?!

Šalu na stranu, Ubisoft se ovde ipak malo potrudio da dodatno obogati priču. Sama činjenica da sada imamo predefinisanog protagonistu kome zapravo možete da vidite lice sa vremena na vreme i koji je ispraćen adekvatnom glasovnom glumom unosi malo više života u celu priču nego što je to bio slučaj sa prethodnim naslovima. Međutim, njegova priča i progresija zajedno sa ostalim likovima u igri koje srećete ostavljaja bled utisak. Ni u jednom trenutku nisam uspeo da se povežem ni sa jednim osobom tako da scene koje su trebale da budu šokantne nisu imale gotovo nikakav efekat. Makar ne na mene. Kamen spoticanja jeste činjenica da je i ovde morala da se provuče određena doza političke korektnosti, pitanja koja su već standardna za Ubisoft. Problem je u tome što ratna sredina nije adekvatno okruženje za postavljanje takvih pitanja. U takvoj situaciji dileme koje se nameću su toliko nebitne jer svakog trenutka strahujete da li će vam zalutali metak prosvirati kroz čelo.

Kada je gameplay u pitanju, skoro pa ništa nije promenjeno. Skoro… Ovog puta nemamo skill tree. Umesto toga, sve veštine su vam od samog početka dostupne. Sa druge strane celokupni osećaj je identičan u poređenju sa prethodnim delovima. Ako ste odigrali bilo koju Far Cry igru ranije onda znate tačno o čemu pričam. Na početku ste veoma slabašni i bićete prinuđeni da se šunjate kako biste smakli jednog po jednog neprijatelja, a potom kada ojačate možete komotno ući u frku “all guns blazing” stilom.

Cela poenta igre se svodi na osvajanje checkpoint-a kako biste povećali svoj hero rank i kako bi prikupili pomoć okolnih gerilaca. Ovaj zadatak se nimalo ne razlikuje u poređenju sa prethodnim naslovima iz ovog serijala. Međutim, kada sam video kolika je mapa (najveća mapa koju je ova franšiza ikada videla), moram priznati da mi je bila vrlo neprijatna pomisao na činjenicu da (kao neko ko ima opsesivno-kompulzivni poremećaj) moram da oslobodim sve teritorije. Osećaj dok to radite je identičan onome kada vas majka ili supruga teraju da pauzirate igru i da joj pomognete oko kućnih poslova. Da budem iskren, radije bih ugasio igru i otišao da pomognem supruzi. Izgleda da se Ubisoft i dalje vodi politkom „bigger is better“. Evo jedan zanimljiv predlog Ubi, „Less is more“. Probajte nekada, bićete zadivljeni krajnjim rezultatom. Ali dobro, mogu donekle da razumem ljude kojima je ovakav vid igre zabavan.

Ako je nešto u gameplayu pozitivno to je svakako mehanika pucanja, koja je vrlo dobro izvedena po standardima koji su već dobro svima poznati. Bačen je veliki akcenat na opremu kod našeg protagoniste kao i na sama oružja koja mogu biti unapređena na nekoliko različitih načina. Međutim, ono što je najviše privuklo pažnju jeste postojanje Supremoa. Ovo su specijalni „rančevi“ čija je funkcija da u igri srušite skoro sve pred sobom. Nervira vas tenk? Supremo je odgovor na to. Helikopter? Supremo. Bučni komšija u tri ujutru? Supremo! Problem sa tim jeste to što nakon korišćenja morate sačekati cooldown kako biste ga ponovo iskoristili. Vreme za cooldown prolazi brže ukoliko usput skinete nekoliko neprijatelja.

Stealth je svakako najbolja opcija kako bi očistili određenu oblast i možda predstavlja i najlakši metod i to sve zahvaljujući vrlo lošem AI-u koji je poprilično spor i trom. Neprijateljima je potrebno previše vremena da vas prepoznaju i još više vremena da krenu da pucaju na vas.

Naravno, šta bi džinovska open world igra bila da nema fast travel opcije. Fast travel je uvek dobrodošao, ali za razliku od ostalih open world igara ovaj sistem bio mogao biti mnogo bolji. Ako odradim fast travel do najbližeg checkpointa, a glavni objektiv se i dalje nalazi na 1500 do 2000m od mene, onda tu nešto definitivno nije u redu. Ali već smo navikli na ove i ostale trikove kako bi se veštački prolongiralo vreme igranja jednog naslova čija kampanja koja traje oko 20ak sati bi trebala da bude glavni fokus. Mapa je prepunnjena raznolikim sporednim sadržajem. Kada budete videli količinu “side content-a”, neće vam biti svejedno. Vrlo lako ćete se pogubiti na mapi i nećete znati odakle da krenete. Ako ste neko ko voli da istraži 100% igre, budite spremni na činjenicu da ćete ovde provesti mesece kako bi sve istražili. Ako vam ovo zvuči previše onda ovo nije igra za vas.

Vreme je da pogledamo Far Cry 6 sa vizuelnog aspekta i moram da priznam da je ovo mesto gde ovaj naslov briljira. Naravno, tropsko okruženje i te kako pomaže u ovom segmentu, ali to ne menja činjenicu da su momci koji su naporno radili na dizajnu ovog puta prevazišli sebe. Nažalost, da bi ovo bilo izvodljivo developeri su se takođe potrudili i da ovo izdanje za PC poseduje ozbiljnu sistemsku zahtevnost. Ako ste jedan od srećnika i posedujete neku od grafičkih karti koje omogućavaju ray tracing, nova AMD-ova FidelityFX Super Resolution tehnologija koja predstavlja pandan DLSS-u kod zelenog tima radi besprekorno i nudi zaista sjajne vizuelne performanse. Ni u jednom trenutku na 1440P rezoluciji nisam primetio pad niži od 70 frejmova sa high detaljima i FidelityFX-om na maksimum.

Za kraj, ukoliko niste odigrali ni jedno Far Cry izdanje do sada, Far Cry 6 može vam delovati kao zabavna igra. Sa druge strane, ako ste veteran i ukoliko ste do sada izgustirali sve što se izgustirati može, primetićete repetitivnost i stagnaciju u svojim osnovnim mehanikama od početka do kraja. Međutim, ako je ta stagnacija i repetitivnost baš ono što ste očekivali i želite od ovog serijala, onda samo napred i uživajte.

Far Cry 6 (PC)
  • 6.5/10
    Far Cry 6 (PC) - 6.5/10
6.5/10

Finalni utisci:

Far Cry 6  nije loša igra sama po sebi. Okruženja u Yari su zaista prelepa i pravo uživanje za posmatrati dok je Antonova priča vrlo intrigantna. Nažalost sve ostalo je gotovo identično u odnosu na prethodne delove i već dobro poznata formula kojom se Ubisoft vodi već gotovo 10 godina postaje izuzetno bajata. Ako ste odigrali bilo koju Far Cry igru u prošlosti, onda tačno znate šta vas ovde očekuje.